Sunday, 11 February 2018

Pročitano u januaru 2018. godine

Ukupno 5 knjiga, pošto ni ja ne mogu baš svakog meseca da pročitam desetak (ili više).

Pisar tame: životi i dela, Tomas Ligoti. Opaka zbirka vrlo, vrlo mračnih priča. Mračna atmosfera. Košmarna atmosfera. Nihilizam. Mnogo nihilizma. Pojavni svet je iluzija, a kad se maske uklone i saznate istinu, preostaje vam samo... Pa, ne znam šta vam preostaje, al' svakako ništa pametno, jer je sve ogavno i zlo i ne da nema svetla na kraju tunela, nego nema pravog svetla uopšte.

Nedovršeni posao mi je zbog svoje poetičnosti bolje legao, al' dobar je i Pisar tame. Čitajte. Ili nemojte, ako vam u ovom trenutku ne bi prijalo baš toliko mraka i bedačenja.








Crveni smeh, Leonid Andrejev. Prvi tom izabranih dela Leonida Andrejeva (drugi je Satanin dnevnik). Još opakih priča i fragmenata, plus užasi rata i ludila, plus još ludila, plus mrak, plus crnjak. Ponešto varljivo jednostavno, ponešto za šta pomislite da je zapravo jednostavno, a onda vas uvuče u mrak. Vrlo prikladno za tmurne zimske dane, no, loša ideja ako tražite nešto da vas razvedri. Mada, ko još čita Andrejeva kad mu treba nešto lepršavo da ga razveseli?











The Sudden Appearance of Hope, Claire North. Desilo se čudo: em knjigu za Čitaonicu pročitam na vreme, em se stvarno i pojavim na Čitaonici.

A kakva je knjiga?

Pa, da se mane pamfletisanja, bila bi znatno bolja. Ovako, akcioni delovi su super, premisa je super (nju niko nije u stanju da zapamti, što, recimo, redovno školovanje, posao, ljubavne veze, prijateljstva, dobijanje potrebne medicinske nege i gomilu drugih stvari čini teškim do nemogućim, al' znatno olakšava ne baš legalne aktivnosti poput krađe), priča sa aplikacijom kojom se ljudima ispiru mozgovi je super, al' kad krene pamfletisanje i štikliranje tema u trendu, ume da smori. Nema veze što biste se zapravo složili s njom po tim pitanjima, preaching to the converted je zabavno samo ako autor/ka ume to majstorski da izvede. A ova spisateljica to ne ume.

No, nije mi žao što sam pročitala knjigu. Bilo mi je i više nego dovoljno dobrog da prevagne.

Luzitanija, Dejan Atanacković. Dobitnik NIN-ove nagrade. Nabavila sam je na prošlogodišnjem Sajmu knjiga jer me je privukla naslovna (sjajna je!), a i izgledala mi je zanimljivo. I jeste zanimljiva, i isprva me je vukla na čitanje pričom o ludnici koja je usred rata, sticajem okolnosti, ispala nezavisna teritorija (metafora), i putnikom koji je preživeo potapanje broda Luzitanija i pokušava usred rata da se vrati kući (u našu zemlju), i to putovanje je takođe metafora, i ima tu još likova čiji se životi dotiču pomenute ludnice (njihove priče su takođe metafore), i ludnica i njeni pacijenti ispadaju najrazumniji u celoj toj ratnoj zbrci (i opet metafora)... A onda mi se čitanje razvuklo.

Ako volite romane apsurda, moglo bi da vam legne.

I dalje mislim da je naslovnica sjajna.




Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju, Elena Ferante. Treći deo Napuljske tetralogije. I ova knjiga se, kao i prethodne dve, čita neverovatno brzo uprkos dužini (435 strana), jer vas vuče da vidite šta je dalje bilo sa Elenom i Lilom, kako se snalaze, da li im uspeva da se trajno oslobode bede i siromaštva, uspevaju li da nađu sreću... Pa se pitate šta ova radi, da l' je normalna, a onda se setite da joj niste u koži, makar i ne bila više klinka koja pravi greške jer je dete... Pa navijate za njih, pa se nadate da će uspeti, pa saosećate sa jednom ili drugom (ili obe, ili nijednom, zavisno od sklonosti)... I dalje je to vrlo živa priča o prijateljstvu dve žene, o Napulju i Italiji u određenom periodu, o siromaštvu i izvlačenju iz njega, o kriminalu, o... O mnogo toga. I vuče vas da čitate dalje, i da nestrpljivo čekate nastavak (i kraj tetralogije).

No comments:

Post a Comment