Pročitano u decembru 2019. godine, deo prvi

Za početak, 5 knjiga i 1 strip (i ne, ovog puta neće biti ukupno 21 knjiga u roku od mesec dana).

Pauk i drugi užasi, Hans Hajnc Evers. Germanski horor. Mračno, uvrnuto, zlokobno, neretko sadistički (s tim što sadizam tu nije sam sebi svrha, al' opet, nije za one sa slabim želucem). Zavodljive i opake žene (čuvajte se žena!). Rasisti. Mrcvarenje životinja (za koje je očigledno da mu se pisac protivi).

Ako tražite likove koji su fini i slatki, teško da ćete ih naći ovde, al ' ćete naći opake, uznemirujuće priče.

Vredi.

Mračni bogovi, T. E. D. Klajn. Lavkraftovski, ili, bolje rečeno, inspirisano Lavkraftom, pa je onda pisac uradio to što je sam hteo (a hteo je da vas uljuljka u neka sasvim obična dešavanja, pa da vas onda zvekne opakim), i što neretko u sebi sadrži solidnu dozu ironije. I to što je hteo mu i uspeva. Mračno zabavna zbirka od koje se povremeno stresete. Preporuke.

Jezero, Jošimoto Banana. Ovo je, pre svega, jedna fina ljubavna priča. Neobična, svakako, sa nekonvencionalnim karakterima, ali i dalje ljubavna priča dvoje ljudi sa popriličnim problemima iz prošlosti koji nekako uspevaju da nađu način da se vole i da žive zajedno i da nađu neku svoju sreću.

Pretpostavljam da sam vam sad spojlovala neke stvari, ali ima tu još dosta toga što vam nisam ni nagovestila (a za one koji se pitaju 'oće li se njih dvoje uzeti ili već tako nešto, pa, sada znate, i u tom smislu možete mirno da uživate).

Problem tri tela, Liju Cisin. Ovo može da deluje sporo. I jeste, sporo se razvija. Što mi uopšte nije smetalo. Naježila sam se (tamo gde je, pretpostavljam, i trebalo da se naježim), i grabila dalje kroz prilično kompleksnu knjigu, da bih u jednom trenutku shvatila... Pa, ne mogu to da vam kažem, jer bi bio spojler, ali shvatićete i sami. I možda ćete, kao i ja, da se pitate da l' da budete oduševljeni ili da psujete autora. Ili oboje.

Noć živih Dedpula, Kalen Ban. Evo ga i taj jedan strip. Dedpul u zombi apokalipsi, i naravno da je sve uvrnuto (uz zabavne odgovore na neka pitanja koja se neminovno postavljaju u takvoj kombinaciji situacije i likova), i naravno da Draškov sjajan prevod doprinosi tome da se valjate od smeha.

Dakle, čitajte.

Theory of Bastards, Audrey Schulman. Nemam pojma zašto ovakva korica. Jeste, stoji tu i pitanje hoće li se njih dvoje smuvati, ali je sve ostalo zanimljivije od toga. Recimo, zebe sa šeširićima i u čarapicama. I blago zaprljane majice (nošene jedan dan). I hoće li ona dobiti dozvolu bonobo matrijarha da uđe u kavez i proučava ih. I...

I ima tu mnogo, mnogo toga zanimljivog, ali ima i takvih scena da ja ne bih smela nikome da preporučim ovu knjigu. Plus krene u jednom smeru, i vi to pratite, i zanimljivo je, i onda se bez pardona i bez upozorenja prebaci u drugi podžanr, a onda se nakon još nešto vremena (i događanja) završi. Eto tako. Može da posluži kao mesto za završetak. I autorka toliko dobro piše da meni ništa od toga nije smetalo, ali uz sve što se tu dešava i što bi nekog moglo na ovakav ili onakav način da uznemiri, ne bih se usudila da preporučim ovu knjigu.

Čitajte na svoj rizik. Nadam se da ćete uživati.

Toliko za ovaj put. U sledećem postu o pročitanom biće uglavnom dela domaćih autora.

Decembarski ulov 2019. godine!

Nije Noćnoknjiški (knjige i stripovi se mogu kupiti i u drugim knjižarama), nije bio čak ni taj datum.

Dakle:

Crna knjiga, Luka Tripković, Booka

Mračna kći, Elena Ferante, Booka

Pored desne knjige vidite i bukmarker Samo nežno prema sebi, dobila sam ga na poklon kad sam kupila ove dve knjige.











