Pročitano u martu 2018. godine

Goodreads kaže da sam pročitala 6 knjiga. Idemo redom.

Pape Satàn Aleppe: Hronike fluidnog društva, Umberto Eko. Dvestotinak tekstova koje je Eko objavio u magazinu Espreso. Gomila raznoraznih tema (internet i mobilni telefoni, politika, religija, mediji, književnost, filozofija...), gomila interesantnih tekstova. Ako volite Eka, preporuke.

Volšebnik, Vilijam Somerset Mom. Na ovo sam se kikotala. Na momente nesnosno kitnjasto, povremeno dosadno i razvučeno, okultno/ezoterijsko me nije ubedilo... No, izvor moje zabave je sledeći: Alister Krouli se oženio devojkom kojom je želeo da se oženi Mom, i onda je Mom napisao roman o doktoru kome verenicu preotme zli mag (i potom je iskoristi za neke opake crnomagijske stvari). Čak i da to ne vidite iz uvoda, iz romana je po preterivanju jasno da je to pisao čovek kome je neko preoteo devojku. Sam Mom je kasnije priznao da Krouli nikada nije bio tako bezdušan ni toliki skot kao zli mag iz knjige (mada mu jeste bio i ostao odbojan), i da veruje da je, za razliku od maga, stvarno voleo tu devojku.

Vredi primetiti da niko u romanu nije savršen; nesrećni doktor, recimo, je poprilično dosadnjikav, i ne razume umetničke sklonosti svoje mlade verenice.

Zanimljivo je posmatrati kako se pisac kao Somerset Mom snalazi sa stilom koji mu ne leži.

Čudesna žena: Vesnica rata, Li Bardugo. Još jedna knjiga koja me je razgalila, mada iz drugačijih razloga: počeci Čudesne žene. Kako je Dijana, princeza Amazonki, načinjena od ostrvskog tla, postala to što je postala.

Gotivno. Simpatično. Fina avantura. Lepo se zabavite uz knjigu, ako je to ono što vam se u određenom trenutku čita. A i moćno izgleda.

Satanin dnevnik, Leonid Andrejev. Drugi tom izabranih dela Leonida Andrejeva. Podjednako mračan i podjednak crnjak kao i prvi deo, Crveni smeh. Novela Satanin dnevnik je tu još i najslabija (mlaka, neubedljiva...), ostalo je znatno opakije i bolje.

Upomoć, prijateljice! Isidora Bjelica i Jovana Hiesmayr. O dualnoj terapiji, koja vas ne smara time da morate stalno da mislite pozitivne misli i onda će sve da bude savršeno (a ako nije savršeno, recimo, dobili ste rak, sami ste krivi, niste dovoljno pozitivno mislili), nego prihvata da ima i dobrog i lošeg. Ima i vežbi koje možete da radite, i konkretnih predloga kako da se osetite bolje.

Zbog njih sam volela Beograd, Isidora Bjelica. Lepa knjiga prisećanja na razne javne ličnosti, sada pokojne. Anegdote, luckaste stvari, ozbiljne stvari, prijateljstva, bol zbog dragih osoba kojih više nema... Pisano s ljubavlju i toplinom.

Pročitano u januaru 2018. godine

Ukupno 5 knjiga, pošto ni ja ne mogu baš svakog meseca da pročitam desetak (ili više).

Pisar tame: životi i dela, Tomas Ligoti. Opaka zbirka vrlo, vrlo mračnih priča. Mračna atmosfera. Košmarna atmosfera. Nihilizam. Mnogo nihilizma. Pojavni svet je iluzija, a kad se maske uklone i saznate istinu, preostaje vam samo... Pa, ne znam šta vam preostaje, al' svakako ništa pametno, jer je sve ogavno i zlo i ne da nema svetla na kraju tunela, nego nema pravog svetla uopšte.

Nedovršeni posao mi je zbog svoje poetičnosti bolje legao, al' dobar je i Pisar tame. Čitajte. Ili nemojte, ako vam u ovom trenutku ne bi prijalo baš toliko mraka i bedačenja.

Crveni smeh, Leonid Andrejev. Prvi tom izabranih dela Leonida Andrejeva (drugi je Satanin dnevnik). Još opakih priča i fragmenata, plus užasi rata i ludila, plus još ludila, plus mrak, plus crnjak. Ponešto varljivo jednostavno, ponešto za šta pomislite da je zapravo jednostavno, a onda vas uvuče u mrak. Vrlo prikladno za tmurne zimske dane, no, loša ideja ako tražite nešto da vas razvedri. Mada, ko još čita Andrejeva kad mu treba nešto lepršavo da ga razveseli?

