Za sada sam pročitala sedam knjiga, plus jedan Znak Sagite. Ovog puta, Znak Sagite 22, plus četiri knjige.
Znak Sagite 22, uredila Angelina Meringer. Strane priče (Džin Volf!), domaće priče, priče sa radionice (meni najbolje legla Tragovi u snegu Nataše Milić), deo o, nažalost, prerano preminulom Raši Slavniću, deo posvećen Ratovima zvezda, prikazi, eseji... Svašta tu ima. Čitajte.
The Subtle Art of Not Giving a F*ck: A Counterintuitive Approach to Living a Good Life, Mark Menson. Kako čoveku da se ne dopadne knjiga sa ovakvim naslovom? Jeste, knjiga za samopomoć, jeste, tu je gomila stvari koje po svoj prilici već znate, ali je svejedno zabavno za čitanje. I, naravno, nije reč o tome da treba da budete indiferentni, nego da se ne živcirate oko gluposti, i da se usredsredite na ono što vam je bitno. Plus nema smaranja da treba da mislite pozitivno, ko zna zašto je to dobro, cvetići, leptirići, i šta sve ne; ako je nešto očaj živi, onda je očaj živi, i hajde da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.
Eto, sada ste pametniji.
5,000 Words Per Hour: Write Faster, Write Smarter, Kris Foks. Knjižica sa uputstvima kako da se organizujete i pišete više i brže. Naravno, nisam se nakanila da to stvarno i učinim, mada, sa ovim metodom, ko stvarno 'oće, nema izgovora, jer se kreće sa pet minuta. Svako može da sedne i piše pet minuta dnevno, koliko god bio zatrpan poslom.
E, sad, nije baš da ćete sigurno stići do toga da pišete pet hiljada reči na sat (reči, ne karaktera!), često to ne uspeva ni autoru, čak ni uz pomoć tehnologije, ali vežbe jesu korisne, i mogu da budu zarazne, što vas povuče da pišete više, što i jeste poenta... A onda napisano treba i srediti tako da liči na nešto. Al' imate sa čim da radite.
Sokolar: Sabrane priče, Vladimir Lazović. Knjiga koju već sto godina iščekujemo, s razlogom, što ume da bude nezgodno (kad zaista izađe, da li su vam iščekivanja previše porasla? Hoćete li se razočarati?). Alternativna istorija, kiberpank, futurofantastika, obrade bajki i mitova, mač i magija... Na 629 strana. I sve to dobrim delom smešteno ovde, kod nas. Čega ne budete uvek u startu svesni (što je autoru i bio cilj).
O naslovnoj priči Sokolar valjda već znate da je dobila dve nagrade, da je objavljena pre 30 godina, da su tu, u našoj fantastici, lokalni motivi i naša mitologija (još jednom, objavljeno pre 30 godina)... Pa, ako hoćete da vidite kako je to izgledalo pre 30 godina, ili ako prosto hoćete da pročitate sjajnu priču, znate gde da je nađete.
Što se ostalih priča tiče, mogu sad da se pravim pametna i da kažem da kvalitet nije svuda ujednačen, da ima tu i priča koje danas deluju naivno... A onda pogledam koliko je u to vreme autor imao godina, sa koliko je godina objavio te priče, setim se kako sam ja pisala u tim godinama, i zaključim da mi je bolje da se ne pravim pametna.
Pošto je pokušaj kuđenja neslavno propao, ne bi bilo loše navesti omiljenu priču ili priče, samo što ni to nije jednostavno. Volim poigravanje bajkama i mitovima, a ovde toga ima dosta, pa je to super (Igoša, Crvenkapa 2100, Marica, Srećan kraj se podrazumeva, da pomenem neke), volim i mač i magiju, a u tom odeljku je Sokolar, plus nema nijedne priče koju bih nazvala slabijom, plus je tu Dečak reče: "Imaš moje oči", priča koju sam čitala u Tamnom vilajetu, u vreme dok sam otkrivala da kod nas ima dobre fantastike... Alternativna istorija mi je ok (druge podžanrove volim više), a opet, tu su neke od najboljih priča (meni su najdraže Veliko vreme i Beli vitez), ok mi je i kiberpank, a i tu ima dobrih priča (Šuma mačeva, recimo)...
Da skratim priču, čitajte, i nećete se pokajati. A, kad izađe, nabavite i zbirku Lazovićevih kolaboracija sa Ivanom Nešićem, ni tu se nećete pokajati.
Kada kažeš da sam tvoj, Goran Skrobonja. Rok, nostalgija za osamdesetim godinama prošlog veka, običan beogradski momak koji postaje rok zvezda, gomila bendova koje svi znate (valjda), a onda se sve naglo završi, kao i zemlja u kojoj se priča dešava (što takođe znate). Nema fantastike, bar ne upadljive, ima priče o jednom vremenu, jednom gradu, jednoj zemlji, ima mladalačkih ljubavi i snova, ima stvaranja, muzike, dobre zabave, prijateljstva, bolesti, tuge, kraja... Ima života. I nostalgije.
Sećanje na osamdesete bi mogao da bude naslov knjige, ali je Kada kažeš da sam tvoj daleko bolji.
Eto, sada ste pametniji.
E, sad, nije baš da ćete sigurno stići do toga da pišete pet hiljada reči na sat (reči, ne karaktera!), često to ne uspeva ni autoru, čak ni uz pomoć tehnologije, ali vežbe jesu korisne, i mogu da budu zarazne, što vas povuče da pišete više, što i jeste poenta... A onda napisano treba i srediti tako da liči na nešto. Al' imate sa čim da radite.
O naslovnoj priči Sokolar valjda već znate da je dobila dve nagrade, da je objavljena pre 30 godina, da su tu, u našoj fantastici, lokalni motivi i naša mitologija (još jednom, objavljeno pre 30 godina)... Pa, ako hoćete da vidite kako je to izgledalo pre 30 godina, ili ako prosto hoćete da pročitate sjajnu priču, znate gde da je nađete.
Što se ostalih priča tiče, mogu sad da se pravim pametna i da kažem da kvalitet nije svuda ujednačen, da ima tu i priča koje danas deluju naivno... A onda pogledam koliko je u to vreme autor imao godina, sa koliko je godina objavio te priče, setim se kako sam ja pisala u tim godinama, i zaključim da mi je bolje da se ne pravim pametna.
Pošto je pokušaj kuđenja neslavno propao, ne bi bilo loše navesti omiljenu priču ili priče, samo što ni to nije jednostavno. Volim poigravanje bajkama i mitovima, a ovde toga ima dosta, pa je to super (Igoša, Crvenkapa 2100, Marica, Srećan kraj se podrazumeva, da pomenem neke), volim i mač i magiju, a u tom odeljku je Sokolar, plus nema nijedne priče koju bih nazvala slabijom, plus je tu Dečak reče: "Imaš moje oči", priča koju sam čitala u Tamnom vilajetu, u vreme dok sam otkrivala da kod nas ima dobre fantastike... Alternativna istorija mi je ok (druge podžanrove volim više), a opet, tu su neke od najboljih priča (meni su najdraže Veliko vreme i Beli vitez), ok mi je i kiberpank, a i tu ima dobrih priča (Šuma mačeva, recimo)...
Da skratim priču, čitajte, i nećete se pokajati. A, kad izađe, nabavite i zbirku Lazovićevih kolaboracija sa Ivanom Nešićem, ni tu se nećete pokajati.
Sećanje na osamdesete bi mogao da bude naslov knjige, ali je Kada kažeš da sam tvoj daleko bolji.
No comments:
Post a Comment