Čitanje inspiriše... Opet

Čitam ja tako Anomaliju 2, pročitam prve dve priče, krenem sa trećom (Gde duhovi dolaze, Predrag Tomić), padne mi na pamet poprilično uobličena ideja, odložim Anomaliju, napišem priču. Koja, zapravo, ima vrlo malo veze sa pričom Gde duhovi dolaze, osim što se u više navrata pojavljuje nešto što je možda duh.

Tužna baka

Prvi put sam je videla sa pet godina. Ja se toga, iz nekog razloga, uopšte ne sećam; znam samo ono što mi je majka ispričala.

Elem, imala sam pet godina, išla sam sa majkom do prodavnice, bilo mi je dosadno, majka mi je bila prespora, i otrčala sam. Majka je vikala za mnom, potrčala, stala, nastavila da viče (bila je preumorna za trčanje), a onda je shvatila da ću ja izleteti na ulicu, pravo pred automobil, i da je predaleko da bilo šta učini. Ispričala mi je da se prestravila; pretpostavila sam da je, takođe, proklinjala sebe što me nije čvršće držala, ili što se nije naterala da potrči. Možda i nije. U svakom slučaju, ipak nisam izletela na ulicu: stala sam na pola metra od ivičnjaka, rekla nešto nekome, i vratila sam se majci.

Kad me je majka pitala sa kim sam pričala, odgovorila sam da mi je baka rekla da stanem i da se vratim do mame. Majka je tražila da opišem baku, ja sam slegla ramenima i rekla da je to bila baka.

E, sad, majka mi se klela da ona nije videla nikog. Njoj je izgledalo kao da sam pričala sa vazduhom. Sa bakom – njenom majkom – svakako nisam mogla da pričam, jer je umrla još kad je majka bila mala. Baka sa očeve strane je bila živa i zdrava, ali nju sam zvala Nana, i to nije bila ona.

Kad je majka sve to uveče ispričala ocu, bio je preumoran da bi se bavio time, i samo mu je bilo drago što me nije udario auto. Pošto je i majka bila umorna, batalili su celu priču, i od toga bi ostala samo anegdota – ako i toliko – da se stvar nije ponovila.

*

Drugog puta se već sećam. Imala sam devet godina, i drugarici iz odeljenja je bio rođendan. Nije me pozvala. Majka je smatrala da je sigurno neko spletkario protiv mene; otac je rekao da je to možda zato što ni ja nju nisam zvala, i da je moguće da ona ne zna da ja uopšte nisam slavila rođendan, jer nismo imali para za to.

Gadno je kad imaš devet godina i ne pozovu te na rođendan, a znaš da je pozvano celo (ili skoro celo) odeljenje.

Smislila sam rešenje. Majka je u to vreme pokušavala da nauči da pravi nakit, pa je u kući bilo raznoraznih perlica, kopči, alki, niti za nizanje, klešta... Svega je bilo. Majci je sve to ispadalo iz ruku i ubrzo je odustala, ali je meni išlo, pa sam za drugaricu napravila lepu narukvicu od čeških perli, ružičastih, baš onakvih kakve voli. Nacrtala sam joj i čestitku, u kojoj sam se pristojno izvinila što je nisam zvala na rođendan i objasnila da ga nisam slavila, i sve to upakovala u aluminijumsku foliju, jer nisam imala pravi ukrasni papir. Obukla sam najlepšu haljinu, i išunjala se iz kuće; znala sam da me roditelji ne bi pustili na rođendan na koji nisam pozvana.

Kad sam stigla na tri minuta do drugaričine kuće, ugledala sam baku. Izgledala mi je poznato, ali nisam mogla da se setim odakle. Na trenutak sam pomislila da će majka jednog dana tako izgledati, kad ostari, u dalekoj budućnosti. Onda mi je postalo neprijatno: starija žena gleda direktno u mene, izgleda mi poznato, a ja je ne prepoznajem, i ne umem da je pozdravim.

Baka me je tužno pogledala, i odmahnula glavom. Ni reč nije rekla, ali znala sam na šta misli: ne treba da idem na taj rođendan. Na kraju krajeva, nisam pozvana. Drugarica ne želi da dođem. Nije zla, i sigurno će joj biti neprijatno kad vidi da sam joj napravila narukvicu, a ona me ne želi na rođendanu. Svima će biti neprijatno.