Nož živih Dedpula, Kalen Ban i Ramon Rozanas, Čarobna knjiga

Ponedeljak počinje u суботу, Arkadij i Boris Strugacki, Čarobna knjiga














A kad ću to da pročitam, uz sve ono sa Sajma? Dedpula sam pročitala, a za ostalo ćemo videti.

Valjda je to poslednji ovogodišnji ulov.

Sajam knjiga 2019. godine, ulov prvi

U ponedeljak sam samo protrčala kroz Sajam, tu i tamo popričala sa nekim, i donela onoliko koliko sam mogla da nosim: 18 knjiga i 1 strip.

Mračni bogovi, T. E. D. Klajn, Orfelin

Pauk i drugi užasi, Hans Hajnc Evers, Orfelin

Pas i kontrabas, Saša Ilić, Orfelin

Po šumama i gorama, Milenko Bodirogić, Orfelin

Iskorenjena, Naomi Novik, Orfelin

Monstrumesa, drugi tom: Krv, Mardžori Lu i Sana Takeda, Dibidus

I magarica ugleda anđela, Nik Kejv, Arete

Čuvari fantazmi, Zoran Petrović, Otvorena knjiga

Mentor, Ksenija Pešić, Otvorena knjiga

Crni dijamant, Ksenija Pešić, Kovačnica priča

Reptil, Uroš Timić, autorsko izdanje

I čekić i nakovanj, Radmilo Anđelković, Everest media

Jedne noći, u šumi, koraci na stazi, Veronika Santo, Matica hrvatska Bizovac

Pod imelom, Ivan Nešić, Everest media

Mačije oči, Rodžer Zelazni, Everest media

Hrim ratnik, Vladimir Lazović, Everest media

Psihološke igre političara, Marija Lazarević, Everest media

Kuća jaguara, u sjeni, Aliette de Bodard, Hangar 7 (kupljeno na štandu Čudne knjižare)

U.S.A., Milan Aranđelović, Everest media










Toliko za ovaj put, biće još ulova!

Pročitano u oktobru 2019. godine, deo prvi

Za sada, 3 knjige i 1 strip. Biće toga još, a ide i Sajam, pa da krenem sa postovima na vreme.

Ona mora umreti, David Lagerkranc. Šesta knjiga serijala Milenijum, ili, ako vam se više sviđa, šesta knjiga o Lizbet Salander (dobro, i o Mikaelu Blumkvistu).

Kao i u prethodnim nastavcima od kada je Lagerkranc preuzeo pisanje serijala pokojnog Lašona, likovi ne liče sasvim na one koje je prvobitni autor stvorio. Plus sam imala utisak da je Lagerkranc imao okvirnu ideju, iz autorovih beležaka, kako bi se stvari dalje razvijale, ali ne zna baš kako on to da izvede. A i kao da mu je dosta više pisanja ovog serijala, al' treba da plati račune i kupi 'leba da jede.

Da ne bude zabune, ovo je i dalje sasvim čitljivo, ako zanemarimo najneuverljiviju scenu posle koje dvoje naizgled sukobljenih završe u krevetu koju sam ikad videla (srećom, samo jedna scena, ali joj). I ako bude novih knjiga o Lizbet Salander, po svoj prilici ću ih čitati. Možda mi se čak i posreći da budu bolje od ove. Nadam se da hoće.

Knjiga od peska, Horhe Luis Borhes. Evo nečeg daleko boljeg. Ura! Pozne Borhesove priče, snoviđenja, neretko sa naratorom od sedamdesetak godina (što je super). Ima onih koji smatraju da Borhes ima i boljih priča, ali što se mene tiče, uopšte se ne radi o tome; ovo su fine priče, priče veoma obrazovanog čoveka (i sjajnog pisca) koji je proživeo život, njegovi snovi, promišljanja, ideje, i potpuno je nebitno da li je napisao i veličanstvenije. Ovo je odlična knjiga sa jako dobrim pričama u kojima se baš uživa (ili sam ja baš uživala). Čitajte (ako hoćete, ili, ako nećete, tražite veličanstvenije).

Peskar; Majorat, E. T. A. Hofman. Dve novele koje su prilično uticale na mnogobrojne umetnike. Ideje su odlične i novele svakako vredi pročitati, s tim što su meni išle na nerve jer su me podsetile na to koliko ne volim nemački romantizam. Al' to sam ja, nemojte da to vas spreči da ih pročitate (ako već niste, naravno), pa da onda uživate u prepoznavanju i spoznaji da se tu nalaze zameci jedno milion umetničkih dela koje već znate i volite.

