Jednu sam počela, ali sam sa čitanjem završila u septembru.
Da li to znači da u avgustu nisam čitala? Ne, samo da (uglavnom) nisam čitala knjige. Na red su konačno došli neki od starijih brojeva Znaka Sagite (4, 5, 6, 10, 11, 12, 14), kao i tri broja časopisa Gradac (temat o Lavkraftu, temat o Barouzu, plus Neobična tela (prva dva je uredio Dejan Ognjanović, a Neobična tela Ivan Velisavljević)).
Svaki Gradac ima gomilu zanimljivih tekstova. Lavkraftove priče, pisma, šta su drugi pisali o Lavkraftu... Barouzovi tekstovi i tekstovi o Barouzu (niste sigurni šta je luđe)... Tekstovi o tretmanu bogalja kroz istoriju i u umetnosti... Na ovom uzorku od tri broja dalo bi se zaključiti da, ako želite da čitate nešto interesantno/pametno/edukativno, slobodno dohvatite neki Gradac, i nećete se razočrati.
Što se Znaka Sagite tiče, bio je to blast from the past. Kako su stvari sa izdavaštvom krenule nizbrdo. Kako je Znak Sagite ponovo pokrenut, i koliko je tu entuzijazma bilo. Kako je dalje išlo, sa sve prekidima. Početnički koraci u prevođenju, esejistici, prikazima. Šta se gledalo, o čemu je ljudima bilo zanimljivo da pišu. Od navedenih brojeva, na mene je najjači utisak ostavila Filipovićeva Kazablanka, što ne znači da je ostalo za bacanje. Naprotiv.
Dakle, ako nekog (mlađe ljubitelje fantastike, one koji se odnedavno interesuju za fantastiku?) interesuje kako je to nekad izgledalo, nabavljajte starije brojeve Znaka Sagite. Ima u Čudnoj knjižari, nisu skupi, a najverovatnije će ih biti i na Sajmu knjiga. Pa čitajte i uživajte.
