Saturday, 5 March 2011

Stihovi i muzika inspirišu

Satyr Playing Flute -- photo by shakko


Nekada, stihovi ili muzika koje čujemo u nekom trenutku dugo ostanu sa nama, i, u nekom kasnijem trenutku, posluže kao inspiracija za priču.

U toku srednje škole, na času muzičkog, profesorka nam je pročitala deo Malarmeove poeme Poslepodne jednog fauna, da bi nam nakon toga pustila Debisijev Preludijum za poslepodne jednog fauna.

Takvi stihovi i takva muzika ostaju u sećanju, i lako mogu da inspirišu.

Recimo, na nešto ovakvo (disklejmer: ne takmičim se sa Malarmeom u kvalitetu).




Sanjarenje


Ležao je i sanjario o danima kada je trčao s njima, kikotavima, dok su se pretvarale da beže od njega, da bi završili u travi ili na opalom lišću, smejući se, dok smeh ne bude zamenjen nekim drugim zvucima.

Sanjario je i o onima koji su čuvali stada, isprva plašljivim, kasnije nasmejanim. I sa njima bi završio u travi, uz smeh i zadovoljstvo, a povremeno im je i pomagao, ili ih podučavao – sećao se jednog kojeg je učio da svira frulu, kako je lep bio! Naravno, sviranje frule nije bilo jedino čemu ga je učio, o ne.

Sanjario je i sećao se, i slušao njihove glasove dok su prolazili iznad. Smejali su se, pričali, svađali se... Ništa novo.

Osluškivao je hoće li čuti nešto o sebi, seća li ga se neko, pričaju li još o njemu. Isprva je bilo priča, ali, kako je vreme prolazilo, bile su sve ređe, da bi na kraju prestale. A on je sve vreme bio tu, čak ne ni duboko, hraneći korenje trave, slušajući ih i čeznući za njima, za njihovim smehom, za dodirom, za strasti. Ili bar za sećanjem, za spoznajom da ga i dalje pamte, pričaju o njemu, možda i sanjare o njemu kao on o njima.

Ništa.

Nekada su ga čak i bogom smatrali, a sada se osećao kao kakva utvara. I manje od toga, o utvarama bar govore, plaše njima malu decu, ili pokušavaju da komuniciraju s njima.

I dalje je bio tu, uprkos povicima nikuda nije odlazio, a bio je ništa.

Preostalo mu je samo da sanjari, i da se nada da će neko, možda, jednog dana sanjariti o njemu.


2 comments:

  1. Lepa priča, a Debisi mi je jedan od omiljenih kompozitora...

    ReplyDelete