Gradina inspiriše

Bolje trčanje nego čekanje na autobus.

I ne samo Gradina.

U romanu Tamna reka Džona Dvanaest Jastrebova, drugoj knjizi trilogije Četvrti predeo, po prvi put sam naišla na Slobodne trkače. Kasnije, naišla sam na tekst o njima u časopisu Gradina, br. 33/2009 (broj posvećen kultur-džemingu). Ljudi koji, umesto da se gnjave sa gužvom u saobraćaju, trče.

Premda nisam neki trkač - zadišem se u roku od tri sekunde - jeste mi bliska ideja izbegavanja gužve u saobraćaju time što ću upotrebiti sopstveni pogon. U mom slučaju, radije ću ići peške nego prevozom.

U kombinaciji sa svim tim i sa ono malo što znam o trčanju, nastala je priča Trkači.

Trkači

Stajao je i čekao autobus. On i još gomila drugih iz njegove škole, neki su s njim išli u isto odeljenje, neke je znao iz viđenja i razmenjenih “Ćao” pozdrava, za neke je neodređeno bio svestan da žive u istom kraju kao i on i na istoj stanici čekaju autobus koji će ih odvesti do škole.

Autobus koji će u ovo doba biti prepun. I, s obzirom na dolazak nekog tamo političara u grad, verovatno će se kretati brzinom kenjkavog puža.

Ostali đaci na stanici su međusobno pričali, ili zverali negde, ili se sklanjali u stranu. Pomislio je na to kako će se nagurati u prepun autobus jednom kad autobus stigne, kako će jedva moći da dišu u prepunom autobusu koji bi i polumrtva kornjača prestigla, moguće je da će se neka od devojčica u pretesnim farmerkama, neka od onih koje ništa ne jedu (kako im to uspeva, on bi poludeo od gladi?), onesvestiti. Sve je to već viđalo. I ništa od toga nije imalo smisla.

Kojom brzinom je saobraćaj mileo, brže će stići ako krene peške. Nije baš blizu, ali neće ni crći dok stigne do škole.

Krenuo je. Bez okretanja, da ne bi video zbunjene poglede drugova iz škole, da se ne bi predomislio, krenuo je. Prvo korakom. Onda je ubrzao.

Onda je pomislio Zajebi to i potrčao.

Kad je ostao bez daha, usporio je, ali nije stao. Sećao se saveta ujaka-maratonca (rekreativnog) da, kad trčiš i ne možeš više, a ostalo ti je još od onoga što si nameravao da pređeš, usporiš, možeš i da hodaš, važno je da ne staneš. I tako je nastavio da se kreće, sporijim trkom, pa hodom, pa opet laganijim trkom.

Ispalo je da je autobus ipak stigao nešto pre njega. I da su se u autobusu pogušili. Dopalo mu se trčanje. Dopao mu se taj osećaj slobode, to što ne zavisi od prevoza, od onih koji su nesposobni da prevoz organizuju, zavisio je samo od sopstvenog tela. Na kome je mogao da radi.

Sledećeg dana je krenuo nešto ranije, i uopšte nije ni pokušavao da čeka na autobus. Ponovo je nakon nekog vremena ostao bez daha; ponovo je usporavao, ubrzavao, usporavao.

Sledećeg dana, opet trkom do škole. I trkom nazad kući.

Nastavio je tako tokom cele nedelje, i one sledeće, i one nakon nje.

Stare patike su mu pravile probleme. Otac je bio presrećan kad mu je rekao da hoće da trči; odavno je već odustao od pokušaja da ga nagovori na neki sport. Bio je zbunjen kad mu je objasnio da trči do škole i nazad, ali mu je svejedno dao novac za nove patike.

Nove patike su zahtevale nešto prilagođavanja, ali su bile dobre. I njegovo telo se navikavalo na trčanje; više nije ostajao bez daha, otkrio je kojim tempom da trči, kojim danima da preskoči trčanje da bi se oporavio od mikropovreda.

Preko interneta je pronašao nešto o Slobodnim trkačima, o ljudima koji su radili slično kao i on. Osim što oni nisu išli u školu; među njima je bilo i ozbiljnih ljudi u poslovnim odelima i sa aktntašnama. Ispričao je ocu za to, a otac je rekao da je postao malo star za takve stvari, mada je delovao kao da mu se priča dopala.