The Sudden Appearance of Hope, Claire North. Desilo se čudo: em knjigu za Čitaonicu pročitam na vreme, em se stvarno i pojavim na Čitaonici.

A kakva je knjiga?

Pa, da se mane pamfletisanja, bila bi znatno bolja. Ovako, akcioni delovi su super, premisa je super (nju niko nije u stanju da zapamti, što, recimo, redovno školovanje, posao, ljubavne veze, prijateljstva, dobijanje potrebne medicinske nege i gomilu drugih stvari čini teškim do nemogućim, al' znatno olakšava ne baš legalne aktivnosti poput krađe), priča sa aplikacijom kojom se ljudima ispiru mozgovi je super, al' kad krene pamfletisanje i štikliranje tema u trendu, ume da smori. Nema veze što biste se zapravo složili s njom po tim pitanjima, preaching to the converted je zabavno samo ako autor/ka ume to majstorski da izvede. A ova spisateljica to ne ume.

No, nije mi žao što sam pročitala knjigu. Bilo mi je i više nego dovoljno dobrog da prevagne.

Luzitanija, Dejan Atanacković. Dobitnik NIN-ove nagrade. Nabavila sam je na prošlogodišnjem Sajmu knjiga jer me je privukla naslovna (sjajna je!), a i izgledala mi je zanimljivo. I jeste zanimljiva, i isprva me je vukla na čitanje pričom o ludnici koja je usred rata, sticajem okolnosti, ispala nezavisna teritorija (metafora), i putnikom koji je preživeo potapanje broda Luzitanija i pokušava usred rata da se vrati kući (u našu zemlju), i to putovanje je takođe metafora, i ima tu još likova čiji se životi dotiču pomenute ludnice (njihove priče su takođe metafore), i ludnica i njeni pacijenti ispadaju najrazumniji u celoj toj ratnoj zbrci (i opet metafora)... A onda mi se čitanje razvuklo.

Ako volite romane apsurda, moglo bi da vam legne.

I dalje mislim da je naslovnica sjajna.

Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju, Elena Ferante. Treći deo Napuljske tetralogije. I ova knjiga se, kao i prethodne dve, čita neverovatno brzo uprkos dužini (435 strana), jer vas vuče da vidite šta je dalje bilo sa Elenom i Lilom, kako se snalaze, da li im uspeva da se trajno oslobode bede i siromaštva, uspevaju li da nađu sreću... Pa se pitate šta ova radi, da l' je normalna, a onda se setite da joj niste u koži, makar i ne bila više klinka koja pravi greške jer je dete... Pa navijate za njih, pa se nadate da će uspeti, pa saosećate sa jednom ili drugom (ili obe, ili nijednom, zavisno od sklonosti)... I dalje je to vrlo živa priča o prijateljstvu dve žene, o Napulju i Italiji u određenom periodu, o siromaštvu i izvlačenju iz njega, o kriminalu, o... O mnogo toga. I vuče vas da čitate dalje, i da nestrpljivo čekate nastavak (i kraj tetralogije).

Božićnosajamsko-napuljski ulov

Ili, ako vam je lakše, prvi ovogodišnji ulov.

Nisam ni planirala da idem na Božićni sajam knjiga, namerno nisam ni gledala ima li ga i gde je, ali, nakon što me je majka veselo obavestila o istom (a meni, kao, treba izgovor)... Dakle, ove godine Božićni sajam knjiga je u Domu Omladine (siđete stepenicama, naiđete na knjige, siđete još niže, i naiđete na još knjiga, broj prisutnih izdavača je jednocifren), i tu sam kupila dve knjige, pa sam produžila do knjižare Bookastore i kupila još jednu. U suštini, sve su nastavci.

Na slici vidite:

Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju, Elena Ferante, Booka, treći deo Napuljske tetralogije. Prethodne dve knjige su bile pravo uživanje, pa isto očekujem i od ove.

Zov krvi, Milena Stojanović, Otvorena knjiga, drugi deo trilogije Proročanstvo bogova. Da vidimo šta je dalje bilo sa mlađahnim junacima (a i onima koji nisu baš toliko mlađahni), i šta će dalje da urade suprotstavljajući se zloj Morani (zašto je svi predstavljaju kao zlu? Ne znam za druge, mene bi znatno više zanimalo da je vidim kao pozitivca).

Satanin dnevnik, Leonid Andrejev, Logos. Kad otvorite knjigu, vidite da je to drugi tom izabranih dela Leonida Andrejeva (prvi je Crveni smeh, kupljen na prošlogodišnjem Sajmu knjiga, i upravo pročitan; preporučujem).