Duh u oklopu, Širo Masamune. I ovde je bilo prepoznavanja, al' nije bilo nerviranja. I bilo je sjajno porediti ono što čitam sa onim što sam gledala (anime Ghost in the Shell, Ghost in the Shell 2: Innocence i anime serijal Ghost in the Shell: Stand Alone Complex), prepoznati odakle je šta (i za šta) iz mange uzeto, kao i koliko su te anime sjajna nadogradnja mange.

Ako niste gledali, gledajte. Ako niste čitali, čitajte. Ovo su uživanja koja se međusobno dopunjuju, pa, uživajte!





Toliko za danas. Biće još i pročitanih i nabavljenih knjiga i stripova (kad pročitam i kad nabavim), stay tuned!

Pročitano u decembru 2018. godine

5 knjiga i 1 strip, pa da završavamo sa sada već prošlom godinom.

Žene koje su promenile svet, Irene Civico, Sergio Parra, Nuria Aparicio. Ilustrovana knjiga za nešto mlađe čitaoce (mada ni starijima neće faliti ama baš ništa ako je pročitaju), o 26 bitnih žena. Čime su se bavile, šta su postigle, sa kojim problemima su se suočavale, zbog čega su bitne... I sve to ispričano na vrlo prijemčiv način, uz fine ilustracije. Super da pročitate, što-šta naučite i zabavite se pritom, a super i kao poklon (može i nakon što je vi pročitate, ako vam ne bude žao da se odvojite od nje).

Priče o prkosnim Srpkinjama: 50 smelih žena Srbije, Ivana Nešić, Azra Kostić Prćić. Vizuelno prelepo, lepo ispričano, ovog puta o 50 Srpkinja koje su bitne za kulturni, istorijski, naučni i sportski život Srbije, i koje su se saplitale o milion prepreka samo jer su žene (plus o sve one prepreke o koje bi se i inače saplitale). Hrabre, uporne, sposobne, izborile su se da postignu mnogo toga, uključujući i to da žive onako kako same odaberu, koliko god se njihova okolina bunila, a bunila se.

Čitajte, učite, a pritom ćete se i zabaviti (jeste zabavno, časna reč!) i uživati. I to se odnosi na sve: priče o avanturama i postignućima su svima interesantne, i svakog mogu da inspirišu.

Dedpul satire Marvelov univerzum, Kalen Ban, Dalibor Talajić. Heh. Definitivno zabavno. I pitate se šta se dešava. A Dedpul ide onako, baš dedpulovski, sa žešćim probijanjem četvrtog zida. Ludo zabavan kraj, i čekate šta će dalje biti.

Ili bar ja čekam.

Naravno, tu je i dalje Draškov prevod da doda zabavu.

Samuraj, Šjusaku Endo. Ovo mi se razvuklo delom zbog nestrpljenja da pročitam neke druge stvari, a delom zbog nedostatka vremena. No, to ne znači da knjiga ne valja; mada mi je "Ćutanje" bolje leglo, i ovo je odlična priča o vremenu progona hrišćana u Japanu, s tim što je ovog puta u središtu nesrećni niskorangirani samuraj koga šalju u misiju koja od starta nema baš neke šanse, a on mora da ide zbog obaveza prema porodici (i jer mu je naređeno), iako mu se niti ide, niti mu je stvarno stalo do onoga što bi, kao, mogao da dobije po uspešnom okončanju zadatka.

A onda stvari krenu nizbrdo.

Dobro je ovo. Čitajte.

Život bez kraja, Frederik Begbede. Begbedeovo pisanje meni, izgleda, ne leži. Pre ovoga sam čitala "Praznik u komi", i utisak mi je bio da bi autor hteo da napiše novi "Klošmerl", al' mu ne ide. Ovde nisam baš sigurna šta bi hteo: kreće kao priča o pedesetogodišnjaku koji se uprpio od jednog-dana-predstojeće smrti pa traži način da postane besmrtan, pa nakon nekog vremena pomislite da se možda radi o naučnofantastičnom romanu, a nakon još nekog vremena dođe bezvezni kraj koji bi trebalo da bude poučan.

Ili već tako nešto.

Da ne bude zabune, znam da dosta ljudi voli Begbedeovo pisanje, i sasvim je moguće da je on zapravo sjajan pisac koji meni jednostavno ne leži. Dakle, ako mislite da bi vas neko njegovo delo interesovalo i da biste mogli da uživate u njemu, samo napred, nemojte zbog mene da odustajete.

