Pročitano u maju 2017. godine, deo prvi

Za sada sam pročitala sedam knjiga, plus jedan Znak Sagite. Ovog puta, Znak Sagite 22, plus četiri knjige.

Znak Sagite 22, uredila Angelina Meringer. Strane priče (Džin Volf!), domaće priče, priče sa radionice (meni najbolje legla Tragovi u snegu Nataše Milić), deo o, nažalost, prerano preminulom Raši Slavniću, deo posvećen Ratovima zvezda, prikazi, eseji... Svašta tu ima. Čitajte.

The Subtle Art of Not Giving a F*ck: A Counterintuitive Approach to Living a Good Life, Mark Menson. Kako čoveku da se ne dopadne knjiga sa ovakvim naslovom? Jeste, knjiga za samopomoć, jeste, tu je gomila stvari koje po svoj prilici već znate, ali je svejedno zabavno za čitanje. I, naravno, nije reč o tome da treba da budete indiferentni, nego da se ne živcirate oko gluposti, i da se usredsredite na ono što vam je bitno. Plus nema smaranja da treba da mislite pozitivno, ko zna zašto je to dobro, cvetići, leptirići, i šta sve ne; ako je nešto očaj živi, onda je očaj živi, i hajde da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.

Eto, sada ste pametniji.

5,000 Words Per Hour: Write Faster, Write Smarter, Kris Foks. Knjižica sa uputstvima kako da se organizujete i pišete više i brže. Naravno, nisam se nakanila da to stvarno i učinim, mada, sa ovim metodom, ko stvarno 'oće, nema izgovora, jer se kreće sa pet minuta. Svako može da sedne i piše pet minuta dnevno, koliko god bio zatrpan poslom.

E, sad, nije baš da ćete sigurno stići do toga da pišete pet hiljada reči na sat (reči, ne karaktera!), često to ne uspeva ni autoru, čak ni uz pomoć tehnologije, ali vežbe jesu korisne, i mogu da budu zarazne, što vas povuče da pišete više, što i jeste poenta... A onda napisano treba i srediti tako da liči na nešto. Al' imate sa čim da radite.

Sokolar: Sabrane priče, Vladimir Lazović. Knjiga koju već sto godina iščekujemo, s razlogom, što ume da bude nezgodno (kad zaista izađe, da li su vam iščekivanja previše porasla? Hoćete li se razočarati?). Alternativna istorija, kiberpank, futurofantastika, obrade bajki i mitova, mač i magija... Na 629 strana. I sve to dobrim delom smešteno ovde, kod nas. Čega ne budete uvek u startu svesni (što je autoru i bio cilj).

O naslovnoj priči Sokolar valjda već znate da je dobila dve nagrade, da je objavljena pre 30 godina, da su tu, u našoj fantastici, lokalni motivi i naša mitologija (još jednom, objavljeno pre 30 godina)... Pa, ako hoćete da vidite kako je to izgledalo pre 30 godina, ili ako prosto hoćete da pročitate sjajnu priču, znate gde da je nađete.

Što se ostalih priča tiče, mogu sad da se pravim pametna i da kažem da kvalitet nije svuda ujednačen, da ima tu i priča koje danas deluju naivno... A onda pogledam koliko je u to vreme autor imao godina, sa koliko je godina objavio te priče, setim se kako sam ja pisala u tim godinama, i zaključim da mi je bolje da se ne pravim pametna.

Pošto je pokušaj kuđenja neslavno propao, ne bi bilo loše navesti omiljenu priču ili priče, samo što ni to nije jednostavno. Volim poigravanje bajkama i mitovima, a ovde toga ima dosta, pa je to super (Igoša, Crvenkapa 2100, Marica, Srećan kraj se podrazumeva, da pomenem neke), volim i mač i magiju, a u tom odeljku je Sokolar, plus nema nijedne priče koju bih nazvala slabijom, plus je tu Dečak reče: "Imaš moje oči", priča koju sam čitala u Tamnom vilajetu, u vreme dok sam otkrivala da kod nas ima dobre fantastike... Alternativna istorija mi je ok (druge podžanrove volim više), a opet, tu su neke od najboljih priča (meni su najdraže Veliko vreme i Beli vitez), ok mi je i kiberpank, a i tu ima dobrih priča (Šuma mačeva, recimo)...

Da skratim priču, čitajte, i nećete se pokajati. A, kad izađe, nabavite i zbirku Lazovićevih kolaboracija sa Ivanom Nešićem, ni tu se nećete pokajati.

Kada kažeš da sam tvoj, Goran Skrobonja. Rok, nostalgija za osamdesetim godinama prošlog veka, običan beogradski momak koji postaje rok zvezda, gomila bendova koje svi znate (valjda), a onda se sve naglo završi, kao i zemlja u kojoj se priča dešava (što takođe znate). Nema fantastike, bar ne upadljive, ima priče o jednom vremenu, jednom gradu, jednoj zemlji, ima mladalačkih ljubavi i snova, ima stvaranja, muzike, dobre zabave, prijateljstva, bolesti, tuge, kraja... Ima života. I nostalgije.

Sećanje na osamdesete bi mogao da bude naslov knjige, ali je Kada kažeš da sam tvoj daleko bolji.

Pročitano u aprilu 2017. godine, deo treći, plus najava

Još 4 knjige, plus 1 Znak Sagite. Plus najava za 8. maj.

