Anime inspirišu

Bajke inspirišu. Obrade bajki inspirišu. Jedna takva obrada je i anima Pet Shop of Horrors, rađena prema istoimenoj mangi. Posebno me je inspirisala treća epizoda, Despair, i tako je nastala priča Glad iz Mačjih snova.

Glad

Ležala je i plakala. Ne zbog bola u njenim nežnim stopalima, strahovitog bola koji je trpela svaki put kad zakorači, bola kao da hoda po oštrim noževima, baš kao što joj je veštica rekla. Ne zbog glasa koji joj je oduzet, glasa kojim bi svakog čoveka mogla da začara sa istom lakoćom kao i bilo koja od njenih starijih sestara. Ne čak ni zbog toga što više nikad neće videti svoje drage sestre.

Plakala je jer je bila odbačena. Želela ga je od kad ga je videla, obratila se morskoj veštici za pomoć, platila svojim glasom kako bi umesto repa dobila noge, plaćala bolom pri svakom koraku, sve kako bi bila s njim. Isprva, činilo se da mu je draga, svuda ju je sa sobom vodio, činilo se da će joj uspeti da mu osvoji srce. Ostala bi nema, udaljena od dragih sestara, svaki korak bi joj bio bolan, ali sve bi to vredelo kad bi bila s njim.

Ali ne. Neće biti njen. Neka druga je došla. Princeza iz neke druge zemlje, kao da i ona sama nije bila princeza iz morskih dubina, samo kad bi mu to mogla reći. Ta princeza ga je uzela za sebe, venčaće se sa zalaskom sunca na tom istom brodu na kome su sad bili. A kad se to desi, ona, koja ga je toliko želela za sebe da se odrekla svega što je znala i što joj je bilo drago, pretvoriće se u morsku penu, i zauvek nestati.

Zato je plakala, neutešna, skrivena od svih – ko bi pa primetio nemu, uplakanu devojku kojoj nikad ni ime nisu saznali, ko bi je primetio u jeku priprema za venčanje njihovog princa?

*

Nisu morale da čuju njene jecaje da bi znali šta joj sledi. Sestre su joj bile, razumele su snagu njene želje, razumele su i šta će se desiti ako ne uzme tog nezahvalnog smrtnika sebi. Kako im je bila mila sestrica, najmlađa, mezimica svih, plivale su morskoj veštici što su brže mogle, tražeći savet i pomoć. Ona je moćna, ona će znati.

Veštica ih je dočekala podsmešljivim osmehom. Da, znala je šta sledi njihovoj sestri. Nije izgledala uznemireno zbog toga.

“Šta joj može pomoći, znaš li?” upita najstarija sestra, dok su ostale uzrujano plivale iza nje.

“Znam,” odgovorila je mirno veštica.

“Pa govori onda, naređujem ti!”

“Niko meni ne naređuje sem morskog kralja, a on bi te kaznio za drskost da sebi prisvajaš pravo koje je samo njegovo!”

Najstarija sestra je osetila bes. Njena najmlađa sestrica bi se svakog časa mogla pretvoriti u morsku penu, a ova matora odugovlači! Ipak, kako je sestricin život bio u pitanju, suzdržala se, i umiljato rekla:

“Oprosti mi, iz mene govori strah za milu sestricu. Pomozi nam, pomozi joj, molim te, ako ikako možeš!”

Veštica se nasmešila. To nije bio prijatan osmeh, pokazivao je mnogo njenih zuba, zuba koji nisu ni bili blizu krnjavih i manjkavih kakve bi očekivali od starice, već više nalik na zube ajkule, a oči su joj pokazivale onoliko saosećanja koliko bi i ajkuline učinile.

“To je već bolje. Pomoći ću, ali moja pomoć ima cenu.”

“Sve,” rekla je najstarija sestra, a ostale su joj se pridružile. Sve za njihovu sestricu.

Veštica im je u ime naplate odsekla njihove predivne duge kose, njihov ponos. Ćutke su to otrpele – vikanje ne bi pomoglo, a sirene ne mogu da plaču, plakanje i rep ne idu. A onda im je rekla šta im je činiti.

Najstarija se razbesnela.

“Pa to smo i mi mogle da smislimo!”

