Radionice (mogu da) inspirišu

Nekada davno, učestvovala sam na sada ugašenoj radionici za pisce. Na engleskom jeziku. Prvi put kada sam učestvovala, tema su bili zmajevi (podforum fantasy, što znači da je i žanr bio unapred određen). Ova priča iz Mačjih snova nastala je tamo.

Vitez, princeza i zmaj

Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji, živeli su kralj i kraljica. Zemlja je bila mirna i bogata i njih dvoje su bili jako srećni. Jedino ih je činilo tužnim to što nisu imali dece. Jako su želeli dete, a ni njihovom narodu se nije sviđalo što nema nikog ko bi nasledio presto. Sad, te zlobnike što su se bunili i pričali svašta je bilo lako ućutkati, ali nedostatak naslednika jeste bio problem.

I zato je kraljevski par bio još srećniji kada su dobili predivnu, zdravu devojčicu. Istina, to nije u potpunosti ućutkalo zlobnike, prigovarali su da niko nije ni znao da je kraljica u blagoslovenom stanju, da tamnokosa devojčica – lepo i zdravo dete, to niko nije sporio – ne liči na svoje zlatokose roditelje, ali, imali su kralj i kraljica one koji će se pobrinuti da večiti nezadovoljnici ne šire svoje izdajničke priče.

Princeza je rasla i svi su je voleli. Bila je lepa i dobra, zdrava mada pomalo sklona samotnim šetnjama, i umela je da peva poput slavuja. Poput većine zdrave dece, brzo je rasla, a uz to je postajala sve lepša, i kad je napunila petnaest godina roditelji su počeli da traže princa koji bi bio dostojan njihove prelepe kćeri.

A onda se desila strahovita nesreća. U kraljevstvo je doleteo zmaj, veliki, crnih krljušti, i oteo princezu dok je sedela u vrtu. Niko od slugu nije bio u stanju da ga zaustavi, jedva da je iko bio sposoban da kasnije kaže išta suvislo, toliko su se svi uplašili. Jedan od slugu je uspeo da primeti da je strašni zmaj imao srebrne oči, i to je bilo to. Kralj, besan jer nisu uspeli da mu sačuvaju kćer, naredio je da ih sve pogube, a zatim objavio da će junak sposoban da mu vrati kćer dobiti princezu za ženu, i kraljevstvo pride.

To je privuklo mnoge hrabre ljude, mada više onih nižeg roda nego plemića. Prinčevi su uglavnom smatrali da je, ma koliko princeza bila lepa a njeno kraljevstvo bogato, ipak previše riskantno jurcati unaokolo za zmajem. Ali, niko od tih junoša i pustolova nije uspeo da vrati princezu, uglavnom o njima ne bi bilo nikakvih vesti jednom kada bi se prihvatili zadatka.

Konačno, pojavio se jedan vitez na velikom belom konju, i vitez i konj u solidnim, blistavim oklopima. Vitez je bio plećat i snažan, a delovao je i u nekoj meri bistrije od svojih prethodnika, pa se kralj ponadao da će možda uspeti.

Vitez se zaputio na dugo i neizvesno putovanje. Raspitivao se po celoj zemlji kuda je zmaj odleteo, i, mada su mnogi lagali da su videli zmaja, ipak je postojao sasvim dovoljan broj onih koji su zaista videli džinovsku leteću zver da nije bio problem pratiti je. Vitez je putovao kroz mnoge zemlje prateći glasine o velikom crnom zmaju, i nije bio preterano iznenađen kada je dospeo do Zmajevskih planina, staništa mnogih zmajeva, planina poznatih po tome što su njihovi kameniti obronci bili potpuno crni od plamena mladih zmajeva koji su na njima uvežbavali bljuvanje vatre.

Krupna krilata senka je preletela iznad viteza i njegovog konja. Vitez je podigao pogled i video mladog zmaja zelenkastih krljušti kako lebdi iznad njega i radoznalo ga posmatra. Većina konja bi podivljala od straha čak i zbog zmajevskog mladunčeta, ali vitezov konj je bio od plemenite pasmine bojnih konja, dresiranih za bitku i rat, i nije ga bilo lako uplašiti, baš kao ni njegovog gospodara.

„Zdravo,“ reklo je zmajče. „Šta ćeš ti ovde?“

Ne pokazujući nikakvu zbunjenost pred zveri sposobnom da govori kao čovek, vitez je odgovorio:

„Tražim lepu tamnokosu devu od petnaest leta koju je ovamo doneo veliki zmaj crnih krljušti i srebrnih očiju.“

Zmajče se zamislilo.

„Crni, kažeš? Nema ih mnogo, a u poslednje vreme sam video samo jednog koji je doveo nekog sa sobom. Prati me, pokazaću ti koja je njegova pećina.“

Na ovo je vitez ipak bio zbunjen.

„Ne bojiš se da bih mogao nauditi tom zmaju?“

Zmajče se zakikotalo, a potom je počelo da se smeje, i dugo mu je trebalo da se smiri.

„Ne,“ konačno je uspelo da odgovori sad već iznerviranom vitezu. „Pojma nisam imao da ste vi ljudi toliko zabavni.“

Iznervirani vitez je pratio zmajče koje se i dalje povremeno kikotalo. Pokazalo se da je zmajić, uprkos kikotanju, uviđavan prema svom ljudskom pratiocu, jer je pažljivo zastajao kako bi mu dopuštao da ga stigne, i nije pokazao nestrpljenje čak i kada je uspon kameniti obroncima postao previše nezgodan za velikog bojnog konja, pa je vitez bio prinuđen da sjaše i nastavi peške.

Konačno, dospeli su pred veliki kameni ulaz, vitezu sličan drugim kamenim ulazima koje je usput video.