Usnuli zmajevi, Miloš Petković, Aca Seltik, Igor Krstić. Lepo ilustrovano tvrdokoričeno izdanje, zgodno za poklon ljubiteljima pisanja Miloša Petkovića i/ili Ace Seltika. Junaci, vile, zmajevi, patuljci, kentauri, džinovi, stari bogovi (spojler: ovde Morana nije zla, bar ne u ovom delu, tek će se videti za nastavke), zli bog i zloće koje ga slušaju hoće da prekriju svet tamom, naši junaci pokušavaju da ga spreče... Sve već znate. Ako uživate u takvim knjigama, pravi izbor za vas.

Dardaneli promocija

Družina Dardaneli - Pavle Zelić i Dragan Paunović

U utorak, 15. marta, u SKC-u je održana promocija stripa Družina Dardaneli (scenarista Pavle Zelić, crta Dragan Paunović - čovek je inače slikar, i bio je zabavan momenat na promociji kada je za njega rečeno da u životu ništa pre ovog stripa nije nacrtao). Baš nas se dosta skupilo, po nekim izveštajima dvestotinak - nisam brojala, ali sam videla da je sala bila prepuna i da su oni koji su kasnije stigli morali da stoje.

Isto veče sam pročitala strip. Vrlo simpatično i zabavno, na nekim mestima je scenaristički  moglo da bude bolje urađeno, deluje kao da je tu i tamo krpljeno, ali u principu sasvim u redu - biće valjda još nastavaka, samim tim i prilike da se scenarista, kome je ovo prvi strip, izvežba. Crtež je jako dobro ispao; kao slikar, Paunović je navikao da na jednom crtežu/slici bude kompletna priča, da je svaki scena za sebe. Nisam ekspert, ali meni se takav rezultat u stripu dopada.

Sve u svemu, preporuka - nadam se da će toga biti još, i to uskoro (i da ću imati pare da nastavke pazarim - ili ću da maznem, ovaj, pozajmim od nekog).

Warren Ellis i inspiracija

Warren Ellis stvara izuzetno zanimljiva dela. Dela koja mogu da inspirišu, u kombinaciji sa mojim sopstvenim pisanjem.

Za moju zbirku Mačji snovi su rekli da je jedan od čestih motiva u njoj motiv mlade osobe, deteta, koje ne uspeva da se uklopi u svet odraslih, i beži u fantastično.

A šta ako ni fantastično ne nudi zadovoljavajuće rešenje?

Evo ga jedan od mogućih odgovora, inspirisan kako nekim mojim pričama, tako i epizodom stripa Hellblazer koju je pisao Warren Ellis, Shoot.

Njegova krilata sestra

Majka ga je ošamarila kada se vratio kući isflekanih pantalona i pocepane košulje. Na modrice i ogrebotine nije obratila nikakvu pažnju; poslala ga je u kupatilo da se opere, a zatim ga naterala da pre ručka opere i pantalone. Rekla mu je da će pre spavanja morati i da ušije košulju kako zna i ume, dosta joj je više da ona lipsava od posla oko razmaženog sina nasilnika.

Ćutao je. Bila je takva još od kada je otac otišao, a ni pre se nije mnogo drugačije ponašala. A i šta bi joj rekao? Da on ne izaziva, da ne traži tuču? Da ne odgovara na uvrede ni na ćuškanja, da se trudi da ih ignoriše, da se sklanja, ali ga svejedno ne ostavljaju na miru?

Probao je da ne uzvraća, opet bi ga tukli. Pokušao je i da uzvrati, da pokaže zube. Samo bi ga još više tukli, a i nije voleo nikog da udara.

Nastavnici? Nije ih bilo briga, imali su previše sopstvenih problema. Psiholog, pedagog, direktor... Izbegavao ih je, a oni su ga ignorisali.

Kada bi ga barem svi tako ignorisali!

Nije imao pojma šta je to što im toliko smeta na njemu. Što je večito tih i zamišljen, izgubljen u sopstvenim maštanjima? Što je sitan i među najslabijim dečacima u razredu? Što je nespretan? Što nema skupu garderobu kao neki, niti priča o krstarenju Karibima ili skijanju? Nije znao. Znao je samo da ga ne ostavljaju na miru.

Uveče, dok se mučio da nespretnim prstima zakrpi košulju (majka će sigurno reći da ništa ne valja, što će biti očigledno i bez nje, i naterati ga da je takvu nosi, na podsmeh svima), utonuo je u omiljene maštarije. O tome da ima sestru. Ne mora da bude starija, niti baš onako zaštitnički nastrojena. Samo da bude s njim. I da ima krila.