Bacila sam poklon u kontejner, i vratila se kući.

Nisam htela da plačem. Ali ipak jesam.

*

Treći put sam je videla sa jedanaest godina.

U to vreme sam stalno bila sa najboljim drugom. Igrali smo se zajedno, čitali odlomke iz knjiga jedno drugom, radili domaće zajedno – odnosno, ja sam crtala umesto njega, a on je radio moj domaći iz matematike. Kliše, znam.

Naravno, bila sam zaljubljena u njega. Zar se svaka devojčica ne zaljubi u najboljeg druga, bar malo? A ja sam se baš baš zaljubila, i htela sam to i da mu kažem, ali nisam znala kako. Pa sam smislila da ga poljubim. Znala sam i kad: često smo se igrali u obližnjem parkiću, i pošto smo oboje stanovali stvarno blizu, poslednji smo odlazili. Mogu da sačekam da ostanemo samo nas dvoje, i onda ga poljubim. Ako mu se ne dopadne, možemo da se pozdravimo i da svako ode svojoj kući, pa da se pravimo kao da se ništa nije desilo.

Ako mu se ne dopadne, sasvim sigurno ni on ni ja nećemo hteti to da pomenemo, nikad! Ali to nije razlog da prestanemo da se družimo, naročito ako ga ne izblamiram pred svima.

Bio je to solidan plan, i unapred sam se radovala. Ako mu se dopadne, super. Ako ne, nastavićemo da se igramo, pa najbolji smo drugovi. Nisam imala čega da se plašim.

I zaista, nije se desilo ništa čega bih se uplašila. Ostali smo sami u parkiću, smejali se, seli jedno pored drugog da se dogovorimo šta ćemo sutra, i sve kao da se namestilo samo od sebe.

Osim što nismo bili sami.

Na klupi na drugom kraju parkića sedela je baka. Izgledala je isto kao i prošlog puta, koliko sam mogla da procenim na slabom svetlu, i ponovo je odmahnula glavom.

Drug me je pitao u šta gledam. Videla sam da gleda pravo u nju i da je ne primećuje, pa sam mu rekla da mi se učinilo.

Nisam ga poljubila.

Nakon letnjeg raspusta, viđala sam ga u kraju kako šeta držeći se sa novom komšinicom za ruke. Druga deca su ih zadirkivala da su momak i devojka, ali oni se na to nisu obazirali. Ja sam mislila da je ona baš lepa devojčica, i da lepo izgledaju zajedno.

*

Nastavila sam da viđam baku i, u suštini, uvek je bilo isto. Htela sam da polažem prijemni za srednju dizajnersku iako su mi svi govorili da je oštra konkurencija, ali me je baka tužno pogledala i odmahnula glavom, pa sam odustala i upisala gimnaziju. Htela sam da priđem dečku koji mi se sviđao, ali sam krajičkom oka ugledala baku kako tužno odmahuje glavom (na žurci u nečijem stanu!), pa sam odustala. Odustala sam i od Likovne akademije i upisala prava. Odustala sam i od... Pa, od svega što je ličilo na rizik, i umesto toga sam birala bezbedniju varijantu. Koja se pokazivala pre bedna nego bezbedna.

*

Sa trideset šest godina, sela sam sa majkom i ispričala joj za baku koju povremeno viđam. Tada sam saznala za prvo viđenje (ili bar prvo viđenje za koje neko zna). Majka je taj prvi slučaj pripisala dečijoj mašti, i zabrinulo ju je kad je shvatila da sam baku nastavila da viđam i kao odrasla. Doduše, slagala se sa bakinim upozorenjima; uvek se brinula da ću uraditi nešto nepromišljeno i rizikovati. Nimalo joj se nije dopala ideja koju sam nedavno imala (i, nakon što sam videla baku, odustala od nje): da napustim dosadni kancelarijski posao koji me ubija u pojam, vratim se staroj ljubavi prema pravljenju nakita i crtanju, i kupce nalazim preko interneta. Primedbe su joj bile na mestu: još od detinjstva nisam pravila nakit ni crtala, i čak i da se tome vratim i vredno radim na tehnici i da imam genijalne ideje, pitanje je kada bih (i da li bih) dospela do toga da neko to što napravim hoće da plati. Baka je svakako bila u pravu što me je upozorila da to ne radim.

