Pročitano u avgustu 2019. godine, deo drugi

U prethodnom postu je bilo reči o 4 knjige, i tako će biti i ovde; a u narednom postu, šta ostane (da, biće još).

Mašine kao ja, Ijan Makjuan. Alternativne osamdesete, elementi naučne fantastike. Bitlsi su se ponovo okupili, Tjuring je živ i zdrav, sa svojim je partnerom, i dalje je britkog uma i radi i stvara, tu su još neke istorijske ličnosti... I sve to kao pozadina priče o dvoje ljudi i jednom androidu. Fanbojevski delovi su mi bili preslatki (ura, Tjuring je živ, i dalje je genije), a što se ostalog tiče, bilo mi je ok. Glavnotokovski pisac koristi elemente naučne fantastike da bi ispričao priču, i manje-više i uspeva da ispriča to što je hteo.

Tjuring je super.

Po ideji za okruženje, malčice me je podsetilo na Skrobonjinog Čoveka koji je ubio Teslu (ne brinite, ovde niko ne ubija Tjuringa).

Arijel Anonim, Jana Aleksić. Zbirka poezije koja se bavi Prvim svetskim ratom, onim za koji je rečeno da je to rat koji će okončati sve ratove. Prepleteni glasovi, prepletene priče, prepletene reference (najočiglednija je, naravno, na Šekspirovu Buru, ali ima ih još dosta), tema koja bi mnoge odvukla u patetiku, a ovde je nema uopšte, ima pripovedanja i pevanja i životnih priča sažetih u nekoliko rečenica.

Black Light, Miomir Petrović. Distopijski roman smešten u budućnost, krimić, Poredak koji ne dozvoljava individualno, Beograd prepun onih koji su tu silom preseljeni (sa svih strana sveta, ista stvar je i u ostalim svetskim gradovima), otpor takvom načinu života i kazna za otpor, strah od dalje kazne... I priča o prevazilaženju rezignacije nakon svega kroz šta se prošlo (a što i te kako može da ubije čoveka u pojam). I sve je to stalo na manje od 300 strana.

Mapa dana, Ransom Rigs. Četvrti roman o čudnovatoj deci gospođice Peregrin. Hm. Fotografije su i dalje super. Priča kao takva je interesantna (osim što mi je u ranijim knjigama putovanje kroz vreme išlo na nerve (not my cup of tea), a sad se još pominje i nekakvo proročanstvo, blago meni). Likovi se ponašaju onako kako biste od njih i očekivali i zbog toga upadaju u nevolje (naravno), što je u ovom slučaju sasvim ok; nakon svega kroz šta su prošli, drugačije ponašanje bi bilo krajnje neuverljivo. Svi oni rastu, napokon im je dozvoljeno da se razvijaju i da ne budu zarobljeni na jednom mestu, i razumljivo je da će želeti to i da iskoriste, tako da je bunt protiv autoriteta neminovan.

Šta mi je onda smetalo? To što je često presporo vođeno (a meni inače ne smeta kad se nešto sporo razvija), tako da je neretko bivalo dosadno. Nastaviću ja i dalje da pratim serijal, al' malo dinamičniji nastavak mi ne bi smetao.

Toliko za ovaj put, biće još!