Iz nekog razloga, uvek je zamišljao krilatu sestru. Nije znao otkud mu to. Ljudi nemaju krila. Da je imao sestru, ona sasvim sigurno ne bi bila krilata. Mada, sa druge strane, samo je zamišljao, a može da zamisli šta god hoće, zar ne?

Imala je dugu crnu kosu, ta njegova izmišljena sestra. Bledu kožu, nalik na njegovu, samo bez svih tih modrica i ogrebotina. Vitka je, ni debela ni mršava, samo onako, normalna.

I ima krila. Kao krila šišmiša, samo veća, pošto moraju da budu dovoljno jakа da telo jedanaestogodišnje devojčice ponesu u vazduh, visoko, daleko, daleko od svih njih.

Prsti su mu bili skroz izbodeni kad je završio sa krpljenjem, a košulja nije ličila ni na šta.

Novi dan, novo mučenje u školi. Mučno iščekivanje kada će ga i sa koje strane napasti. Šta će mu uraditi. Nagađanje hoće li ovog puta potrčati, pokušati da pobegne, ili će samo tupavo stajati i čekati. Jedva da je čuo nastavnike dok je zamišljao šta će s njim biti tog dana.

Da je bar njegova sestra tu, da mu pomogne! Toliko je često zamišljao nju i njenu pomoć – pomoć za koju nije ni sam bio siguran kakva bi bila, možda da otera njegove mučitelje, jer on i dalje nije želeo nikog da povredi, bilo mu je muka od ideje da neko leži u bolovima, krvav, možda i uz neku slomljenu kost – da mu se činilo da ona samo što se nije pojavila. A nije je bilo, naravno, jer on nikad nije imao sestru.

Celog dana u školi niko ga nije dirao. Nije mu bilo jasno kako to, znao je samo da se sve više plašio. Šta im je? Šta li planiraju?

Nakon škole je potrčao što je brže mogao, što i nije bilo naročito brzo, samo da se skloni što dalje i od škole i od njih.

Tek što je zamakao iza ugla, opružio se koliko je dug. Sačekali su ga iza ugla i spotakli. Odrao je dlanove i bradu, osećao je ukus krvi u ustima, čuo je smeh petorice dečaka. Uličica je bila prazna, nikog tu nije bilo, mada je ionako bio siguran da mu niko ne bi pomogao sve i da je unaokolo bila masa sveta.

Razmišljao je da li da ustane, pa da ga najverovatnije opet obore, ili da se sklupča i čeka da završe s tim, šta god da su planirali.

Vrisnuo je kad su ga šutnuli u bubreg. Bol ga je ostavio bez daha; kada je sledeći udarac stigao, nije bio u stanju ni glasa da pusti.

Sve što je mogao bilo je da zamisli sestru. Zaštitio je lice rukama i mislio na nju, na svoju čudesnu krilatu sestru.

Nakon nekog vremena čuo je vrištanje, najverovatnije sopstveno, uspeo je da dođe do daha pa vrišti.

Onda je vrištanje utihnulo. Ni udarce više nije osećao.

Da li je to bila zamka?

Oprezno je provirio kroz prste. Ne, nije bilo novih udaraca. Pogledao je malo levo i desno, i dalje kroz prste. Nikog nije video.

Da li je...?

Sklonio je šake sa lica, uspeo nekako da ustane.

Da, bila je tu. Njegova utvarna krilata sestra. Sa velikim kožnim krilima, nalik na krila šišmiša. I dugačkim šiljatim zubima. Male blede šake završavale su se povijenim kandžama. Na usnama, bradi i kandžama video je krv.

Nije ih oterala. Sva petorica su i dalje bila tu. Pa, manje-više. Nije mu baš bilo do toga da prebira po komadima koji su ležali unaokolo, ali mu se činilo da ih ima dovoljno za petoricu dečaka.

Pogledao je sestru. Uzvratila mu je pogled, mirno, svojim tamnim očima bez beonjača. Pružila je svoju finu malu šaku ka njemu.

“Sestrice”, promrljao je, pružio joj šaku i ponudio grlo.

Legija Nepromočivih&knjiga u knjižari Tardis

Danas je od 16h pa nadalje, u knjižari Tardis (Kneza Miloša 2) Željko Pahek potpisivao reizdanje svog poznatog stripa Legija Nepromočivih. I ne samo potpisivao, bili su to čitavi crteži; ja sam dobila leteću škombriju, jej!

Taman sam iskoristila priliku, pošto sam inače teška lenčuga, da fotografišem sopstvenu knjigu u knjižari, kao i poster.