Monday, 26 August 2019

Pročitano u junu 2019. godine

Da, znam da je kraj avgusta. Makar nećete morati da čekate na Pročitano u julu 2019. godine, pošto sam u julu prvo gledala serije i nisam čitala ništa, a onda sam dobila bronhopneumoniju i nisam mogla ni serije da gledam ni bilo šta drugo da radim.

Kad smo kod serija, preporuke za Castle Rock (sjajna atmosfera zbog koje mi je bilo lako da ne obraćam mnogo pažnje na rupčage, plus nekoliko sjajnih glumaca), In the Flesh (odlična, plus se završi u dve kratke sezone, britanska psihološka drama sa zombijima), Happy! (zamislite smućkane elemente Zlog poručnika, Drop Ded Freda i Šreka, plus još gomilu raznoraznih ludila i crnjaka, i svaka epizoda je luđa od prethodne, a to sve funkcioniše i ne raspadne se... Dobro, to svakako neće svakom da se svidi, al' ja sam uživala), Doom Patrol (gomila nesrećnika od kojih treba da ispadnu superheroji, plus bubašvaba koja je kao nekakav manic street preacher, plus Deni, genderqueer ulica u kojoj su stalno žurke, plus...) i Young Doctor's Notebook (adaptacija Bulgakovljevih priča uz dosta crnog humora i sjajnu glumačku postavu).

A knjige pročitane u junu (za razliku od serija gledanih u nekom trenutku juna ili jula)? Ima ih 6.

Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, Ilija Bakić. Eksperimentalna proza. Tri novele, u svakoj ima potrage i plovidbe, priče će vam delovati poznato, ali je tretman vremena iščašen. Fantazmagorija, tu i tamo, možda i više od toga. Na momente me je po pristupu baš podsećala na Valhalla Rising.

Čitajte.









Dnevnik noći, Tomas Ligoti. Moja nevolja sa Ligotijem je što mi je, za sada, od svih njegovih dela najbolje legao kratak roman Nedovršeni posao, koji, izgleda, nije baš tipičan za njega. A meni je baš super legao. I nije da sam očekivala da i Dnevnik noći bude takav (nisam), al' eto, baš mi fali onaj poetični korporativni crnjak.

I vredi li ova zbirka priča? Vredi. Kratke priče, između sna i jave, ponegde deluju zbunjujuće onako kako i san može da deluje zbunjujuće... Jezik sna uopšte nije lako preneti u prozu, jer, ma koliko se nekome činilo da je san odlična inspiracija za priču (može da bude, uz pravilnu obradu), logika i struktura sna nisu logika i struktura priče. A Ligotiju, eto, dosta dobro uspeva.


Brigade duhova, Džon Skalzi. Nastavak Starčevog rata. Skalzi je ovde uradio nešto prilično rizično: uhvatio se u koštac sa najmisterioznijim i etički prilično zamršenim delom Starčevog rata, Brigadama duhova, sa ekipe starijih ljudi sa višedecenijskim (70 i kusur godina) sećanjima prešao na likove koji su deset puta mlađi (a već su elitne vojne trupe zbog posebnog uzgoja), i sa time se uspešno izborio.

Priča ovog puta ne prati Džona (mada se tu i tamo spomene), već se nastavlja sa Džejn, oficirkom Brigade duhova stvorenom od DNK Džonove preminule supruge, i ultrateškim (i, kao i sve što ima veze sa Brigadama duhova, moralno zeznutim) zadatkom postavljenim pred nju. Neću da vam spojlujem, čitajte sami. Ako vam se dopao Starčev rat, moglo bi da vam se dopadne i ovo.

Snaga, Naomi Alderman. Šta bi se desilo kad bi devojke, a uz njihovu pomoć i odrasle žene, odjednom stekle moć da proizvode struju, i mogle da je koriste da se odbrane, da napadnu, da ubiju? Do kakvih bi promena došlo u svetu?

Nekome je ovaj roman predvidljiv. I jeste. Takođe je i dosledan: autorka je imala ideju ne samo o konkretnoj situaciji i kratkoročnim promenama, već i o dugoročnoj (vrlo dugoročnoj!) promeni sveta koju bi to izazvalo, i nije se ustezala od toga da njene junakinje i junaci urade i neke vrlo gadne stvari.

Da li bi se stvarno tako desilo? Nema smisla raspravljati o tome (ako je neko voljan, ima smisla napisati knjigu sa sličnom početnom idejom koja bi se onda drugačije razvijala). Autorka je ono što je želela da kaže vrlo dosledno razvila, i to možda nije onako kako bi se nekome dopalo, ali tako je kako je. Meni je taj postupak (a i knjiga) sasvim u redu.

Mlad si da se proslaviš, Miloš Petrik. I, nakon prevoda Miloša Petrika (Snaga), nova knjiga Miloša Petrika! Zbirka kratkih humorističnih priča, prilično uspelih (ili se meni dopadaju, što znači, za mene su uspele). Što se kaže, knjiga koja se čita u dahu (i pritom vas baš lepo zabavi).












Jegermajster, Darko Tuševljaković. Ova knjiga je bila iznenađenje. Čitam, čitam, izgleda mi poznato (i to ne zato što ima ponešto slično sa Darkovim prethodnim romanom, Jaz), i onda shvatim o čemu se radi: u nekim stvarima me baš podsetila na Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe Ilije Bakića. Fantazmagorični pristup, uglavnom. I ne, nisu pisali zajedno, niko nije mažnjavao ni od koga, tako je ispalo. I zapravo se u mnogo čemu razlikuju, a opet, malo-malo, pa zaliče. Neobičan osećaj. Pročitajte obe, vrede.







Toliko za ovaj put, i valjda neće biti preduge pauze do sledećeg posta.

No comments:

Post a comment