Kako se plaše deca, Tamara Lujak. Gomila narodnih bajki iz celog sveta. Bajke o čudovištima, o strašnim stvarima, o strašnim ljudima... Ukratko, bajke. One narodne, koje nikad nisu bile zašećerene ni ublažene, i preko kojih su deca učena o normama sveta u kome žive, a, po potrebi, i terana na poslušnost. Jer se gadne stvari dese čak i dobrima, a ako ne radiš šta treba, kazna će te svakako sustići.

466 strana svega toga.

Šest vrana, Li Bardugo. Ajajoj, ovo je cakano. Omladinska fantastika. Njih šestoro kriminalaca na nemogućem zadatku, on emotivno nedostupan ali se ipak zaljubljuje u nju, samo to ne može sebi da prizna, ona se zaljubljuje u njega, ali je on emotivno nedostupan jer je bio povređen u prošlosti... Ona se pentra unaokolo poput pauka i po potrebi kolje protivnike koji bi njih da pobiju. Sjajan strelac koji ne može da se suzdrži od kockanja i zato prihvata posao, jer gomila para. Ratnik/verski fanatik koji se zaljubi u "vešticu" koju je prethodno zarobio. "Veštica" se zaljubi u njega, jer on ipak nije tako loš, samo je u zabludi. Nesrećni klinac koji ima probleme sa ocem.

I sve tako. Uz dosta međusobnog prepucavanja.

A onda im vidite godine: recimo, ovo devojče koje reže grkljane kao dobar dan ima 16 ili 17, a nakon što je dopala ropstva, dve godine je provela prisilno radeći u javnoj kući, pa joj je draže da kolje. Tip u koga je zaljubljena je malo stariji od nje. Ostali iz družine su takođe tu negde po godinama, najstariji ima možda dvadesetak.

I svi pokušavaju da prežive i postignu nešto u svetu koji bi da ih iskoristi, iscedi, izmrcvari, i ostavi da krepaju. Al' oni ne prestaju da se batrgaju.

Grupa očajnih klinaca koji pokušavaju da stvore sebi mesto pod suncem, a možda i da malo poprave svet u kome svi žive. A to im nije dozvoljeno. Zvuči poznato?

Naizgled lagana literatura koja je više nego što se čini na prvi pogled. A ima i nastavak (jedan nastavak, ne milion), Nakaradno kraljevstvo. Na spisku je za čitanje.

Planine Parnasa, Česlav Miloš. Glavna nevolja sa ovom knjigom je što piše da je u pitanju roman, pa se ljudi zeznu. A nije roman nego su fragmenti istog, plus piščevo obrazloženje zašto ne namerava da ga napiše, plus neke beleške, plus beleške izdavača.

Ako proučavate Miloševo delo, ovo je svakako zanimljivo.

Ali nije roman.

Regia Fantastica 2, uredio Tihomir Jovanović. Antologija posvećena Herbertu Džordžu Velsu, pa su i sve priče u njoj inspirisane njegovim delom (ne primeti se baš uvek). Plus Velsova priča, plus Velsova razmišljanja, plus esej o Velsu... Svašta nešto.

Meni je najbolje legla priča Milene Benini Mračni hodnici vremena, no, ima ovde za svakog ponešto. Pa uživajte.

Znak Sagite 21, uredio Boban Knežević. Priče domaćih autora (meni najbolje legla Uvijek nedeljom Veronike Santo), Rej Bredberi (priča, eseji o njemu i njegovom delu), pa gomila zanimljivih tekstova o, pa, fantastici u svim medijima (književnost, filmovi, stripovi), domaćoj i stranoj. Plus konvencije. Plus nagrade. Plus dosta toga.

Ukratko, gomila zanimljivosti na jednom mestu.











To bi bilo to što se tiče pročitanog u aprilu. A ako vas zanima Sokolar Vladimira Lazovića (a treba da vas zanima ukoliko se iole interesujete za fantastiku na ovim prostorima, kao i ako želite da popunite rupe u poznavanju iste), dođite u ponedeljak (8. maj, 19:00, Tribinska sala Doma Omladine), i imaćete prilike da nabavite sjajnu knjigu, i da čujete kako je to nekad izgledalo, šta se radilo, šta je uspevalo, kako smo krenuli pa stigli tu gde smo sada... Dođite na druženje sa fantastikom.

Sokolarski ulov

U subotu nije bila samo Potermanija; bio je i Vitez Fest, a na festu je bila i promocija zbirke priča Sokolar Vladimira Lazovića.

Što je divno.

Ne samo zato što i pre čitanja mogu da kažem da sam sigurna da ću uživati (na osnovu toga što sam neke priče već čitala, naravno), već i zato što je konačno moguće gađati, pardon, tutnuti u ruke ovu zbirku svima koji tvrde da su se pre nekoliko godina po prvi put u našoj fantastici pojavili lokalni motivi i srpska mitologija. A nisu. Lazović je to uradio još pre 30 godina (kao i Dragan R. Filipović sa kosovskim ciklusom), dobio i nagradu Sfera za naslovnu priču Sokolar, i uticao i na gomilu drugih pisaca, i na srpsku fantastiku. Al' znamo svi za kratko pamćenje, i nepostojeći istraživački rad pre nego što se nešto napiše. Plus, eto, privlači pažnju kad se kaže da je nešto po prvi put kod nas... Pa tako za pedeset stvari.

Nego, dosta rantovanja, evo malo slika sa promocije, ostatak je ovde, a vi nabavljajte knjigu i uživajte.

Promocija u kafeu "Pobednik"

Da vam ja nešto kažem...

Poklon-slika, a na njoj pukovnik Vladimir Lazović, inspirisan piscem

Pisac potpisuje

Sokolar!