“Mogle ste,” odvratila je veštica. “Ali niste. Kao što ni vašoj sestri nije bila potrebna moja pomoć kako bi odbacila rep i dobila noge, ta sirene su to od pamtiveka radile kad bi pošle za nekim smrtnikom.”

“Zašto onda plaćamo cenu?”

“Zato što ne razmišljate.”

Uprkos besu, sestre su morale da se slože sa vešticom. Zbilja, toga su i same mogle da se sete.

Bes nisu mogle da iskale na veštici, ali, nema veze. Postojao je brod pun smrtnika sa kojima će se poigrati.

Dok su plivale, već su zaboravljale na poniženje odsečene kose, i smejale su se.

Utihnule su kad su stigle blizu broda. Tiho, sasvim tiho, da ih nijedan smrtnik ne čuje, približile su se brodu, i pronašle mesto na kome je njihova sestra jecala. Dan se bližio kraju. Nije bilo još mnogo vremena.

*

Isprva, nije čula njihovo tiho dozivanje. Onda je okrenula svoje uplakano lice k njima. Začudile su se vodi koja joj je tekla niz obraze, ali, nije sad bilo vremena za objašnjavanje.

“Sestrice, kod veštice smo bile, i rekla nam je kako se možeš spasti, i kako da ga uzmeš sebi,” užurbano joj je rekla najstarija. Najmlađa je upitno pogledala.

“Ne daj ga smrtnici, sestrice, ne daj ga. Seti se šta smo. Mi ne delimo. Nemoj ga deliti sa smrtnicom, nemoj ga prepuštati njoj.”

Najmlađa je izgledala zbunjeno. Bila je još više zbunjena kada su se njene sestre – gde li je bila njihova duga, divna kosa? - udaljile od broda, i otplivale ka hridima.

A onda su sirene zapevale, glasovima toliko visokim da ih je samo ona mogla čuti, ona i druga morska stvorenja. Oslušnula je, i nastavila da sluša dok joj se licem širio osmeh, dok se prisećala šta je, dok se prisećala da ne mora da deli čoveka koga je odabrala za sebe, da ga ne mora nikome dati, da ga može uzeti.

Pevale su o gladi.

*

Kao da su svesne šta je naumila, sestre su promenile pesmu. To je bila pesma umilna, koju smrtnici nisu mogli sasvim da čuju, ali koja ih je mamila i umirivala, pesma koja joj je omogućila da tiho ode do prinčeve kabine, koracima bolnim – uskoro će se tih bolova osloboditi – da je niko ne primeti dok ulazi u kabinu u kojoj su razgovarali princ i njegova nevesta.

Princ i nevesta su je videli, i zbunjeno joj se osmehnuli. Šta li je nema sirotica tu tražila? Nisu se bojali, nisu imali razloga. Kad je razlog stigao, nakon što je zgrabila nevestu i poput krpene lutke je odbacila o zid kabine, stvari su se prebrzo dešavale da bi bilo mesta za strah. Prebrzo, i nerazumljivo.

Princ nikako nije razumeo kako je ta nema sirotica odjednom dobila puna usta šiljatih zuba, ni opake kandže umesto noktiju. Ništa mu nije bilo jasno dok mu je, živom i zbunjenom, iz grudi čupala srce koje je još uvek kucalo, i na njegove oči ga pojela. I dalje je bio zbunjen dok je njegova od udarca ošamućena nevesta, došavši malo sebi, zavrištala kad je videla zubato čudovište sa kandžama kako joj proždire ženika.

Kad je završila sa njim, mala sirena se nasmejala. Ponovo je imala svoj glas, kao i rep umesto nogu. Nijednom nije pogledala nesuđenu nevestu koja se sada samo bleskasto smeškala, videći ko zna šta, čujući ko zna šta. Uz pomoć snažnih ruku i još snažnijeg repa odvukla se preko palube dok su njene sestre treću pesmu pevale, pesmu olujnu, koja će brod pun zanesenih mornara razbiti od hridi.

Skočila je u vodu, smejući se. Njen princ je sada zauvek bio s njom, a i sestre će se uskoro pogostiti.

Sve je bilo kako je i trebalo da bude.