Friday, 30 August 2019

Pročitano u avgustu 2019. godine, deo drugi

U prethodnom postu je bilo reči o 4 knjige, i tako će biti i ovde; a u narednom postu, šta ostane (da, biće još).

Mašine kao ja, Ijan Makjuan. Alternativne osamdesete, elementi naučne fantastike. Bitlsi su se ponovo okupili, Tjuring je živ i zdrav, sa svojim je partnerom, i dalje je britkog uma i radi i stvara, tu su još neke istorijske ličnosti... I sve to kao pozadina priče o dvoje ljudi i jednom androidu. Fanbojevski delovi su mi bili preslatki (ura, Tjuring je živ, i dalje je genije), a što se ostalog tiče, bilo mi je ok. Glavnotokovski pisac koristi elemente naučne fantastike da bi ispričao priču, i manje-više i uspeva da ispriča to što je hteo.

Tjuring je super.

Po ideji za okruženje, malčice me je podsetilo na Skrobonjinog Čoveka koji je ubio Teslu (ne brinite, ovde niko ne ubija Tjuringa).

Arijel Anonim, Jana Aleksić. Zbirka poezije koja se bavi Prvim svetskim ratom, onim za koji je rečeno da je to rat koji će okončati sve ratove. Prepleteni glasovi, prepletene priče, prepletene reference (najočiglednija je, naravno, na Šekspirovu Buru, ali ima ih još dosta), tema koja bi mnoge odvukla u patetiku, a ovde je nema uopšte, ima pripovedanja i pevanja i životnih priča sažetih u nekoliko rečenica.









Black Light, Miomir Petrović. Distopijski roman smešten u budućnost, krimić, Poredak koji ne dozvoljava individualno, Beograd prepun onih koji su tu silom preseljeni (sa svih strana sveta, ista stvar je i u ostalim svetskim gradovima), otpor takvom načinu života i kazna za otpor, strah od dalje kazne... I priča o prevazilaženju rezignacije nakon svega kroz šta se prošlo (a što i te kako može da ubije čoveka u pojam). I sve je to stalo na manje od 300 strana.









Mapa dana, Ransom Rigs. Četvrti roman o čudnovatoj deci gospođice Peregrin. Hm. Fotografije su i dalje super. Priča kao takva je interesantna (osim što mi je u ranijim knjigama putovanje kroz vreme išlo na nerve (not my cup of tea), a sad se još pominje i nekakvo proročanstvo, blago meni). Likovi se ponašaju onako kako biste od njih i očekivali i zbog toga upadaju u nevolje (naravno), što je u ovom slučaju sasvim ok; nakon svega kroz šta su prošli, drugačije ponašanje bi bilo krajnje neuverljivo. Svi oni rastu, napokon im je dozvoljeno da se razvijaju i da ne budu zarobljeni na jednom mestu, i razumljivo je da će želeti to i da iskoriste, tako da je bunt protiv autoriteta neminovan.

Šta mi je onda smetalo? To što je često presporo vođeno (a meni inače ne smeta kad se nešto sporo razvija), tako da je neretko bivalo dosadno. Nastaviću ja i dalje da pratim serijal, al' malo dinamičniji nastavak mi ne bi smetao.

Toliko za ovaj put, biće još!

Wednesday, 28 August 2019

Pročitano u avgustu 2019. godine, deo prvi

Nije još kraj avgusta, znam, ali nakon što je najgore od bronhopneumonije prošlo, i dalje sam morala da mirujem, nisam mogla da radim, ali sam uspela da čitam. Pa se nakupilo knjiga.

Stanar, Rolan Topor. Fino jezovito nadrealno klaustrofobično delo. Pitate se šta se tu zapravo dešava, kakvi su to čudni ljudi, zašto se tako ponašaju, sve je uvrnuto... Trebalo bi da bude svakodnevna situacija, a nije... Sjajna atmosfera. Može da se preporuči i kao horor za one koji inače ne vole horor.

