Slike inspirišu

Noć kada su mačke otišle

Računajući i slike i prizore koji postoje samo u vašoj glavi.

Iz nekog razloga, zamislila sam noć, i mačke kako prolaze kroz grad. Mnogo mačaka, rasne, lutalice, kućne, ulične, odrasle, mačiće... Sve idu nekud. I jedno dete ih posmatra. Tako je nastala ova priča.

Noć kada su mačke otišle

Mala Maja nije znala šta ju je to probudilo usred noći. Znala je samo da je iz nekog razloga budna, da je noć, i da bi mama mogla da se naljuti što je budna noću. Mogla bi da viče na nju, pa i da je ošamari. To je značilo da mora da bude veoma tiha, što joj nije bilo teško – uz razdražljivu majku odavno je naučila da se bešumno kreće. A neće ni da izlazi iz svoje sobe, tako mama ništa neće čuti.

Ustala je iz kreveta i bosa (još jedna stvar zbog koje bi se mama razbesnela) otišla do prozora. Na trenutak je zbunjeno treptala, ne shvatajući sasvim šta to vidi. Videla je, ali nije shvatala.

Mačke. Svuda su bile mačke. Kretale su se preko ulica, preko automobila, krovova, svuda, i sve su išle u istom pravcu. Da je nisu one probudile? Ne, kretale su se još i tiše od nje, ama baš ništa se nije čulo. Nijedna ni da mjaukne. Bilo ih je tako puno, ali nikakva tuča nije izbila kao što se mačke nekad tuku, nisu pretile jedna drugoj, nisu izazivale jedna drugu. Samo su išle, hitro i bešumno.

Ulične mačke i kućne mace. Svih boja, svih vrsta koje se drže u kući ili koje lunjaju ulicama, bar onoliko koliko je mogla da vidi noću, pod uličnom rasvetom i mesecom i zvezdama. Odrasle mačke, ne-sasvim-odrasle, i mačići – one najmanje su u zubima nosile odrasle mace, i nije imalo veze da li je u pitanju njihovo sopstveno mače ili čak njihova rasa. Maja je dovoljno znala o mačkama da bi po građi prepoznala mačore – i čak su i mačori nosili mačiće.

Nikog ne ostavljaju za sobom, pomislila je a da nije bila sigurna zašto.

Pomislila je i da sad više nikako neće moći da ubedi mamu da nabave jednu kućnu macu, jer sve mace idu.

Zaspala je posmatrajući mačke koje odlaze.

***

Probudio ju je vrisak. Trgla se i shvatila da je zaspala naslonjena na prozor – ali ne, nije to njena mama opet vrištala na nju, vrisak je dopro spolja. Pogledala je kroz prozor – sad je već bio dan i odlično se videlo – i preko puta videla neku ženu kako vrišti nad štenetom. Štene je bilo mrtvo.

Otvorila je prozor i napola se izvukla kroz njega, pa pogledala unaokolo. Dalje niz ulicu sedeo je njen drug Damir i bespomoćno gledao u svog psa-mešanca Momčila. I njegov pas je bio mrtav.

Setila se svog sna o mačkama – da li je bio samo san? – i pomislila da su mačke, pametne kakve već jesu, otišle, a psi su ostali i svi uginuli.

Ali više nije bila noć, a Maja nije bila baš toliko mala; znala je da je to što je pomislila luckasto, i da je mačke sigurno sanjala, a da im je u kraju opet neka budala koja se iživljava na čemu god može. Pa nije li prošle nedelje neko zaklao pekinezera gospođe Marković i ostavio joj ga pred vratima?

Obukla se, stavila papuče, i otišla u kupatilo da se umije i očešlja, kako mama ne bi vikala na nju. Onda je otišla do kuhinje, mama je tamo spremala doručak i ignorisala vesti sa televizije.

A na vestima je bilo o psima. I o mačkama. Od tog jutra nije viđena ni jedna mačka u gradu, ni jedna jedina, a svi psi su uginuli. I iz drugih gradova su javljali isto. I iz celog sveta. Nigde više nije bilo mačaka, a psi su svi bili mrtvi. Voditelj je koristio neke reči koje Maja nije razumela, ali joj je bilo jasno da niko pojma nema šta se i kako desilo.

A ona je znala.

Mačke su osetile šta će se desiti i otišle su. Možda su i upozorile pse, u to nije bila sigurna, pa ovi nisu hteli da odu, odabrali su da ostanu uz ljude i svi su uginuli.

Kuda li su otišle? Verovatno gde god da su poželele – mačke imaju način da odu gde hoće.

Pitala se da li je mogla nekako da ode s njima.

Mama je i dalje ignorisala vesti. Možda je i čula, ali joj to ništa nije značilo – mamu nije bilo briga za pse i mačke.

Bilo je još nešto što ju je kopkalo, ali nije mogla da se seti šta. Nešto što je videla –

Rizikujući da se mama naljuti na nju, otrčala je do svoje sobe i ponovo pogledala kroz prozor.

Brest koji im je bio pred prozorom, mlado drvo, bio je napola suv.

Osim ponekog ko je tugovao zbog gubitka svog psa, nije se činilo da ljudi bilo šta primećuju, niti da ih je briga čak i ako vide nešto.

Pomislila je da su mačke stvarno otišle u poslednjem trenutku.