Pročitano u oktobru 2017. godine, deo prvi

Za početak, 4 knjige, pa ćemo videti za drugi deo (a možda i treći).

The Year's Best Science Fiction: Thirty-Fourth Annual Collection, uredio Gardner Dozois. Gomila (39?) naučnofantastičnih priča i novela upakovanih u jednu knjigu, neke su vrlo dobre, neke malo slabije. Krajevi nekih priča su me zbunjivali, ne zato što su nejasni, nego zato što priče deluju nedorečeno; dese se neke stvari, pa još neke stvari, junak/junakinja nešto shvati/zaključi, i tu je kraj. No, svakako vredi čitanja ukoliko vas zanima šta se sada piše "tamo negde" (a ovde se ne prevodi), koje su aktuelne teme, o čemu ljudi razmišljaju, da li je SF krepao (nije, eno ga, živ i zdrav, pišu ljudi), ili ako vas interesuju imena za koja još niste čuli (ili jeste, pa pratite šta rade). Ja sam, ukupno uzev, uživala u čitanju.

Život vilenjaka, Mjuriel Barberi. Knjigu sam nabavila jer mi se jako dopala Otmenost ježa, a onda otkrila da nikakvih sličnosti nema. Što, samo po sebi, nije problem, bilo bi besmisleno očekivati da autorka stalno piše jedno te isto. Samo po sebi, nije problem ni što je knjiga fantastika, a deluje kao da ju je pisao neko ko fantastiku u životu nije čitao; žena definitivno ume da piše, pa je čak i sa svim mogućim klišeima (borba dobra i zla, dve devojčice velikih moći koje tek treba da otkriju, a pomažu im snage dobra i nadaju se da će im uspeti da spasu svet) moglo dobro da ispadne. Nije problem čak ni to što dosta toga nije objašnjeno, jer ćete ono bitno naslutiti, a ostalo su detalji.

Problem je grozno kitnjasti stil, i užasno konfuzno pripovedanje. I ne, nije do prevoda, ista osoba je prevela i Otmenost ježa i Život vilenjaka. Knjigu kao da nije pisala osoba za koju znamo da ume da piše, već neko dete koje se previše trudi da zakiti školski sastav. Joj.

Plus je knjiga prvi deo duologije, što saznate iz komentara na Goodreadsu.

Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica, Marko Šelić. Rimejk. Prvo izdanje mi se dopalo zbog sirove snage (ludilo da i ne pominjemo). Novo izdanje više liči na roman (odnosno, jeste roman), upeglanije je, nekome možda i pitkije (ako ima smisla pričati o pitkosti horora). No, horor i ludilo i nasilje su i dalje tu (makar i upeglani), nepouzdani narator je i dalje nepouzdan, pa je i rimejk i dalje zabavan. Plus je rimejkovanje bilo neophodno zbog nastavka, inače bi bila prevelika razlika u stilu.

A što se nastavka tiče...

Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja, I deo, Marko Šelić. Što se nastavka tiče, pet godina nakon dešavanja u prvom romanu, ludilo se nastavlja. I postaje sve luđe. Roman počinje još malo pa idilom, na nekakvoj su plaži, devetnaest nožnih prstiju u pesku (hej, čekaj malo, ko je tu izgubio prst, i kako, i kad?), on nju zaprosi, a onda se vraćamo u prošlost da vidimo šta se do tog trenutka izdešavalo.

Samo što je narator nepouzdan, pa ni za idilu ne znamo da li se zaista dešava.

A i ono što nam pripoveda (uz naznaku da je to tek prvi deo) takođe nije pouzdano. Saznajemo dosta toga novog o likovima iz prvog dela (i to je fino urađeno), dešavaju se sulude stvari, znamo da će biti mrtvih dragih ljudi (ne i kojih), ali, šta se tu stvarno dešava (ako stvarno postoji), pa, to nije sigurno. Ne zna ni narator. A znamo da narator nije sasvim čitav.

Zabavno, pitko, i čeka se nastavak. Koji definitivno nabavljam.