Pročitano u maju 2017. godine, deo drugi

U drugom delu, 3 knjige, sve sa Bookine akcije.

Samoubistvo nevinosti, Džefri Judžinidis. Nisam gledala film, pa ne mogu da poredim, no, knjiga valja. Zanimljiv izbor naratora (ispričano je u prvom licu množine), cela priča je iz ugla grupe momaka koji su odrastali zablentavljeno zureći u sestre Lisbon, i uglavnom ne kapirajući da su te devojke ljudska bića, a ne neka mitska bića koja oni čeznu da osvoje. Uprkos tom nekapiranju, ti momci nisu loši; kada se jedan od njih, inače sin mafijaša, ušunja u kuću Lisbonovih kako bi neku od sestara video dok se tušira, pa zatekne najmlađu sestru u kadi, prerezanih vena, nakon prvobitnog šoka učini ono što bi učinilo svako pristojno ljudsko biće: zove Hitnu pomoć (i tako joj, bar na neko vreme, spase život). No, oni su i sami klinci, i, u krajnjoj liniji, ne znaju kako da pomognu. A ni odrasli nisu ništa bolji.

Površno posmatrano, Samoubistvo nevinosti je roman o pet sestara koje su roditelji strahovito sputavali, i koje su se, jedna za drugom, ubile u roku od godinu dana. I majka, eto, nikako ne shvata zašto su one to uradile, niti vidi bilo šta loše u sopstvenom ponašanju (zabranjeno šminkanje, zabranjeno doterivanje bilo koje vrste (ne sme devojka ni nausnicu da izdepilira), zabranjeni momci, zabranjeno sve). Manje površno posmatrano, ovaj roman pripoveda i o kraju jedne epohe (one u kojoj je skandal da crnci kupuju u kraju u kome su belci, sem ako to radi kućna pomoćnica/služavka za svoje poslodavce), o nostalgiji za prošlim vremenima, o gubitku nevinosti, o gubitku ideala... Mnogo toga je stalo na manje od 200 strana, i u naizgled jednostavnu priču.

Sve poharano, sve spaljeno, Vels Tauer. Zbirka priča, ljudi ih porede sa Karverom, Bukovskim, Hemingvejem... I liče, zaista. Šugavi životi. Sukobi. Nasilje. Rasturene porodice. Nemogućnost normalne komunikacije. Neuspesi. Pokušaji i neuspesi.

Male stvari, velike stvari, običan život. Plus vikinzi, u jednoj priči, samo što se ne radi stvarno o vikinzima.

Momenti iz života. Kako ljudi uspeju toliko da uprskaju stvar?

Život.

Čitajte.

Opčinjenost najgorim, Florijan Zeler. Kreće kao priča o dvojici pisaca (Francuz i Švajcarac) koji putuju u Egipat na sajam knjiga, gde i oni drže nekakve govorancije. Švajcarac je opsednut Egiptom o kakvom je čitao kod Gistava Flobera, plus očigledno ne ume sa ženama, pa uporno (vrlo uporno!) pokušava da nađe neku prostitutku za sebe. Pa se namuči da uopšte nađe neku prostitutku, a onda ispadne da one 'oće nekog drugog (kad se sve skupi na gomilu, ispadne, manje-više, da 'oće sve osim njega). A on i dalje pokušava, i opsednut je tom idejom, a onda...

Pa, onda priča skrene u nešto drugo, malo tužno, malo više komično, a Švajcarac ne postaje nimalo simpatičniji.

A onda imate novo skretanje, u, recimo, metafikciju (mada ne samo to). I ono što je bila trivijalna i ne uvek zabavna priča postaje nešto sasvim drugo, znatno zanimljivije.

Nekom možda i uznemirujuće.