Čitanje inspiriše

Ima onih koji smatraju da nije neophodno da pisac čita. Teoretski, možda i nije, možda neki barbarogenije može da pročita ukupno tri knjige u životu i da u drugim oblastima bude toliko pronicljiv posmatrač i da ima toliko talenta da napiše nešto zanimljivo, ali, pisci u čijim delima najviše uživam čitaju ili su čitali kao luđaci.

Što radim i ja, jer uživam u tome. Uživam u čitanju, u novim svetovima, drugačijim mislima, a uživam i u inspiraciji koju mi čitanje ponekad pruža.

Nedavno sam pročitala Torbu od vrbovog pruća Miroljuba Todorovića. Signalizam kao takav is not my cup of tea, ali... U pogovoru Dušana Stojkovića piše: "Jedino ispravno čitanje ove Todorovićeve pesme-proze može se izvesti tako što će se čitaoci uvući u same reči i čitati je iz tog pokretnog međugnezda. Čitati je tako što će joj pridruživati vlastite snove." Nisam ljubitelj toga da mi neko govori šta je ispravan način čitanja (Mind your own business!), ali, izgleda da se u taj ispravan način čitanja uklapam; čitanje sam, u trenutku inspiracije, prekinula kako bih napisala sopstvenu priču. Kratku, kakve moje priče često jesu; evo je u celosti ovde.

Starac

Kosa mu je bila seda, a brada duga i bela. Spretnim prstima pravio je korpe od pruća. Mogla sam satima da sedim i da ga posmatram. Nije mu smetalo što sam tu. Ponekad bi mi se osmehnuo, ili bar mislim da je to bio osmeh. Teško je reći šta je tačno bilo ispod tih brkova, delimično pokriveno bujnom bradom. Ali nisam mu smetala, i bilo mi je drago da sedim i da ga posmatram, beskrajno starog, spretnih prstiju.

Kasnije, premda je isto izgledao, nije mi više delovao star. Kada bi me njegove tamne oči pogledale, činio mi se bezvremen. Procenjivati njegovu starost imalo bi smisla kao i procenjivati starost vrbe ili hrasta. Nisu ista merila.

I dalje mi se činio bezvremen. Ali:

“Bolje bi izgledao bez brade”, rekla sam mu. Nasmejao se. Sledećeg dana kada sam došla, bio je glatko obrijan. Nije bilo bora na njegovom licu. Kako više nije bilo ni brade, videla sam da su mu prva tri dugmeta na košulji otkopčana. Nisam mogla da prestanem da zurim u prorez kože, bez obzira na to što su mu prsti bili i dalje fascinantno spretni. Bili su spretni i dok mi je otkopčavao košulju. Bili su spretni...

Prišao bi mi nekad, dok bih kuvala ili nešto drugo radila, i tada bih sa tim prekidala. Prilazila bih i ja njemu nekad, dok je pleo svoje korpe od pruća. Uvek je bio voljan. Često i nasmejan.

Primetila sam da mi koža postaje smežurana. Izborana. Na njemu, čije sam telo sad tako dobro znala, i dalje nikakvih bora nije bilo.

Ponovo je pustio bradu. U dvorištu je sedela devojčica i posmatrala ga kako plete korpe od pruća.