Ljudi inspirišu, uvek

Inspiracija za priču nekad dođe sa jedne strane, ali, prilikom pisanja, tu uđe mnogo više - mnogo više nego što je moguće navesti. Mića Milovanović mi je svojevremeno rekao da je Zečko, lepo, starinsko ime za konja, i da znači "brz kao zeka"; osim što volim konje pa mi nije bilo teško da upamtim još jedan podatak vezan za njih, kao mala sam imala plišanog zeku kome su otpale uši - ime mu je, pogađate, bilo Zečko. Moj otac mi je rekao neke stvari o konjima, i to je tokom pisanja ušlo u priču; a bila je i jedna Foknerova priča čijeg se naslova sad ne sećam, u kojoj momak prvi put ide u lov na jelena, uspeva da ulovi jednog, a onda u daljini vidi jelena bez senke, duh-jelena, i čuje da ga je još neko video prvog puta kad je ulovio jelena.

U priči Zečko nema lova, ali, iz nekog razloga, i ta Foknerova priča mi se vrzmala po glavi dok sam pisala.

E da, u priči Zečko nema nikakvog povređivanja konja. Odmah da se zna.

Zečko

Mnogo je volela dekine priče, naročito one o konjima.

Pričao je deka o svemu i svačemu, o svojim ratnim danima, o tome kako je proputovao svet, radio sve i svašta, i to je sve bilo jako zanimljivo, ali ono najbolje u dekinim pričama su joj bili konji. Beli konji, vrani konji, šareni konji (još malo pa kao konj Kraljevića Marka), doratasti... Puno ih je bilo u dedinim pričama, mada je najčešće pominjao Zečka, crnog kao noć, brzog kao zeka.

„To je lepo, staro ime za konja“, govorio bio joj deda. „Zečko, brz kao zeka.“

Na to bi majka obično progunđala da on u životu konja nije uzjahao jer ih se plašio. Neretko bi pomenula i da dalje od rodnog grada nikad nije otputovao, i da je sve što je video od rata bio logor, nikakve borbe ni tajne akcije ni bakrači. Deka bi majku krotko slušao, a kada ode, namignuo joj i rekao da jeste, zaista, i u logoru bio, i da ga je odatle spasao Zečko.

Nikad ne bi ni preživeo logor, zaverenički joj je pričao, pazeći da majka ne naiđe, da nije bilo Zečka. Zečko mu je u zubima donosio jabuke pa bi ih on uzimao kroz ogradu od bodljikave žice. I to su uvek bile dobre jabuke, konji odlično znaju te stvari, šta je jestivo, a šta ne. A onda, jednog dana kada su ih izveli na rad, on je uspeo da se otšunja. Bekstvo mu nikako ne bi uspelo da ga nije sačekao Zečko, koji kao da je tačno znao gde i kad da ga čeka, a onda ga poneo, hitar kao vihor, brz kao zeka, njegov Zečko. I dugo su se krili; po Zečku je znao šta sme da jede (dobro, nije baš travu pasao), a šta da izbegava, gde je voda dobra za piće, a gde ne. Jer konj neće da pije vodu ako u njoj ima nečisit, rekao joj je, neće nikako; a ako ga vidiš da pije vodu, makar ti i blatnjavo izgledala, onda znaj da i ti smeš da je piješ, ništa ti neće biti. Konji znaju.

Kroz svakave avanture je deka prošao na Zečku. Prenosio je tajne poruke, toliko brz da niko od neprijatelja nije mogao da ga stigne. Neumorno su išli od mesta do mesta, raznosili poruke i vesti, nosili i hranu kad je trebalo – Zečko je bio jak, dosta je mogao da ponese.

Nažalost, nije uvek bio sa Zečkom, ne kad je putovao svetom, jer konja ne bi hteli svugde da prime, a on je i po luksuznim hotelima ostajao, i avionom često leteo („Kako će konj na avion?“ žalostivo bi je pitao, a ona bi klimala glavom i slagala se da ne može, može vozom ili brodom, ali avionom teško), i pentrao se tamo gde ni sitniji konj, a kamoli veliki Zečko, nikako ne bi mogao da prođe.

Ali uvek bi se vraćao, rekao joj je. I uvek bi ga dočekao Zečko, verniji nego pas. I, šapnuo joj je jednom, Zečko će ga uvek dočekati, i onda kad mu prođu dani, Zečko će biti tu da ga sačeka, i zajedno će otići dalje.

Godine su prolazile, ispunjene igrom i učenjem i prijateljima i dekinim pričama, pričama o Zečku. A onda je otišla dalje, odselila se iz roditeljskog doma, premda se i dalje povremeno čula s njima. Međutim, dugo ih nije videla, dok joj nisu javili da je deka umro, i da bi bio red da dođe na sahranu.

Stajala je sa porodicom dok su spuštali kovčeg u raku. Njena majka, koja se nekad toliko brecala na deku i siktala na njega da ne puni detetu glavu glupostima, sada je neutešno plakala. Nije joj bilo sasvim jasno zašto, možda zato što više neće moći da sikće na njega.

Ona sama nije plakala. Čekala je ono za šta je znala da će se desiti, ono što joj je deka odavno rekao da će biti.

I bilo je.

Dalje niz groblje, stajao je konj, crn kao noć. Deka je stajao kraj njega; prepoznala ga je sa starih fotografija koje je videla kao dete, opet je bio mlad. Deka je uzjahao konja, a onda joj uhvatio pogled i mahnuo je. Nasmešila mu se, ne mareći za poglede onih oko nje.

Stvarno je bio brz kao zeka.