„Slobodno uđi,“ rekao je zmajić. „Ako je u lovu ili negde, siguran sam da mu neće smetati da ga sačekaš.“

„Hvala ti,“ odgovorio je vitez pomalo kruto. Zmajče se još jednom zakikotalo i odletelo.

Polako i oprezno, vitez je ušao u pećinu i isukao svoj veliki mač. Mač, kao ni hrabrost i ratnička veština, ga još nikad ne behu izneverili, i vitez se u njih pouzdao i ovog puta. Sačekao je da mu se oči naviknu na polumrak pećine, a zatim produžio unutra, svih čula na oprezu, uprkos oklopu krećući se spretno poput mačke. Bio je to jedan veoma sposoban vitez.

Par blistavih srebrnih očiju koje je odjednom video ga je ipak iznenadio, mada je ono što ga je iznenadilo još više bila činjenica da su pripadale čoveku, mladom muškarcu koji mu se nije činio stariji od njega samog. Čovek je bio nag do pojasa i bos, što je objašnjavalo činjenicu da su mu koraci bili nečujni. Kosa mu je bila duga i tamna, nehajno vezana u rep, a po građi je bio vitkiji od viteza, mišićav poput nekoga ko se puno kreće, ali ne i nekoga ko redovno trenira. Izuzev činjenice da se nalazi, nepovređen, u pećini koja bi trebalo da pripada strašnom zmaju koji otima bespomoćne petnaestogodišnje deve, jedino neobično na čoveku bile su srebrne oči.

„Ko si ti i šta ćeš ovde?“ upitao je čovek. Uprkos nedostatku manira, nije zvučao nabusito ni neprijateljski, samo radoznalo.

„Tražim lepu tamnokosu devu od petnaest leta koju je oteo crni zmaj srebrnih očiju; molim se da je još živa i nepovređena,“ odgovorio je vitez.

„Nisi mi rekao ko si,“ uzvratio je srebrooki. „Naravno da je nepovređena, i nije oteta niti je sužanj ovde, dolazi i odlazi kad god to poželi.“

„U to je teško poverovati, koja bi to deva želela da bude u zmajevoj pećini? Sirotica mora da je strahovito uplašena!“

Muškarac je frknuo.

„Još nisam video da se ona uplaši bilo čega,“ odgovorio je. „Ali, ako ne veruješ meni, možda ćeš poverovati njoj.“

Na vitezovo iznenađenje, vešto prikriveno, deva o kojoj su pričali im se pridružila, i zaista je delovala nepovređeno, i nimalo uplašeno. Vitez se nije dao smesti; mora da je pod nekakvim činima pa je tako mirna. Spašće je već on, nekako, izgleda da zmaj nije tu, a ovaj mršavko teško da mu je pretnja. Spasavanje će svakako biti vredno truda, priče o princezinom izgledu nisu bile nikakvo preterivanje, stvarno je bila lepotica, a uz lepoticu dobiti i kraljevstvo je predstavljalo nagradu dostojnu njegovog vremena i sposobnosti.

„Ostavi nas,“ umilno se princeza obratila muškarcu. Nasmešio joj se, dok su mu srebrne oči blistale.

„Kako želiš,“ odgovorio je i udaljio se.

„Odlično izvedeno, gospo,“ rekao je vitez. „Pođite sada sa mnom. Spašću vas odavde i vratiti roditeljima koji čeznu da vas vide bezbednu i nepovređenu!“

„Nisu mi oni roditelji,“ odgovorila je princeza. „Ukrali su me kad sam bila beba, i brat me je tek nedavno našao i vratio kući.“

„Vidim da su vam mračne čini proklete zveri pomutile um, ali ne brinite, naći ću već neku plemenitu sveštenu dušu koja će vas izlečiti od toga! Pođite sad sa mnom, gospo, prepustite sve meni, odvešću vas na sigurno!“

„A gde bih bila sigurnija nego u domu sopstvenog brata? Idite, plemeniti viteže, prevarili su vas; nema ovde ničega za vas, ove planine su dom zmajevima, ne ljudima.“

Vitez nije bio od onih koji smatraju da bi iko od ugleda smeo da bude grub prema gospi plemenita roda, ali princezina nerazumnost je počinjala da ga ljuti. Ipak, podsetio je sebe da je sirotici sigurno pomračen um vradžbinama nečiste zveri, i da je kao plemić dužan da pokaže strpljenje prema devi koja svakako nije kriva zbog nevolje u koju je dospela. Krenuo je prema njoj kako bi je uhvatio za ruku – krhka deva sigurno nije bila jača od njega – i iznenađen shvatio da ne može da se pomeri.

„Pa dobro, ako baš ne odustajete...“ rekla je princeza.

Promenila se brzo, jedva da je stigao da vidi delić mlečnobele kože, i pred njim je stajao zmaj crnih krljušti, veći od zelenog zmajčeta koje mu je bilo vodič, ali najverovatnije manji od onog srebrookog. Samo su joj oči ostale nepromenjene, zelene, i, prekasno je shvatio, ne baš ljudskog izgleda. Kada je ugledao čeljust punu blistavih, šiljatih zuba, nikakvu mu utehu nije pružila činjenica da ga je zmajevska magija, ne strah, učinila nepokretnim i bespomoćnim.

Ubrzo joj se pridružio veliki crni zmaj srebrnih očiju. Nehajno je prešao pogledom preko ostataka blistavog oklopa.

„Jesi li završila sa zabavom, sestrice?“ upitao je. „Možemo li sada u lov? Umirem od gladi.“

Umiljato je protrljala obraz o njegov.

„Naravno,“ odgovorila je. „Hajdemo.“

Izleteli su u sumrak, smejući se, srećni što su zajedno, kao što je odavno trebalo da budu.