Trčao je brže, tako da je ponovo počeo da polazi u školu u isto vreme kao i ostali. Ako je prevoz u redu i stigne im na vreme i ide bez zastoja, stizali su u školu pre njega, mada ni on nije kasnio; ako je bilo problema sa prevozom, stizao je u školu pre svih. Bez kašnjenja, i bez toga da zavisi od drugih.

Jednog kišnog jutra, dok je na stanici prelazio pogledom preko ostalih i spremao se da potrči, primetio je Marijanu iz svog odeljenja. Sa njom jedva da je poneku reč progovorio tokom dve godine koliko su bili u istom odeljenju u srednjoj; nisu bili u svađi, nije mu bila odbojna (znao je da je ismevaju jer je bucmasta i nespretna), samo se nikad nije stvarno desilo da o nečemu razgovaraju.

Nije znao zbog čega ju je baš tad primetio. Šta li mu je privuklo pažnju?

Imala je nove patike.

Napregao se da se seti. Zbunio se što je uopšte primetio tako nešto, ali, mogao je da se seti da je Marijana obično bila u čvrstim cipelama. Ništa fensi, solidne, praktične cipele kakve bi i sam odabrao.

Sad je bila u patikama. I stidljivo ga je pogledala.

Tog jutra, kad je potrčao, osvrnuo se za sobom. I video da i Marijana trči, dok se devojke iz škole kikoću.

Bilo je očigledno da Marijana nije naviknuta na trčanje. Nije imala nikakvu kondiciju, umarala se, ostajala bez daha. Bez ikakvog razmišljanja ju je sačekivao, hrabrio je, govorio joj kad da uspori, ohrabrivao je da ne prestane. Zakasnili su u školu, ali ga nimalo nije bilo briga. Na odmoru je stao kraj Marijane, što nije sprečilo devojke da se kikoću, ali su barem bile tiše.

Nastavio je da trči sa Marijanom. Nisu nešto puno pričali; predložio joj je da kreću ranije kako ne bi kasnili, i ona se složila. Nadao se da neće krenuti sa “nemoj zbog mene” prenemaganjem, kao da bi joj nudio nešto što ne želi da učini. Nije. Stidljivo mu se nasmešila.

Nasmešio se i njegov otac, kada ih je jednom prilikom video da trče zajedno, ali ništa nije rekao, što mu je donelo olakšanje.

Marijana je nakon nešto vremena došla u dovoljno dobru formu da više nisu morali ranije da kreću. Ispričao joj je o Slobodnim trkačima; dopalo joj se to.

Uskoro više nisu trčali samo njih dvoje. Pridružio im se još jedan momak iz škole; nije bio iz njihovog odeljenja. A tom momku se pridružila i jedna devojka, verovatno njegova. Onda je još jedna devojka počela da trči, i još tri momka. Pa još njih. Čak su i devojke koje su se isprva podsmevale Marijani počele da trče.

Neki su odustajali, pa počinjali ponovo. Neki su odustajali trajno. Ipak, bilo ih je dovoljno koji trče da gužve u autobusu više nije bilo – bar prema priči onih koji su i dalje išli autobusom.

Ceo dan mu kez nije silazio sa lica kada je svog oca video kako vraća ključeve od automobila u džep i trči, sa sve aktovkom i u odelu. Kada se vratio kući, otac je izjavio da je zarđao; ali nije odustao. Smejali su se kako dugo nisu.

Osećaj se isprva javljao tek povremeno dok je trčao, vremenom je počeo da se javlja češće. Osećaj da ne trči sam, čak ni kada fizički jeste sam; osećaj da tu nisu samo Marijana i on, samo gomila ljudi iz škole i on. Osećaj da sa njima trče i oni drugi, iz celog sveta, Slobodni trkači koji odbijaju da zavise i da robuju. Nekad skoro da je mogao da im oseti prisustvo, kao da je, maltene, mogao da ih dodirne, da im čuje ravnomerni dah, da čuje njihove patike ili cipele na asfaltu.

Bio je to dobar osećaj. Skoro podjednako dobar kao osmeh na licu njegovog oca, ili dodir Marijanine šake.