Samo tri knjige? Samo tri knjige. I nada da ću jednog dana pročitati sve što sam kupila. Aha.

Sajam knjiga 2017. godine, ulov treći i poslednji

3 stripa, 2 knjige. Sve tvrdokoričeno, i nimalo lagano.

Darkwood:

Dedpul: Mrtvi predsednici i druge prodane duše

Dedpul: Za jastučnicu dolara

MI 3, Grant Morison i Frenk Kvajtli

Snovita potraga za neznanim Kadatom, Hauard Filips Lavkraft, Makondo

Crveni smeh, Leonid Andrejev, Logos











Toliko što se ovog Sajma tiče, pošto me je em uhvatila prehlada, em mi i izdavači govore da sam kupila dovoljno, em što sam stvarno kupila brdo knjiga.

Sve slike su dostupne ovde. 115 komada. Pa uživajte (a i ja ću, uz sve ove knjige i stripove).

Pročitano u martu 2017. godine, deo prvi

Ukupno 8 knjiga, u ovom postu biće reči o 3.

Sneg Svetog Petra, Leo Peruc. Leo Peruc, bar u mom dosadašnjem iskustvu, ne može da ne valja, i to važi i za Sneg Svetog Petra. Sjajno upotrebljen nepouzdani narator koji pripoveda nešto što, kako priča odmiče, deluje sve luđe i luđe, tako da je sasvim lako poverovati u savršeno razumno objašnjenje da su ga udarila kola i da su to sve njegove halucinacije. A opet... Koliko god ludačka priča bila, barem mi koji živimo ovde i sada znamo da stvarno ima ludaka koji bi se poneli kao likovi iz Snega Svetog Petra, i koji podjednako čeznu za vraćanjem mitske slavne idealizovane prošlosti; pitanje je samo sredstava. Uz to, snoviđenja nam se obično čine jasnim dok traju, da bi se kasnije rasplinula, a priča našeg nepouzdanog naratora (pa još i ludo zaljubljenog!) je previše detaljna, previše temeljna, i ne bledi.

I, šta se zaista desilo? Peruc ne daje konačan odgovor. Na čitaocu je da prosudi, kao i da obrati pažnju na nagoveštaj novog opakog zla koje stiže (iako nijednom nije upotrebio tu reč, vrlo je jasno da autor aludira na nacizam). I, naravno, na čitaocu je da uživa u dobroj knjizi.

Zeleno lice, Gustav Majrink. Isprva mi se činilo (mada sam znala su šanse da se o tome radi još malo pa nepostojeće, sem u vrlo čudnom obliku) da se radi o romanu o potrazi za đavolom. I da su likovi baš zapeli da ga nađu (toliko da povremeno poželite da pitate idiote šta to rade, i zar su potpuno izgubili razum). Priča je, međutim, znatno komplikovanija, i tu na dvestotinak strana imate pominjanje Jevrejina Lutalice, jevrejski geto u Amsterdamu, gomilu grotesknih likova, inicijaciju, kabalu, transcendentnu ljubav, ezoterijsko, i još mnogo toga. Ko je ranije čitao bilo šta od Majrinka, zna otprilike šta da očekuje, ko nije, tek će da sazna (ovde stvarno ne vredi da se unapred priča).

Satantango, Laslo Krasnahorkai. Nakon Kako su nastali Ratovi zombija, još jedna knjiga sa ubijanjem mačke. S tim što ovde mrcvarenje sirote mačke traje otprilike celo jedno poglavlje. I džaba što ste vi svesni da to radi nesrećno poremećeno dete koje ne shvata sopstvene postupke, čitavo jedno poglavlje vi čitate o maltretiranju i ubijanju mačke. Kao da ne postoje i drugi načini da se pokaže da je neko poremećen.

Ima l' čega sem ubijanja mačke? Ima. Kiša, blatište, mađarska sirotinja koja će rado nekom da podvali, ali nije u stanju da skupi snagu i ode iz mesta koje je očigledno propalo, pa zato čekaju na one za koje misle da su im spas, a ovi su, vrlo očigledno, prevaranti... Nema izlaza, nema sreće, nema radosti, nema nade, nema ničeg, ponajviše jer su oni sami takvi. A imate i tvist na kraju. A kome sve to nije dosta, ima i film od skoro osam sati (kažu mi da ubijanje mačke traje oko sat vremena).

Dobra knjiga koju ne valja čitati ako ste skloni depresiji ili u depresivnoj fazi, sem ako ne želite da vam bude još gore.

Toliko za danas, a u sledećem postu: domaći autori, plus malo esejistike, plus Filip Dik.