Inspiracija?

Ima priča za koje se zaista ne sećam šta me je inspirisalo da ih napišem. Ova dole je pisana pre skoro dve godine, i nisam sigurna da li je kao inspiracija poslužilo nešto od Dansenija, ili Ursule Legvin (posredno, opet Danseni), ili možda nešto od Tešića (dodati znakove čuđenja po potrebi).

Bilo kako bilo, evo priče.

Jezero

Beše jednom jedno jezero. Zvali su ga Crno jezero, Ukleto jezero, Jezero prokletih... Mračna imena, zastrašujuća imena. I zaslužena, svi su se slagali u tome.

Izbegavali su ga. Ukoliko bi baš morali da prođu blizu tog jezera, usredsređeno bi gledali na drugu stranu ili, ako su slabije volje, nameštali povez preko očiju i davali nekom pouzdanom da ih vodi. Sve, samo da ne pogledaju u jezero, jer im inače ne bi bilo spasa.

Nije to jezero bilo ružno. Voda mu je bila bistra i plava, i tek ponekad mračna. Međutim, ukoliko biste pogledali u njega, pogled više ne biste skrenuli. Ne biste mogli. Zurili biste u vodu, slušali glasove koji vas prizivaju, i ili svenuli na obali, ili poslušali poziv i utopili se.

Postoji više priča o Ukletom jezeru. Nema te priče u kojoj je neko uspeo da ga prepliva, ili se makar nakratko održi na površini. Oni koji bi ušli u jezero nastavili bi da hodaju dok im se voda ne sklopi nad glavom, i nikada ne bi izašli.

Ili, možda, bi. U nekim pričama se pominju utopljeni kako noću izlaze na obalu, sedaju i zure u vodu, ili plešu u polju, ili sačekuju neoprezne putnike i mame ih u mračne dubine.

U svim pričama, jezero je zastrašujuće. Kao da ima sopstvenu volju kojoj je nemoguće odoleti. Kao da jezero samo priziva ljude da se utope u njemu. I ne samo ljude. Mnogo je koji konjić, pas ili magarac nestao u njegovim dubinama.

Poneki utopljeni konjić bi izašao iz vode, stao pred umornog putnika, i prosto ga mamio da ga ponese, a onda ga, izbezumljenog, odneo u jezero.

Životinje su ga, kao i ljudi, izbegavale. Na njemu nikada nisu viđene patke kako plivaju, a ako je u jezeru i bilo riba, niko ko ih je video nije se vratio da o tome izvesti.

Ipak, ono što je ljude plašilo više od svega nije bila mogućnost da se udave, ili da se utopi neko njihov. Čak ni priče o mrtvima koji izlaze iz vode i plešu na mesečini nisu bile toliko zastrašujuće. Ne kao prošaptane skaske o onima koji su, svakako, morali biti ludi.

Morali su. To je jedino razumno objašnjenje. Jer ko bi normalan sopstvenom voljom otišao do jezera? Ko bi normalan otišao tamo nasmešen ili zamišljen, očigledno radostan, kao da tu ima nečega sem straha i smrti?

Ko bi, ako nije izgubio razum, slušao na obali, a onda polako, bez ikakve prisile, ušao u vodu i utonuo u njene dubine?

Niko ne zna šta dalje biva sa takvima. Muškarci, žene, deca, stari, mladi, svakakvih ih je bilo. Lepih i ružnih. Pametnih i bleskastih. Niko ne zna da li su pronašli to što su tražili, ako su nešto uopšte tražili.

Otišli su radosno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Nisu se vratili.

Možda, sigurno, sigurno su bili ludi. Jer je nemoguće da u tom čudnom, zastrašujućem jezeru ima nečega za radovanje. Raduješ se svome. Raduješ se normalnom. Ne nečemu toliko upadljivo... drugačijem.