Samo što nije trebalo da postoji. Odnosno, nije trebalo da vidim ljude kojih nema.

U nedostatku bolje ideje, detaljno sam joj opisala baku, u nadi da ćemo otkriti ko bi to mogao biti (osim prikaze kao takve). Tužan, zabrinut pogled, smeđe oči, visoke jagodice, crte koje unekoliko podsećaju na majku. Setila sam se nekadašnje pomisli da bi majka mogla izgledati tako kad ostari; sličnosti je bilo, ali nije to bilo to lice.

Majka je izvadila dve kutije sa starim porodičnim fotografijama, pa sam ih gledala jednu za drugom u nadi da ću videti poznate crte. Satima smo sedele i razgledale slike, i naslušala sam se porodičnih priča o ovome i onome da mi potraje za nekoliko života, ali baku nisam našla. Jeste ličila na majčinu majku, i majčinu tetku, i na još nekoliko žena iz familije, ali nijedno lice sa fotografija nije bilo njeno. Najpribližniji je, zapravo, bio pogled majčinog dede, večito brižnog i opreznog službenika, ali to definitivno nije bila ona.

Odgovor nismo našle, i majka se nadala da će me proći samo od sebe, još sam mlada, svašta je moguće. Odlazak kod psihologa bi, naravno, bio nezamisliv, u porodici nikad nije bilo ludaka, i ne bi išlo da o meni krenu čudne priče, a tako sam mirna i normalna i stabilna, samo još da se udam i dobijem decu.

Otišla sam pre nego što je majka stigla da izjavi da će se sve to srediti kad konačno rodim.

*

Sad već poznato lice ugledala sam iznenađujuće brzo. Stigla sam kući, izula se, okačila jaknu na čiviluk, i učinilo mi se da sam je videla krajičkom oka.

Okrenula sam se, i, premda lice još nije bilo takvo, tužan, zabrinut pogled je bio isti.

Zurila sam u poznato lice koje me je gledalo iz ogledala, i na trenutak se upitala hoće li odmahnuti glavom, pa da se stvarno obratim nekom stručnjaku.

Nije.

Otišla sam u sobu, naizmenično se pitajući da li da odmahnem glavu na sopstvenu glupost ili da se lupim šakom po čelu, a onda otišla do kuhinje, skuvala jak čaj, i sela za kompjuter da potražim tutorijale o pravljenju nakita.

*

Ne znam šta će biti. Znam da je ono što planiram rizično, no, nakon gomile slabo prospavanih noći koje sam provela praveći ogrlice, narukvice, minđuše, broševe, i sve što mi padne na pamet – znam da sam subjektivna, ali stvarno lepo izgledaju, i, sudeći po prvim reakcijama na fotografije, ima zainteresovanih – ne mogu više i da sam koncentrisana na poslu na kome samo što ne zaspim, i da pravim nov nakit. Zaspaću na poslu, prsti mi liče na jastučiće za igle koliko sam se puta ubola, da i ne spominjem koliko boli kad se uštinem kleštima. Od nečega moram da odustanem, i, valjda prvi put u životu, odustajem od (bez)bednog.

Imam nešto ušteđeno, otvorila sam i radnjicu na Etsiju, pa ću videti kako ide.

Ne znam šta će biti, ali znam šta neće: neću ubeđivati ono dete da odustaje, i neću postati starica koju sam zamalo videla u ogledalu.

Neću.

I pošto to znam, ponekad se zapitam šta je bilo s devojčicom.

Da li ju je pregazio ili obogaljio auto, ili je ipak sve ispalo u redu?

Da li je poklonila drugarici narukvicu, i da li im je bilo lepo na rođendanu? Možda je posle nastavila da pravi nakit?

Da li je poljubila najboljeg druga, i šta je posle bilo?

Koju je školu upisala? Čime se bavi? Da li se, u nekoj verziji, udala? Ili možda živi sa tri psa i pet mačaka (stvarno, mogla bih da udomim nekog psa ili mačku)?

Šta god da je bilo sa svim tim devojčicama, kojim god putem da su krenule, želim im sve najbolje.

Sve najbolje želim i tužnoj baki koja je pokušala da me zaštiti, ali ja nisam ona.

Nadam se da će jednog dana biti srećna.

Nadam se da ćemo sve biti srećne.

Ja, bar, ovog puta ne odustajem.