Kineski filozofi inspirišu

"Jesam li ja čovjek koji je sanjao da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovjek?"
Čuang Ce

Snovi

Sanjala sam da sam pisac.

Ustala sam, protegla se, otišla pod tuš. Vodu normalno tražim samo kad sam žedna, ali sa ovako nespretnom anatomijom bilo bi teško olizati se, a ne dolazi u obzir da budem prljava. Nakon tuširanja sam očetkala ono malo krzna koje sam imala, i namazala se kremom; u ovom obliku nije dovoljno samo povremeno pojesti žumance.

Potražila sam hranu, dve jabuke, i skuvala zeleni čaj sa mirisom jasmina. Neobična hrana, neobično piće, ali telo ih je tražilo.

Uključila sam laptop i, uz miris jasmina, nastavila sa radom na započetom romanu. Imala sam priču u glavi, trebalo je samo usmeriti je u lep oblik. Išlo je.

Nakon nekoliko sati, kada je ukočenost postala nepodnošljiva, ustala sam i protegla se. Shvatila sam da se ovo telo znatno lakše ukoči i teže razmrda od onoga na koje sam navikla, pa sam nakon toga češće prekidala rad da bih se protegla, prošetala, igrala se na sobnom trenažeru.

Uz pisanje je bilo lako zaboraviti na glad, pa me je tek spoticanje prilikom jednog od ustajanja podsetilo da bi trebalo nešto da pojedem. Našla sam suvo meso i sir i paradajz i krastavac. Prevelika količina hrane me je učinila sanjivom, ali sam nastavila da pišem. Pisanje je tu bilo najbolji deo, kao igra, kao lov.

Nakon dana provedenog u pisanju, zaspala sam.

I probudila se, u svom uobičajenom gipkom telu prekrivenom sjajnim crnim krznom, u telu u kome sam mogla normalno da se oližem, da naoštrim kandže o nameštaj, da zanovetam dok mi ne sipaju hranu u posudu, da predem, da lovim muve koje su se razletele unaokolo.

Nadala sam se da ću sledeći put sanjati da imam krila. I taj san je bio dobar.