Pisanje inspiriše

Nedavno sam napisala priču Smeh u travi, inspirisanu pričom Lidije Beatović Udno palisada. A onda sam se upitala: šta ako ti Drugi, ti koji mimikrijom toliko liče na ljude, ne mogu da govore kao ljudi? Sve mogu da imitiraju, sem ljudskog govora?

I tako, pisanje jedne priče je povuklo za sobom pisanje druge, u kojoj su na pomenuta pitanja dati meni logični odgovori.

Brbljanje

Nisu prestajali da pričaju.

Sedeli su za večerom, on, sinovi, snajke, petoro unučadi, i svi su pričali. Sećao se vremena kada je bilo nepristojno pričati u toku jela; to se promenilo. Sada su malo jeli, malo brbljali, pa bi opet nešto rekli, poneko bi se zagrcnuo, ali bi brže-bolje požurio da nešto kaže. Da bi se znalo da je to on, a ne Drugi koji se uvukao među njih. I sam starac bi povremeno nešto progunđao, ne zato što je želeo, ne više ni zato što mu je bilo do nečega stalo, već zato što bi pobesneli na njega ako bi ćutao.

Setio se onog davnog vremena, pre Drugih, kada je bio u poseti prijatelju u Čikagu. Šiikaagu. Tada je u modi bilo “aktivno slušanje”, što je u praksi značilo da nije dovoljno da nekog ljudski saslušaš bez prekidanja, nego si, naprotiv, morao povremeno da ga prekineš glupostima tipa: “Ma nije moguće”, “Rili?”, “Omajgad!”... Sve to da bi taj, kao, znao da ga ti stvarno slušaš, da nisi odlutao u mislima. A njemu se činilo da je to pre znak da nekog ne slušaš, samo mehanički ubacuješ ono što se od tebe očekuje, ili samo čekaš na svoj red da ubaciš ono što se od tebe očekuje, pa da posle ti pričaš svoje, dok sagovornik ubacuje besmislice.

Tada mu je to smetalo, jako. Sada je žalio za tim vremenima. Ma koliko mu se to gadilo, bilo je beskrajno bolje od ovog sad. Sad više niko nikog nije slušao, niti su slušanje ili pretvaranje da nekog slušaš bili bitni. Bilo je bitno pričati, izgovarati ljudima razumljive reči, kako bi znali da nisi Drugi.

Odakle su Drugi došli, niko nije znao. Druga planeta, druga dimenzija, možda su oduvek bili tu... Nije ni bilo važno. Ono što je bilo važno jeste da ih je bilo sve više, i da su se uvlačili među ljude, tako što bi preuzeli oblik nekog čoveka, a zatim i njegovo mesto u porodici, na poslu, u društvu... Nije se znalo šta se tada dešava sa čovekom; često je dugo prolazilo pre nego što bi neko primetio bilo šta neobično, izuzem povećane ćutljivosti, a kako je većina ionako jedva obraćala pažnju na one oko sebe, to je lako prolazilo neprimećeno. Dok nisu shvatili da je ćutljivost znak, jer Drugi, ma kako inače savršeno oponašali ljude, nisu mogli da govore kao oni. Niko ih nikada nije čuo da ispuštaju bilo kakav zvuk. Na poslu, odavno kompjuterizovanom, to se slabo primećivalo – komunikacija preko kompjutera Drugima nije bila ni najmanji problem, a šefovi bi neretko primetili da im je zaposleni postao znatno efikasniji – ali ukoliko je u porodici postojao običaj da se bar povremeno razgovara, vremenom bi dolazilo do izražaja.

I tada je krenulo nepisano pravilo da svi stalno govore. Nije bilo bitno šta, dokle god su to bile ljudske reči. Nije bilo bitno slušati, osim da se primeti da to zaista jesu ljudske reči. Komunikacija jedva da je postojala u pravom smislu reči, samo brbljanje, brbljanje, brbljanje koje je u njemu budilo želju da ih sve pobije.

Nikad nije mnogo govorio, niti je voleo besmisleno ćaskanje ni banalne razgovore. Ako nemaš ništa značajno da kažeš, pa ćuti onda. Tišina je predivna. A sad je više nije bilo. Samo besmisleno brbljanje od kojih ni sopstvene misli nije mogao da čuje.

Ustao je. Isprva nisu obratili pažnju, ali su zagraktali: “Kuda ćeš?” kad su videli da navlači zimske cipele i jaknu i otvara vrata. Bez reči je izašao.

Nije to mogao više da trpi. Nije znao kuda će, ni kako da reši problem kad je ćutanje postalo zločin, bilo gde da ode, dočekaće ga brbljanje, ali nije mogao više da ih sluša.

Bez cilja je išao, skrenuo iza ugla, prešao ulicu, sleđeni sneg mu je krckao pod cipelama, nastavio je dalje pustim ulicama mestimično osvetljenim slabim svetiljkama.

Najzad malo tišine, samo što nije imao nameru da bude bez zaklona dok se ne smrzne. Moraće negde da se skloni. Nije imao ideju gde, a da ne bude okružen brbljanjem, brbljanjem, brbljanjem.

Tumarao je još neko vreme dok nije dospeo do velikog parka. Krenuo je kroz park, napola očekujući da neko iskoči iz mraka i opljačka, možda i ubije neopreznog starca, ali to se nije desilo. Nije bilo nikog. Osim...

U najmračnijem delu parka bili su nekakvi improvizovani zakloni, karton i stiropor. Gorela je i vatrica. Nekoliko prilika u debelim jaknama sedelo je oko vatre. Skitnice? Beskućnici? Nešto su dodavali jedan drugom, najverovatnije flašu.

Ništa se nije čulo. Požurio je, dok mu je osmeh iskrio u očima.

Stao je kad je stigao do njih. Pogledali su ga. Pomerili se, napravili mu mesta. Smestio se među njih. Otpio ponuđen jeftini alkohol. Potapšali su ga po leđima.

Konačno bez brbljanja.