Poseban bonus je što možete da je čitate i dok ste bolesni, sa povišenom temperaturom.








Deseti decembar, Džordž Sonders. Zbirka priča. Uvrnutih. Opakih. Opako uvrnutih. Neke se dešavaju danas, neke u budućnosti (bližoj ili daljoj) u kojoj su stvari koje su danas loše još gore, na načine koji vam možda ne bi pali na pamet (a možda i bi). Ni u današnjosti stvari nisu baš prijatne. Zapravo, ni ove priče nisu baš prijatne; čak i kad imaju srećan kraj (a nemaju ga sve), sam tok može da bude prilično uznemirujuć. Uvlači se pod kožu.

Čitajte.

Ili nemojte, ako vam sad baš i ne treba da vas nešto uznemiri.




More, poput vina tamno, Robert Ejkman. Još jedna fino jeziva knjiga. Priče isprva izazivaju samo nelagodu, ili zbunjenost, ili nerviranje zbog nečijeg ponašanja, i može se desiti da ni ne primetite kako su vas suptilno odvele mnogo dalje od toga.

A odvešće vas. Svaka priča iz ove zbirke je putovanje za sebe. Možda vam se neće dopasti gde ste dospeli. Možda hoće, u zavisnosti od priče i ličnih sklonosti. Ali put se mora preći. Pa... Srećan put.

Čitajte.




Deca vremena, Adrijan Čajkovski. Ako ste arahnofobični, mogli biste da imate problem sa ovom knjigom. Ili ćete nakon nje prestati da budete arahnofobični, nikad se ne zna. Meni su džinovski inteligentni pauci bili divni. I knjiga mi je bila divna. I posveta Simakovom "Gradu" mi je bila divna, i lako mi je da zamislim da bi se i Simaku dopala ova knjiga (možda bi mu bilo žao što kod Čajkovskog nema pasa), pa bi napisao novo delo u odgovor na nju, pa bi Čajkovski napisao novu knjigu u odgovor, i tako redom, a mi bismo dobili dosta lepe naučne fantastike u kojoj bismo mogli da uživamo.

Predivno.




Toliko za danas, biće još!

Monday, 26 August 2019

Pročitano u junu 2019. godine

Da, znam da je kraj avgusta. Makar nećete morati da čekate na Pročitano u julu 2019. godine, pošto sam u julu prvo gledala serije i nisam čitala ništa, a onda sam dobila bronhopneumoniju i nisam mogla ni serije da gledam ni bilo šta drugo da radim.

Kad smo kod serija, preporuke za Castle Rock (sjajna atmosfera zbog koje mi je bilo lako da ne obraćam mnogo pažnje na rupčage, plus nekoliko sjajnih glumaca), In the Flesh (odlična, plus se završi u dve kratke sezone, britanska psihološka drama sa zombijima), Happy! (zamislite smućkane elemente Zlog poručnika, Drop Ded Freda i Šreka, plus još gomilu raznoraznih ludila i crnjaka, i svaka epizoda je luđa od prethodne, a to sve funkcioniše i ne raspadne se... Dobro, to svakako neće svakom da se svidi, al' ja sam uživala), Doom Patrol (gomila nesrećnika od kojih treba da ispadnu superheroji, plus bubašvaba koja je kao nekakav manic street preacher, plus Deni, genderqueer ulica u kojoj su stalno žurke, plus...) i Young Doctor's Notebook (adaptacija Bulgakovljevih priča uz dosta crnog humora i sjajnu glumačku postavu).

A knjige pročitane u junu (za razliku od serija gledanih u nekom trenutku juna ili jula)? Ima ih 6.

Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, Ilija Bakić. Eksperimentalna proza. Tri novele, u svakoj ima potrage i plovidbe, priče će vam delovati poznato, ali je tretman vremena iščašen. Fantazmagorija, tu i tamo, možda i više od toga. Na momente me je po pristupu baš podsećala na Valhalla Rising.

Čitajte.









