Warren Ellis i inspiracija

Warren Ellis stvara izuzetno zanimljiva dela. Dela koja mogu da inspirišu, u kombinaciji sa mojim sopstvenim pisanjem.

Za moju zbirku Mačji snovi su rekli da je jedan od čestih motiva u njoj motiv mlade osobe, deteta, koje ne uspeva da se uklopi u svet odraslih, i beži u fantastično.

A šta ako ni fantastično ne nudi zadovoljavajuće rešenje?

Evo ga jedan od mogućih odgovora, inspirisan kako nekim mojim pričama, tako i epizodom stripa Hellblazer koju je pisao Warren Ellis, Shoot.

Njegova krilata sestra

Majka ga je ošamarila kada se vratio kući isflekanih pantalona i pocepane košulje. Na modrice i ogrebotine nije obratila nikakvu pažnju; poslala ga je u kupatilo da se opere, a zatim ga naterala da pre ručka opere i pantalone. Rekla mu je da će pre spavanja morati i da ušije košulju kako zna i ume, dosta joj je više da ona lipsava od posla oko razmaženog sina nasilnika.

Ćutao je. Bila je takva još od kada je otac otišao, a ni pre se nije mnogo drugačije ponašala. A i šta bi joj rekao? Da on ne izaziva, da ne traži tuču? Da ne odgovara na uvrede ni na ćuškanja, da se trudi da ih ignoriše, da se sklanja, ali ga svejedno ne ostavljaju na miru?

Probao je da ne uzvraća, opet bi ga tukli. Pokušao je i da uzvrati, da pokaže zube. Samo bi ga još više tukli, a i nije voleo nikog da udara.

Nastavnici? Nije ih bilo briga, imali su previše sopstvenih problema. Psiholog, pedagog, direktor... Izbegavao ih je, a oni su ga ignorisali.

Kada bi ga barem svi tako ignorisali!

Nije imao pojma šta je to što im toliko smeta na njemu. Što je večito tih i zamišljen, izgubljen u sopstvenim maštanjima? Što je sitan i među najslabijim dečacima u razredu? Što je nespretan? Što nema skupu garderobu kao neki, niti priča o krstarenju Karibima ili skijanju? Nije znao. Znao je samo da ga ne ostavljaju na miru.

Uveče, dok se mučio da nespretnim prstima zakrpi košulju (majka će sigurno reći da ništa ne valja, što će biti očigledno i bez nje, i naterati ga da je takvu nosi, na podsmeh svima), utonuo je u omiljene maštarije. O tome da ima sestru. Ne mora da bude starija, niti baš onako zaštitnički nastrojena. Samo da bude s njim. I da ima krila.

Iz nekog razloga, uvek je zamišljao krilatu sestru. Nije znao otkud mu to. Ljudi nemaju krila. Da je imao sestru, ona sasvim sigurno ne bi bila krilata. Mada, sa druge strane, samo je zamišljao, a može da zamisli šta god hoće, zar ne?

Imala je dugu crnu kosu, ta njegova izmišljena sestra. Bledu kožu, nalik na njegovu, samo bez svih tih modrica i ogrebotina. Vitka je, ni debela ni mršava, samo onako, normalna.

I ima krila. Kao krila šišmiša, samo veća, pošto moraju da budu dovoljno jakа da telo jedanaestogodišnje devojčice ponesu u vazduh, visoko, daleko, daleko od svih njih.

Prsti su mu bili skroz izbodeni kad je završio sa krpljenjem, a košulja nije ličila ni na šta.

Novi dan, novo mučenje u školi. Mučno iščekivanje kada će ga i sa koje strane napasti. Šta će mu uraditi. Nagađanje hoće li ovog puta potrčati, pokušati da pobegne, ili će samo tupavo stajati i čekati. Jedva da je čuo nastavnike dok je zamišljao šta će s njim biti tog dana.

Da je bar njegova sestra tu, da mu pomogne! Toliko je često zamišljao nju i njenu pomoć – pomoć za koju nije ni sam bio siguran kakva bi bila, možda da otera njegove mučitelje, jer on i dalje nije želeo nikog da povredi, bilo mu je muka od ideje da neko leži u bolovima, krvav, možda i uz neku slomljenu kost – da mu se činilo da ona samo što se nije pojavila. A nije je bilo, naravno, jer on nikad nije imao sestru.

Celog dana u školi niko ga nije dirao. Nije mu bilo jasno kako to, znao je samo da se sve više plašio. Šta im je? Šta li planiraju?

Nakon škole je potrčao što je brže mogao, što i nije bilo naročito brzo, samo da se skloni što dalje i od škole i od njih.

Tek što je zamakao iza ugla, opružio se koliko je dug. Sačekali su ga iza ugla i spotakli. Odrao je dlanove i bradu, osećao je ukus krvi u ustima, čuo je smeh petorice dečaka. Uličica je bila prazna, nikog tu nije bilo, mada je ionako bio siguran da mu niko ne bi pomogao sve i da je unaokolo bila masa sveta.

Razmišljao je da li da ustane, pa da ga najverovatnije opet obore, ili da se sklupča i čeka da završe s tim, šta god da su planirali.

Vrisnuo je kad su ga šutnuli u bubreg. Bol ga je ostavio bez daha; kada je sledeći udarac stigao, nije bio u stanju ni glasa da pusti.

Sve što je mogao bilo je da zamisli sestru. Zaštitio je lice rukama i mislio na nju, na svoju čudesnu krilatu sestru.

Nakon nekog vremena čuo je vrištanje, najverovatnije sopstveno, uspeo je da dođe do daha pa vrišti.

Onda je vrištanje utihnulo. Ni udarce više nije osećao.

Da li je to bila zamka?

Oprezno je provirio kroz prste. Ne, nije bilo novih udaraca. Pogledao je malo levo i desno, i dalje kroz prste. Nikog nije video.

Da li je...?

Sklonio je šake sa lica, uspeo nekako da ustane.

Da, bila je tu. Njegova utvarna krilata sestra. Sa velikim kožnim krilima, nalik na krila šišmiša. I dugačkim šiljatim zubima. Male blede šake završavale su se povijenim kandžama. Na usnama, bradi i kandžama video je krv.

Nije ih oterala. Sva petorica su i dalje bila tu. Pa, manje-više. Nije mu baš bilo do toga da prebira po komadima koji su ležali unaokolo, ali mu se činilo da ih ima dovoljno za petoricu dečaka.

Pogledao je sestru. Uzvratila mu je pogled, mirno, svojim tamnim očima bez beonjača. Pružila je svoju finu malu šaku ka njemu.

“Sestrice”, promrljao je, pružio joj šaku i ponudio grlo.