Bajke inspirišu

Oni koji su čitali Mačje snove pročitali su i ovu priču.

Oni koji nisu... Pa, evo prilike.

Plameni sjaj

Nije imala dovoljno snage da bi se tresla. Bol u prstima bio je tek sećanje, nešto, možda, iz prethodnog života. Prste praktično nije ni osećala. Želja da se ugreje je polako nestajala. Želela je samo da se sklupča i zaspi. Znala je da bi joj to bila smrt, da zaspi u snegu, znala je da bi neko prišao da joj pomogne isto onoliko koliko su prilazili da kupe šibice od nje – nimalo, bilo je Badnje veče i svi su žurili sopstvenim toplim domovima ili već bili u njima – ali je nije bilo briga. Samo da zaspi. Da ne mora da razmišlja o prodaji šibica, o povratku pijanom očuhu koji će je prvo tući jer mu nije donela dovoljno novca, a onda će je prodavati svakom ko je voljan da plati.

Pomerila se malo, tražeći zaklon od vetra, tražeći gde da se sklupča, dalje od ljudi. Učiniće tako. Zaspaće. A kad će već zaspati, neće više morati ni da prodaje šibice. Možda bi mogla da upali neku, da vidi kako gori. Nije mislila da će je slabašna šibica imalo ugrejati, ali bilo bi lepo videti plamen.

Tako je i učinila. Plamen se brzo ugasio – kao što je i pretpostavljala, toplotu nije ni osetila – ali, baš pre nego što će se ugasiti, učinilo joj se da je videla nešto u njemu. Nešto što joj se dopalo. Stoga je zapalila još jednu šibicu. I ovog puta, slika je nestala pre nego što je uspela da shvati šta to gleda. I još jednom. I još jednom. I još.

Sedela je, i videla da joj je ostala samo jedna šibica.

A onda je shvatila. Biće dovoljna i ta jedna. Dovoljna da se ugreje.

Na ukočenim nogama koje jedva da su je slušale – prste je odavno prestala da oseća – oteturala se kući. Očuh je spavao i pijano hrkao, kao i uvek u to doba dana. Tiho je ušla, uverila se da očuh spava, i pokrila ga starim pokrivačem. Veoma suvim.

Upalila je preostalu šibicu, i zapalila kraj pokrivača.

Uživala je u plamenu.