Opaske inspirišu

Nije pristojno plašiti ljude.

Bila je priča Marka Piševa Gospodin Pepermint, u antologiji Istinite laži. Bio je komentar Lidije Beatović, "Tjah, neko mljacka". I onda je meni palo na pamet šta bi valjalo uraditi sa onima koji mljackaju, dahću ljudima za vrat i slično, i rezultat je priča Dahtanje u tami. Možda ne baš  originalno, ali, nadam se, zabavno. A nakratko se pojavljuju i Petar i Toša.

Dahtanje u tami

Bakicu su svi poštovali. Bila je sitna ženica kojoj nisu zapravo znali ni ime ni godine, ili, ako su ih i znali, nisu o njima govorili. Izgledala je neupadljivo, večito sa torbicom i štapom, ali ste, nekako, znali da bi mogla žestoko da vas opauči ako se ponašate nepristojno. Ne da ju je iko ikad video da to zaista radi; prosto su svi iz kraja  zazirali od toga da je uvrede.

Bio je to miran kraj. Nije da nijedan kriminalac nije tu živeo, nije da tu nije bilo huligana, ali su gluposti pravili negde drugde. Deca su mogla da se igraju u prostoru oko zgrada i nakon što padne mrak, a da majke ne brinu za njihovu bezbednost. Koketna devojka bi mogla i gola da prošeta krajem a da je niko ne dira, premda bi joj Bakica svakako očitala bukvicu o pristojnom oblačenju (onako kako je to Bakica videla, ne treba da vam se vide gaće ni brushalter, a još i manje intimni delovi ili grudi – muške podjednako kao i ženske, Bakica nije smatrala da je ljubavni tepih nešto što treba pokazivati u javnosti, osim ako ste na plaži).

Moglo je da se desi da neko sa strane dođe u taj kraj, neko ko ne zna kakva su tu pravila. Taj sa strane bi mogao nekog i da uplaši, naročito neko dete, samo što bi mu neko od lokalnih ubrzo prišao i objasnio mu zašto to ne treba da radi – ako niko od lokalnih ko bi se zatekao u blizini ne bi to uradio, Bakica bi saznala i očitala im bukvicu o tome da treba paziti na svoje.

Niko nije želeo da mu Bakica očita bukvicu; umela je da dvometraša leđa veličine kioska natera da se oseća kao izgrđeno dete.

A onda je došao strah.

Pričalo se o onome što se dešava; muškarci su o tome pričali kad se napiju, bučno, da odagnaju strah, ali niko Bakici ne bi na oči izašao pijan, a trezni se nisu usuđivali ni da misle o tome.

Mlađarija je takođe pričala o tome, izazivali su jedni druge da ostanu napolju nakon mraka, šapatom su prepričavali glasine; ali samo im je brojnost davala hrabrost da progovore o tome, a Bakica nije volela da joj dođe čitav čopor ljudi ako je jedna osoba mogla da joj kaže o čemu se radi.

A i sama priča je bila suluda, nešto o čemu se šapuće, nešto što ste čuli da se desilo prijatelju prijatelja, ili nekom još daljem; niko nije zaista znao ima li tu nečeg. I tako su se mnogi složili da bi, premda jeste bila dobra ideja ispričati Bakici o tome i čuti šta ona ima da kaže, samo dete ili budala stvarno otišli kod nje sa takvom pričom.

Na kraju i jeste otišlo dete, i to čak ne ni dete iz njihovog kraja.

Bio je to mali Petar,  koji je živeo sa druge strane reke i povremeno tu dolazio da se igra sa školskim drugovima. Petra bi često pratio njegov mačak Toša, matoro, ofucano stvorenje koje je izgledalo kao da Isusa pamti. Petar je od drugova čuo priču o onome što se dešava, a već je od ranije znao Bakicu, koja bi se uvek nasmešila Toši. I tako je Petar bio taj koji joj je ispričao, kad se vraćala sa bakalukom, a on ponudio da joj ponese stvari.

