Elem, domaći pisci (makar jedna domaća spisateljica i živela trenutno na Malti), to jest njihova dela koja sam pročitala u julu.
Peščana hronika, Pavle Zelić. Pitko, teče, likovi su dovoljno zanimljivi da bi me bilo briga šta se dešava sa njima. Dopala mi se upotreba užasa Starog Sajmišta kao podloga priče o duhovima prošlosti (i te kakve prošlosti!) koji i u današnje vreme proganjaju ljude, u ovom slučaju najranjivije, decu.
Za neke stavke romana čini mi se da su mogle biti i bolje - bolja struktura, bolje integrisani sporedni likovi, bolje integrisano NATO bombardovanje, malo drugačije objašnjenje zla (ovako kako je, ispada da su deca-žrtve zlikovci). No, čak i kad sve to uzmem u obzir, Peščana hronika i dalje spada među bolje knjige koje sam pročitala ove godine, a svakako među najbolja ovogodišnja domaća ostvarenja.
Gospođo, Quo Vadis?, Verica Vinsent Kol. Bila mi je zanimljiva ideja romana: jedna devojka je donela odluku (otići na "kafu pomirenja" s nekim, odnosno, otići, otići ali zakasniti, ili ne otići uopšte), i zbog te jedne odluke nastala su tri drugačija života, pa sad pratimo tri pedesetogodišnjakinje i dokle su dospele (i, još bitnije, kuda će dalje). Lično ne verujem u odluke koje su u toj meri sudbonosne - mogu pet minuta (dana, meseci) kasnije da donesem drugu odluku, pa treću, i osim ako me neka od njih ne odvede direktno u smrt ili u tešku boleštinu ili već nešto drastično, sumnjam da bi mi baš toliko promenila život - no, jeste interesantno kao ideja. Ukoliko dalje razmišljam o tome kakve su tri gospođe iz romana, i kakve bi bile tri različite verzije mene, i tu stvari nimalo ne liče; sve tri gospođe prevode, sve su fascinirane Alisom u Zemlji čuda i Hermanom Heseom, sve su se u nekom trenutku udale (makar jedan brak i bio sklopljen u Vegasu i trajao smešno kratko), dok bi tri verzije mene bile, recimo, molekularni biolog, nuklearni fizičar i pisac, čitale bi drugačije knjige, i tako dalje.
Drugim rečima, Verica Vinsent Kol i ja se poprilično razlikujemo (niko nije primetio, zar ne? :P ) - i zbog toga mi je roman bio dodatno zanimljiv; sebe znam, hajd' da upoznam još nekog.
Za neke stavke romana čini mi se da su mogle biti i bolje - bolja struktura, bolje integrisani sporedni likovi, bolje integrisano NATO bombardovanje, malo drugačije objašnjenje zla (ovako kako je, ispada da su deca-žrtve zlikovci). No, čak i kad sve to uzmem u obzir, Peščana hronika i dalje spada među bolje knjige koje sam pročitala ove godine, a svakako među najbolja ovogodišnja domaća ostvarenja.
Drugim rečima, Verica Vinsent Kol i ja se poprilično razlikujemo (niko nije primetio, zar ne? :P ) - i zbog toga mi je roman bio dodatno zanimljiv; sebe znam, hajd' da upoznam još nekog.
No comments:
Post a Comment