Palo mi tako na pamet, "Devojka koja je želela da bude drvo". I gomila drugih likova koji su svi želeli nešto, i neko, jedna devojka, koja im to i pruža.
I eto.
Devojka koja
je želela da bude drvo
„Recimo da
mogu da učinim da budete šta god poželite.“
„Ja bih da
budem breza.“
„Kao breza
ćeš dugo živeti, i gledati kako nas sve sahranjuju.“
„Ja bih da
budem mačka.“
„Živećeš
još godinu dana, dok te ne pregazi automobil.“
„A ja bih da
budem vrana.“
„Ih, zar
vrana?“
„Šta, vrane
su među najpametnijim pticama.“
„Kroz godinu
dana ćeš se nahraniti pregaženom mačkom, šteta da se baci. A
kroz dve godine će te upucati zaludna budala.“
„Ja bih da
budem kolibri, prema legendi imaju moć da zaustave vreme.“
„Imaju, ali
ni sva moć ovog sveta neće ti pomoći da sprečiš smrt onih koje
voliš.“
„Ja bih da
budem vuk.“
„Uloviće te
kroz pet godina i krzno ti okačiti pred bogatašicu udatu za zaludnu
budalu.“
„Ja bih da
budem puma.“
„Kroz tri
godine ćeš poginuti u požaru.“
„Ja bih da
budem boa. Neka lepa.“
„Bićeš
toliko lepa da će od tebe napraviti kaiš za bogatašicu.“
„Ja bih da
budem pacov. Kanalizacijski. Oni su opaki.“
„Bićeš
opak, dok te boa ne pojede.“
„Ja bih da
budem pas. U nekoj udobnoj kući, da me maze i paze i razmaze, a ja
da ih čuvam.“
„I biće
tako, maziće te i paziće, a ti ćeš ih čuvati dok ne ostariš i
razboliš se, a tada će te ostaviti u šumi, i tu ćeš umreti od
gladi.“
„Ja bih da
budem bogata.“
„Bićeš, i
udaćeš se za zaludnu budalu koja će te obasipati poklonima, daće
ti kaiš od najlepše boe koju si ikad videla, i vučje krzno, i psa
koga ćeš voleti dok je mlad i zdrav, a kad se razboli, tražićeš
od muža da ga negde odvede. Umrećeš okružena bogatstvom, ali bez
ikoga.“
„Neka bude.
Hoću da budem bogata.“
„Neka bude.“
„Neka bude.“
Breza je
gledala kako pod nju sahranjuju napola pojedenu mačku, i upucanu
vranu, i malog kolibrija, i vuka bez krzna, i izgorelu pumu, i bou
bez kože (u njoj se možda zadržalo nešto od opakog pacova), i
napuštenog starog psa uginulog od gladi. Na kraju, pod nju su
sahranili i bogatašicu. Nije znala otkud to ni zašto, ali su pod
nju sve njih sahranili.
I pričali bi
joj, u vedrim noćima, ili olujnim, a nekad i na suncu. Pričali bi
joj o svojim životima, o lepom, o ružnom, o radosti, o tuzi,
ljubavi, gubitku, uživanju... Odvojili bi se od mesta na kome su
sahranjeni, i pričali joj.
Bili su
zadovoljni izborom. Svi. Živeli su živote kakve su sami odabrali,
znali su šta će biti, i prihvatali su to. I ona je bila zadovoljna
sopstvenim izborom. Volela je da sluša njihove priče, i da ih
prenosi dalje, orlu, vetru, maslačku, lasti, lisici... A ovi su joj,
pak, pričali svoje priče.
Jedino niko
nije znao šta je sa devojkom koja im je dala da biraju, ali nisu
sumnjali da će je ponovo sresti, i da će čuti i njenu priču. Na
kraju krajeva, prema njenim sopstvenim rečima, breza-devojka će
gledati kako i nju sahranjuju.
No, ima vremena
za to.
Nije da nekud
žure.
No comments:
Post a Comment