Nešto se pojavilo u kraju, rekao je, nekakva utvara ili tako nešto. Niko je nije video, ili bar nakon toga nije bio u stanju da priča o tome. Sve o čemu se pričalo jeste da ste nakon mraka mogli da čujete kako neko dahće iza vas, i mogli ste da osetite smrdljiv dah toga, šta god da je bilo, i to je bilo poslednje što biste ikad osetili. Osim bola. Mnogo bola. A onda bi pronašli vaše telo, raskomadano.

Bakica je pažljivo slušala Petra. Ona je uvek pažljivo slušala sve koji bi joj se obratili, a Petra je smatrala dobrim dečakom. I Toša joj se dopadao, ofucano stvorenje starije čak i od nje, moguće i duplo stariji od nje.

Frknula je na priču o dahtanju i zaključila da je to veoma nepristojno. Rekla je Petru da je dobro postupio što joj je ispričao, pametniji je od tih zvrndova iz kraja. I rekla da će uveče morati malo da prošeta.

Petar ju je podsetio na to da su ljudi nalaženi mrtvi. U komadima. Nasmešila mu se, i rekla mu da niko njoj neće dahtati za vratom, i poslala ga kući. Toša je tad krenuo njihovim uobičajenim putem do preko reke pa kući, Petar je pogledao Bakicu pa Tošu, klimnuo glavom, učtivo se pozdravio s njom i otišao.

Sva deca su bila kod kuće dobrano pre mraka. Nakon što je sunce zašlo, ulice su bile puste. Bakica je i ranije primetila da se to dešava, ali joj niko ništa nije rekao o leševima, i nije znala o čemu se radi.

Neko tu dahće po mraku. I ne pere zube, ili bi trebalo da poseti zubara i gastroenterologa. I plaši ljude unaokolo – nije da su svi u kraju bili dobričine i fini, pošten svet, ali nisu bili ni gori od drugih, a ponašali su se pristojno.

Plašiti pristojan svet, sramota.

Bakica je sačekala da se mrak u potpunosti spusti, a onda je izašla, ogrnuta maramom zbog hladnoće, noseći torbicu i štap, kao i uvek.

Prošetala je po kraju, lagano. Napravila nekoliko krugova, i ništa se nije desilo. Počela je da se umara, i sela na klupicu. Ništa. Niko ne dolazi da joj dahće kao neki prostak.

Nakon desetak minuta je ustala, i još malo prošetala. Ništa. A opet, ako ničeg nema, otkud raskomadana tela? Proverila je u novinama, stvarno je bilo mrtvih, ubijenih, mada novine nisu pominjale tela u komadima – i dobro je što nisu.

Polako je krenula kući, i tada je čula dahtanje. Isprva tiho, onda nešto glasnije. Iza nje. Nije čula nikakve korake, iako joj sluhu, uprkos godinama, ništa nije falilo. Samo dahtanje. A onda neopisiv smrad, kao da neko godinama nije prao zube.

Hitro se okrenula, i torbicom odalamila to što je bilo iza nje. Torbicom u koju je prethodno pažljivo spakovala ciglu. Čulo se iznenađeno skvičanje. Udarila je i štapom. Nije mogla jasno da vidi šta je to, ali reagovalo je na udarce. Očigledno nije bilo naviklo da ga se ne plaše, još manje da mu se suprotstavljaju. Sretala je već takve.

Ponovo je podigla štap, i videla nejasno obličje kako beži. Progunđala je da mu je bolje da se ne vraća i da ne uznemirava pristojan svet.

Stvarno. Dahtati ljudima za vrat, kakav je to način.

Potrajalo je neko vreme dok deca nisu ponovo počela da izlaze na ulice. Niko nije pričao o toj stvari, ali su je pozdravljali puni poštovanja, i pred vratima je nalazila poklone. Čak joj je i Toša protrljao gubicu o noge.

Stvari su ponovo bile na mestu. Dahtač se nije vraćao. Verovatno je otišao da dahće negde drugde; Bakica se nadala da i tamo ima nekoga ko ume da se obračuna sa nepristojnima.