Čitalačka 2014. godina

Goodreads mi kaže da sam ove godine pročitala 58 knjiga (zapravo, bio je jedan strip više), i 13.042 strane. To je više knjiga nego prošle godine (50), ali malo manji broj strana (14.223). Zapravo, kad pogledam statistike za prethodne godine, ispada da, bar po broju strana, svake godine čitam sve manje (2011: 78 knjiga i 23.041 strana; 2012: 68 knjiga i 19.625 strana). Zaključak? Nemam pojma, sem očiglednog: čitam manje nego pre.

Elem, što se kvaliteta tiče, bilo je prilično šareno. Najbolje otkriće u 2014. mi je Peljevin (kategorija: Zar tek sad?), naročito njegov Šlem užasa, koji je red četovanja iza zatvorenih vrata, red ne baš lagane filozofije. Bili su mi u redu i njegov crnjak zvan Omon Ra, a ni Život insekata mi nije bio loš (mada me je tematski najmanje zainteresovao), ali ih Šlem užasa šije.

Uživala sam i u Sorokinovim delima: Dan opričnika (obično ne volim satiru, ali ovo mi je bilo daleko iznad proseka za tu vrstu literature, i ludo zabavno) i Mećava (u kome je infekcija koja ljude pretvara u zombije upotrebljena kao McGuffin, dok se najviše raspreda o ruskoj duši. Usred mećave. Dok pokušavaju da dopru do sela punog zaraženih. Da li je samo mene to podsetilo na Ljubav i smrt Vudija Alena, i "Ja sam mrtav, a one pričaju o pšenici")?

Ove godine sam prvi put čitala i dela Joko Ogave: Profesor i njegova domaćica (neobična, veoma nežna priča o porodici), Bazen (tri novele, svaka suptilno jeziva na svoj način) i Prstenjak (počinje nečim neobičnim, ali u suštini zdravim, da bi polako, suptilno i jezovito skliznuo u nešto sasvim drugo).

Za Ligotija sam, naravno, čula odavno, ali ranije ništa njegovo nisam čitala. Ove godine mi je pao šaka njegov Nedovršeni posao. Oduševljenje u publici. Briljantno vođena priča koja, naizgled, kreće od nezadovoljstva poslom, prelazi na otpuštanje i misli (i ne samo misli) o osveti, da bi skliznula u nešto mnogo mračnije. A sve je to tek na površini; ispod toga je krajnji crnjak o korporativnom zlu, ljudskoj ništavnosti, beznađu i besmislu. Bez tešenja, bez optimizma, bez svetlosti na kraju tunela, jer svetlosti nema, niti na kraju tunela, niti bilo gde drugde.

Bilo je tu još zanimljivih knjiga, poput vrlo solidng krimića Močvara Arnaldura Indridasona, zabavnog romana apsurda Iiiii iii iiii Tao Lina, i drugih, ali ove su mi ostavile najjači utisak.

Što se domaćih autora tiče, najbolje što sam pročitala ove godine je Miris mraka Miomira Petrovića. Porodična hronika sa elementima magijskog realizma (i školski primer kako magijski realizam smestiti u naše podneblje, a da ne štrči), ili, ako vam se više sviđa, sa elementima fantastike kakvi odavno postoje u našoj književnosti.

Vrlo dobar utisak je ostavio i Ognjanovićev Zavodnik, roman strave u starom smislu, i znatno više od toga. Na Kneževićevu Slobodanidu sam se smejala maltene sve vreme (nadam se da ovaj roman nije ostavio trajne traume Dimitriju Vojnovu, mene bi onako nešto poprilično istripovalo), a Tešić je sa Vitezom zatočnikom fino zaokružio trilogiju.

Bilo je i tu još dela koja vredi pomenuti (i čitati!), kao što su Baltimor i Vašarski mađioničar Jelene Lengold, i drugih, no, s obzirom na moje sklonosti, ovo mi je najviše privuklo pažnju.

Godinu završavam Bernhardovim Poremećajem. Bernhard uvek valja.