U julu sam pročitala 8 knjiga, pa evo, poređano bez reda, hronološkog ili kvalitativnog.
Propast laganja, Oskar Vajld. 4 eseja, solidno prevedeno, Vajld u svom divnom izdanju (kritičar kao umetnik, umetnost i etika su dve potpuno različite stvari, "ko još želi da bude dosledan?"...). Predivno.
Love versus Goliath, Robyn Oyeniyi. Autorka je Australijanka koja se zaljubila u Nigerijca, a ovaj je u to vreme tražio azil u Australiji jer su u rodnoj mu Nigeriji pokušavali da ga ubiju. U Australiji mu nisu poverovali pa su ga deportovali natrag u Nigeriju, gde je onda otputovala i ona, udala se za njega, pa se vratila u Australiju da tu vodi bitku sa birokratijom i dovede svog muža i njegovo četvoro dece na bezbedno. Potrajalo je, srećom pa niko nije umro, bio (ponovo) premlaćen ni prodat u roblje, na kraju su uspeli. Australijska birokratija je u ovakvim slučajevima kao da se nadaju da će ljudi odustati jer više nemaju da plaćaju advokate i papirologiju, a ako im se posreći, možda onaj ko traži vizu i umre, pa se tako cela stvar okonča (recimo, genijalno pitanje kako oni njima da veruju da se stvarno vole i da je taj brak pravi kad njoj (Australijanki sa australijskim prihodima) njen muž Nigerijac (koji se krije pa ne može da traži posao, plus treba nekako da pomogne i svojoj deci) nijednom nije poslao pare).
Autorka radi u IT-u, vrlo očigledno nije pisac ni rođeni pripovedač, knjizi fali i urednik (u pitanju je samizdat, a uz četvoro dece koju treba hraniti i oblačiti i školovati nije bilo para za profesionalnog urednika), no, priču je ispričala dovoljno jasno (uz povremena nepotrebna ponavljanja), nema pretencioznosti ni foliranja, tako da mi nedostaci nisu preterano smetali.
Heat Rises, Ričard Kasl. Treća knjiga o Niki Hit. Trenutno je prevodim, trebalo bi da izađe do kraja godine.
Godina potopa, Margaret Atvud. Radnja uglavnom teče paralelno sa
Antilopom i Koscem (Kosac se povremeno i pojavi, jednom i Antilopa, a na kraju je tu i Snežni), "svet je mali", isti likovi konstantno naleću jedni na druge, da bi se pred kraj nastavilo tamo gde se stalo u prvom delu. Koliko vidim iz najave, u trećem delu ćemo saznati šta je bilo dalje, a biće likova i iz prve i iz druge knjige.
Na
Gudridsu sam videla komentar da je
Godinu potopa moguće čitati i ako niste čitali
Antilopu i Kosca. Pa, ono, moguće je, ali bi moglo da ispadne zbunjujuće, plus bi vam bilo uskraćeno zadovoljstvo prepoznavanja likova iz prve knjige - i to vam kaže neko ko neretko čita trilogije ili serijale poprilično randomatičnim redom.
Utisci o
Godini potopa su mi uglavnom pozitivni (mada, ja ionako volim kako Atvudova piše, nakon što je sazrela i postala suptilnija): zanimljivi likovi, propast sveta (jej!), definitivno 'oću da znam šta je bilo dalje. Sa druge strane, bilo mi je presporo, a kad gledam obe knjige zajedno, ne dopada mi se ni muško-ženska podela (u prvoj knjizi, ide iz muškog ugla i oni su talenti koji rade u Korporacijama; u drugoj knjizi, ide iz ženskog ugla, jedna žena je igračica/prostitutka, dok je druga, kako bi se sakrila od silovatelja, prošla neke operacije i bavi se organizacijom u spa centru; silovanja ženskih likova su k'o dobar dan, a muškarce ne siluje niko, čak ni one u zatvoru).
Enivej, ko voli Atvudovu, preporuke.
Secrets of the Malkin, Virginia Ripple. Novela, na koricama je mačka, u opisu su se pominjale magija i mačke koje govore, naravno da me je zanimalo. Elem, stvarno ima magije i mačaka koje govore, a vala ima i toliko religije da je Narnija pojam suptilnosti. Rat između ljudi i mačaka koje govore (i zaposlene su, neke su parnjaci sa ljudskim magovima, a neke rade kao socijalni radnici, barmeni, konobari, sveštenici...), a zapravo bi Isus (ovde ga nazivaju Beloved) hteo da svi živimo u miru i slozi. Po tonu mi se isprva činilo da je namenjeno mlađoj publici, al' ima scena koje bi me kao dete žestoko istraumirale (istraumirale su me i ovako). Većim delom knjiga je maltene slatka, na momente čak i dirljiva na naivan način, a onda vas povremeno istraumira, tako da zapravo ne znam ko je ovde ciljna grupa. Fali urednik, povremeno fali i logika (što bi urednik valjda sredio). Blago sumanuta mešavina dobrog i
ajaojštajebreovo.
Krv vilenjaka, Andžej Sapkovski. Treća knjiga o Vešcu (ili prva, ako preskočite zbirke priča).
Zbirke priča su mi bile bolje, odnosno, priče su mi bile bolje nego roman. Jeste sve to i dalje zabavno za čitanje, ali je osećaj za protok vremena još malo pa nepostojeći - nekoliko puta sam se zapitala a kada se, dođavola, taj događaj dešava, pre ili posle ovoga ili onoga, i koliko pre ili posle. Kao da su priče (koje jedva da bi mogle da stoje kao samostalne priče, ili to ne bi ni mogle) spojene u roman, a čitaocu prepušteno da se snalazi u sledu događaja.
Uprkos tome, pitko.
Toliko za sada, a sledećeg puta o domaćim autorima.
Elem, nisam uslikala nabavljeno za majku, tako da na slici vidite:
