Elem, Goodreads kaže da je išlo ovako:
Zla vremena, Čarls Dikens. Gomila zbunjenih likova uz par skotova. Druge Dikensove knjige volim više, naročito Priču o dva grada, no i ovo mi je bila dobra studija društva.
Knjiga o Danilu, Sava Babić. Za to imate prikaz ovde.
Opijum/Dnevnik morfiniste, Geza Čat. Uf. Ako ste skloni depresiji, ne čitajte tu knjigu. Ni ako imate samoubilačkih primisli - posle čitanja biste takve primisli mogli i da primenite u praksi. Mračno, sirovo, surovo. Mučno.
Prvi deo knjige, Opijum, čini 14 priča. Jedan od čestih motiva su deca koja se iživljavaju nad životinjama; u jednoj od priča deca kreću sa vešanjem životinja na tavanu (psi, mačke, sve čega se dočepaju), a na kraju obese i svoju drugaricu.
Drugi deo je autobiografski; pisac je bio narkoman, na kraju je pobegao iz ustanove u kojoj su ga lečili, ubio svoju ženu, pa predozirao. Dnevnik morfiniste počinje sa eroCkim podvizima banjskog lekara, za šta nije teško zamisliti da ih ima (što osoblje, što žene koje su došle na lečenje a pritom se smrtno dosađuju, a lekar mlad i nije rugoba...) mada nisam bila sigurna čemu to tu, dok se kasnije nije pokazalo da je tolika polna želja (njegova) nastala nakon što se skidao sa nekih droga i prelazio na druge; neki od opisa tih žena su toliko, eh, klinički (tipa, imala je lepu okruglu karlicu) da tu nikakve stvarne erotike nema. Kasnije kreće sunovrat, i ludilo; sjajno je praćen pad nekada vrlo sposobnog uma.
Sjajna knjiga, ali nije za svakog. I nije za pred spavanje.
Igre gladi, Suzan Kolins. Knjiga koja mi je išla na nerve. Za glavnu junakinju, koju bi trebalo da simpatišemo, na početku saznajemo da je jednom prilikom pokušala da udavi mače. Sasvim dovoljno da joj poželim da pogine umesto da navijam za nju, sve i da u ostatku nije iritantna kao što jeste. Uz to, neuverljiv svet - oni su teška sirotinja, a samo jedna ona pametna ukapira da oko njih ima jestivog bilja? I, teška sirotinja iz rudarskog kraja, ono, umire se od gladi, a deca redovno idu u školu, računajući i one od 16 godina? Kapiram ja da je to pisano za američke klince koji su po godinama blizu glavne junakinje, pa bi im valjda lakše bilo da se sažive sa devojkom koja ide u školu a u slobodno vreme je superkul lovac, umesto sa devojkom koja radi u rudniku (i život joj nije lak...), ali, stvarno.
Džim Dugme i Divljih 13, Mihael Ende. Slatka knjiga za mlađu decu (toliko mlađu da im roditelji čitaju knjige), nastavak romana Džim Dugme i mašinovođa Lukas. Nisu me oduševili biblijski motivi na kraju, no, preživela sam.
Moska kva-kva, Vasilij Aksjonov. Banalni ljubavni trougao između klinke-šmizle i dvojice starijih muškaraca, a u nimalo banalnom okruženju Staljinovog Sovjetskog saveza. Paralelno s tim, Tito i Staljin jedan drugom rade o glavi. Paralelno s tim, grupica mladih ruskih ljubitelja džeza pokušava da dokaže da džez nije muzika debelih tirana, već mršavih i potlačenih. Istovremeno i urnebesno i užasavajuće - ono što se dešava jeste u principu blesavo, ali je okruženje takvo da znamo da će biti tragičnih posledica, kao što ih i bude.
Mi, Jevgenij Zamjatin. Tek sad. Bolje ikad nego nikad, valjda. Antiutopija aktuelna i danas, i inspiracija za sve i svašta.
To bi bilo to za avgust - u septembru je bilo više pročitanih knjiga, pa će verovatno ići u dva dela.
Zla vremena, Čarls Dikens. Gomila zbunjenih likova uz par skotova. Druge Dikensove knjige volim više, naročito Priču o dva grada, no i ovo mi je bila dobra studija društva.
Knjiga o Danilu, Sava Babić. Za to imate prikaz ovde.
Opijum/Dnevnik morfiniste, Geza Čat. Uf. Ako ste skloni depresiji, ne čitajte tu knjigu. Ni ako imate samoubilačkih primisli - posle čitanja biste takve primisli mogli i da primenite u praksi. Mračno, sirovo, surovo. Mučno.
Prvi deo knjige, Opijum, čini 14 priča. Jedan od čestih motiva su deca koja se iživljavaju nad životinjama; u jednoj od priča deca kreću sa vešanjem životinja na tavanu (psi, mačke, sve čega se dočepaju), a na kraju obese i svoju drugaricu.
Drugi deo je autobiografski; pisac je bio narkoman, na kraju je pobegao iz ustanove u kojoj su ga lečili, ubio svoju ženu, pa predozirao. Dnevnik morfiniste počinje sa eroCkim podvizima banjskog lekara, za šta nije teško zamisliti da ih ima (što osoblje, što žene koje su došle na lečenje a pritom se smrtno dosađuju, a lekar mlad i nije rugoba...) mada nisam bila sigurna čemu to tu, dok se kasnije nije pokazalo da je tolika polna želja (njegova) nastala nakon što se skidao sa nekih droga i prelazio na druge; neki od opisa tih žena su toliko, eh, klinički (tipa, imala je lepu okruglu karlicu) da tu nikakve stvarne erotike nema. Kasnije kreće sunovrat, i ludilo; sjajno je praćen pad nekada vrlo sposobnog uma.
Sjajna knjiga, ali nije za svakog. I nije za pred spavanje.
Igre gladi, Suzan Kolins. Knjiga koja mi je išla na nerve. Za glavnu junakinju, koju bi trebalo da simpatišemo, na početku saznajemo da je jednom prilikom pokušala da udavi mače. Sasvim dovoljno da joj poželim da pogine umesto da navijam za nju, sve i da u ostatku nije iritantna kao što jeste. Uz to, neuverljiv svet - oni su teška sirotinja, a samo jedna ona pametna ukapira da oko njih ima jestivog bilja? I, teška sirotinja iz rudarskog kraja, ono, umire se od gladi, a deca redovno idu u školu, računajući i one od 16 godina? Kapiram ja da je to pisano za američke klince koji su po godinama blizu glavne junakinje, pa bi im valjda lakše bilo da se sažive sa devojkom koja ide u školu a u slobodno vreme je superkul lovac, umesto sa devojkom koja radi u rudniku (i život joj nije lak...), ali, stvarno.
Džim Dugme i Divljih 13, Mihael Ende. Slatka knjiga za mlađu decu (toliko mlađu da im roditelji čitaju knjige), nastavak romana Džim Dugme i mašinovođa Lukas. Nisu me oduševili biblijski motivi na kraju, no, preživela sam.
Moska kva-kva, Vasilij Aksjonov. Banalni ljubavni trougao između klinke-šmizle i dvojice starijih muškaraca, a u nimalo banalnom okruženju Staljinovog Sovjetskog saveza. Paralelno s tim, Tito i Staljin jedan drugom rade o glavi. Paralelno s tim, grupica mladih ruskih ljubitelja džeza pokušava da dokaže da džez nije muzika debelih tirana, već mršavih i potlačenih. Istovremeno i urnebesno i užasavajuće - ono što se dešava jeste u principu blesavo, ali je okruženje takvo da znamo da će biti tragičnih posledica, kao što ih i bude.
Mi, Jevgenij Zamjatin. Tek sad. Bolje ikad nego nikad, valjda. Antiutopija aktuelna i danas, i inspiracija za sve i svašta.
To bi bilo to za avgust - u septembru je bilo više pročitanih knjiga, pa će verovatno ići u dva dela.
No comments:
Post a Comment