Dnevnik noći, Tomas Ligoti. Moja nevolja sa Ligotijem je što mi je, za sada, od svih njegovih dela najbolje legao kratak roman Nedovršeni posao, koji, izgleda, nije baš tipičan za njega. A meni je baš super legao. I nije da sam očekivala da i Dnevnik noći bude takav (nisam), al' eto, baš mi fali onaj poetični korporativni crnjak.

I vredi li ova zbirka priča? Vredi. Kratke priče, između sna i jave, ponegde deluju zbunjujuće onako kako i san može da deluje zbunjujuće... Jezik sna uopšte nije lako preneti u prozu, jer, ma koliko se nekome činilo da je san odlična inspiracija za priču (može da bude, uz pravilnu obradu), logika i struktura sna nisu logika i struktura priče. A Ligotiju, eto, dosta dobro uspeva.


Brigade duhova, Džon Skalzi. Nastavak Starčevog rata. Skalzi je ovde uradio nešto prilično rizično: uhvatio se u koštac sa najmisterioznijim i etički prilično zamršenim delom Starčevog rata, Brigadama duhova, sa ekipe starijih ljudi sa višedecenijskim (70 i kusur godina) sećanjima prešao na likove koji su deset puta mlađi (a već su elitne vojne trupe zbog posebnog uzgoja), i sa time se uspešno izborio.

Priča ovog puta ne prati Džona (mada se tu i tamo spomene), već se nastavlja sa Džejn, oficirkom Brigade duhova stvorenom od DNK Džonove preminule supruge, i ultrateškim (i, kao i sve što ima veze sa Brigadama duhova, moralno zeznutim) zadatkom postavljenim pred nju. Neću da vam spojlujem, čitajte sami. Ako vam se dopao Starčev rat, moglo bi da vam se dopadne i ovo.

Snaga, Naomi Alderman. Šta bi se desilo kad bi devojke, a uz njihovu pomoć i odrasle žene, odjednom stekle moć da proizvode struju, i mogle da je koriste da se odbrane, da napadnu, da ubiju? Do kakvih bi promena došlo u svetu?

Nekome je ovaj roman predvidljiv. I jeste. Takođe je i dosledan: autorka je imala ideju ne samo o konkretnoj situaciji i kratkoročnim promenama, već i o dugoročnoj (vrlo dugoročnoj!) promeni sveta koju bi to izazvalo, i nije se ustezala od toga da njene junakinje i junaci urade i neke vrlo gadne stvari.

Da li bi se stvarno tako desilo? Nema smisla raspravljati o tome (ako je neko voljan, ima smisla napisati knjigu sa sličnom početnom idejom koja bi se onda drugačije razvijala). Autorka je ono što je želela da kaže vrlo dosledno razvila, i to možda nije onako kako bi se nekome dopalo, ali tako je kako je. Meni je taj postupak (a i knjiga) sasvim u redu.

Mlad si da se proslaviš, Miloš Petrik. I, nakon prevoda Miloša Petrika (Snaga), nova knjiga Miloša Petrika! Zbirka kratkih humorističnih priča, prilično uspelih (ili se meni dopadaju, što znači, za mene su uspele). Što se kaže, knjiga koja se čita u dahu (i pritom vas baš lepo zabavi).












Jegermajster, Darko Tuševljaković. Ova knjiga je bila iznenađenje. Čitam, čitam, izgleda mi poznato (i to ne zato što ima ponešto slično sa Darkovim prethodnim romanom, Jaz), i onda shvatim o čemu se radi: u nekim stvarima me baš podsetila na Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe Ilije Bakića. Fantazmagorični pristup, uglavnom. I ne, nisu pisali zajedno, niko nije mažnjavao ni od koga, tako je ispalo. I zapravo se u mnogo čemu razlikuju, a opet, malo-malo, pa zaliče. Neobičan osećaj. Pročitajte obe, vrede.







Toliko za ovaj put, i valjda neće biti preduge pauze do sledećeg posta.