Nešto treće

Na septembarskoj Radionici ZS, zadatak je bio sledeći: Protagonista zastaje kod mape svog grada na kome je označeno VI STE OVDE ali to što vidi kosi se sa onim što prepoznaje oko sebe.

Imala sam ideju za priču, ali sam je napisala sa zakašnjenjem. Rezultat je ovde, pred vama.

Nešto treće

Umalo da naletim na veliku tablu sa mapom grada ispred Meka na Terazijama. Na trenutak mi je na pamet pao Miško sa: „Ovo nije bilo tu!“

Stvarno, nikad se tu nije nalazila tabla sa mapom grada. Jeste da neko vreme nisam tuda prolazila, ali, valjda bih čula da su nešto takvo postavili?

Koliko pratim šta se dešava, verovatno ne bih.

Još uvek zbunjena, pogledala sam mapu. Na njoj je bio natpis VI STE OVDE koji mi je saopštio da se nalazim ispred Burger kinga.

Burger king? Kakav sad Burger king? Ima li uopšte Burger king u Beogradu?

Ako i ima, sigurno nije ovde na Terazijama. Mek na Terazijama je tu već skoro dve decenije ili tako nešto.

Počela sam da se osvrćem, tražeći kameru. Mora da je to. Skrivena kamera, pa čekaju ko će da se upeca.

Možda bi mi najpametnije bilo da jednostavno odem. Osim što čekam petoro ljudi, pa da idemo dalje.

Mogu da sednem negde na kafu, pa da im pošaljem poruku gde sam.

Mogu i da ignorišem mapu grada i natpis koji me obaveštava da sam ispred nepostojećeg Burger kinga, a ja se nalazim ispred –

Zvuči kao nešto iz vica, ali upitala sam se da li da protrljam oči, lupim sebi par šamara ili šta.

Nalazila sam se ispred Burger kinga.

Na Terazijama.

Tamo gde je već odavno Mek.

Nisam pijana. Nisam ni na kakvim supstancama, ako ne računamo beogradski vazduh.

Možda je neko pustio nekakav gas?

Pogledala sam ponovo.

Biće da me je tabla sa mapom stvarno pomela. Nalazim se ispred Meka, naravno.

Možda bi stvarno trebalo da sednem negde na kafu. Ili da odem kući i prilegnem. Ionako mi se nije gledao taj film. A nisam stvarno ni za čoporativne izlaske. Meni sasvim fino i kad sam sama i stojim u mestu.

Iz radoznalosti sam obišla tablu. I sa druge strane nalazila se mapa, i tu je pisalo da sam kod Burger kinga.

Pogledala sam ka Meku. Umesto Meka, tu se nalazio Burger king.

Ma mene neko zeza.

Sopstveni mozak, najverovatnije.

Pošto se niko od ovih sa kojima je trebalo da se nađem još uvek nije pojavljivao, počela sam da zapitkujem prolaznike da li se tu nalazi Mek ili Burger king.

Naravno, neki bi me pogledali kao da sam pala s kruške pravo na glavu, i udaljili bi se ubrzanim korakom.

Neki bi se nasmejali i rekli da je dobra fora. Neki, da je ionako isto sranje. A neki bi, pak, žalostivo rekli da neće Burger king (ili Mek) skoro kod nas.

Poneko bi i dao direktan odgovor. Odgovor bi nekad bio Mek, a nekad Burger king.

Kao da se šećkam između dva paralelna univerzuma, pa se u jednom nalazi Mek, a u drugom Burger king.

Nisam videla nikakvu upadljivu razliku između ta dva univerzuma, kao ni između onih iz Mek-sveta i onih iz sveta Burger kinga.

Možda zato što je ionako isto sranje.

Nakon nešto dodatnog zapitkivanja (čitaj: smaranja) slučajnih prolaznika, ustanovila sam da tabla sa mapom izgleda pripada svetu sa Burger kingom; niko od onih koji su videli Mek nije video i tablu.

Sem mene. Koja kao da sumanuto skakućem između dva sveta.

A onda sam u jednom trenutku videla nešto treće.

Nikakva brza hrana; cvećara. Velika cvećara, veličine Meka, mada ne sa toliko visokom tavanicom. I okolne zgrade su bile niže. Okolo je bilo više drveća. Prijatno mesto.

Ispred cvećare je sedela starica. Moglo joj je biti sto godina; možda i celih petsto. Bilo je teško odrediti. Društvo joj je pravila ogromna biljka-mesožderka u saksiji.

Biljka mi se iscerila. Starica mi je prijazno klimnula glavom.

Uzvratila sam na klimoglav.

Biljka mi je listom mahnula da priđem.

Želim li ja uopšte da gledam onaj film, i da se nalazim s onim ljudima?

Ukoliko priđem, hoću li i dalje imati izbor?

Da li me je briga?

Prišla sam. Starica mi se i dalje prijazno smešila. Biljka-mesožderka je pružila list prema meni. Oklevala sam. Starica se zakikotala.

„Ne boj se, ti si joj prevelika za plen“, reče ona. „Samo želi da se druži.“

Želi da se druži. A starica?

Dotakla sam biljku. Blago mi je prešla listom  preko šake. Na šaci mi je ostalo zeleno.

Protrljala sam to mesto. Zeleno se nije skidalo.

Pogledala sam prema mestu gde se nalazila tabla sa mapom. I dalje se videla, mada nejasno.

„Ako potrčiš, stići ćeš“, reče mi starica.

„A ovo zeleno?“

„Ostaće ti za uspomenu, da nas se setiš nekad.“

Gde li ću stići, ako potrčim? Mek ili Burger king?

Isto sranje.

Zagrlila sam biljku. Obmotala je široke listove oko mene.

„Polako, ne valja odjednom“, reče mi blago starica. Odvojila sam se od biljke. Starica je potapšala klupicu pored sebe, pa sam tu sela.

„Možeš neko vreme da mi pomažeš u radnji“, reče starica. Odsutno sam klimnula glavom, posmatrajući mesta gde mi je pozelenela koža. Na jednom mestu me je svrbelo, i bila je kao neka kvržica ispod. Počinje da mi raste list?

Biljka se zakikotala. Nasmejala sam se i ja.

Prijelo mi se meso.