Friday, 20 October 2017

Pročitano u oktobru 2017. godine, deo drugi

U drugom delu, 3 knjige. U trećem delu će biti ono što pročitam do kraja meseca.

Unazad, Radmilo Anđelković. Odma' da kažem da ja pisanje Radmila Anđelkovića i inače volim, pa nije nikakvo iznenađenje što mi se i ovaj roman dopao. Za početak, zabavan je: jurcanje po Americi, san svakog pisca da mu objave sve što je napisao (al' naravno da tu ima kvaka i da će da upadne u nevolje, i naravno da je pisac, pošto nije idiot, sumnjičav od starta), simpatično pominjanje likova sa foruma Znak Sagite, službe koje su uverene da pisac nije izmislio to što je napisao nego nešto zna o njihovim tajnim planovima... A nakon dela sa jurnjavom, fragmenti o onome što će se desiti u budućnosti (podsetilo me na Oko za drugi svet; nije isto, nego ima prepoznatljivih motiva). Fragmenti nisu poređani linearno, već ima skakutanja napred-nazad u vremenu, ali se na kraju priča sasvim lepo sklopi. I na kraju, neka bude svetlost.

Sve vreme, roman mi je bio živ. Živi dijalozi. Živa atmosfera. Živ duh. Duhovito.

E, sad, ima dosta likova, što nekom može da smeta (meni nije, pošto mi je sve vreme bilo jasno šta se dešava i kome, ali može da zbuni). Struktura je iscepkana. Ima dosta jurcanja tamo-vamo (i figurativno i bukvalno). Možda bi nečiji utisak mogao da bude da je pisac tu što-šta nabacao, pa neka se čitalac snalazi, i neka, možda, delom sklapa sopstvenu priču od ponuđenog. Meni struktura nije smetala. Naprotiv, uživala sam. Ali razumem da ovakav pristup neće svakom prijati (potpuno legitimno, naravno). Što mene ne sprečava da uživam u knjizi.

Autor kaže da knjige neće biti na Sajmu, ali možete je nabaviti od njega lično, a on će se potruditi da se pokaže kao dobar domaćin.

Oko za oko, David Lagerkranc. Peta knjiga serijala Milenijum, druga koju je pisao David Lagerkranc. U prethodnoj knjizi likovi uopšte nisu ličili na sebe iz originalne trilogije, ovde se autor više potrudio, ali mu i dalje ne ide najbolje. Ako se posmatra samo kao neki triler, nezavisno od originalne trilogije, opet nije nešto. Ne preporučujem , sem ako baš ne možete bez Lizbet Salander, a ne čita vam se ponovo Lašonova trilogija.





Hrišćanstvo i film, Vladimir Kolarić. Nekoliko teoretskih radova na temu hrišćanstva i filma, plus prikazi filmova. Šta uopšte znači hrišćanski pristup filmu, i može li se stvaranju filma pristupiti sa hrišćanske pozicije (autorov blog nosi naziv Odbrana umetnosti). Na koje bi načine mogli da se prožimaju film i religija, i kako izbeći moguće zamke strasti. Šta bi u filmu, posmatrano sa hrišćanske pozicije, značila telesna lepota. I gomila tekstova o određenim filmovima i njihovim stvaraocima, plus tekst o Kadijevićevom stvaralaštvu (a povodom knjige Više od istine - Kadijević o Kadijeviću Dejana Ognjanovića), primenjujući u praksi ono o čemu se spekulisalo u teoretskom delu.

Svi ovi tekstovi su ranije objavljivani u stručnim časopisima (uzgred, snalaženje sa stručnom terminologijom može da bude zahtevno, ako vam ista nije poznata, ili se nekih termina tek neodređeno sećate) i nisu preuređeni za knjigu, pa tu i tamo ima ponavljanja, i nije sve onako sistematično kako bi bilo da je knjiga ciljano pisana. Bez obzira na to, ukoliko vas tema iole zanima, razmišljanja u Hrišćanstvu i filmu su vrlo, vrlo interesantna (a možete da ih shvatite i kao poziv da nastavite razgovor na tu temu, istražujete, i sami doprinesete).

No comments:

Post a Comment