Prema Goodreadsu, u 2015. pročitala sam 79 knjiga. Konačno su na red došle knjige kupljene na ovom ili onom Sajmu (naravno, ne sve, a onda sam i prošle godine pazarila četrdesetak...), plus još ponešto, pa evo šta se od pročitanog izdvojilo, bez nekog posebnog redosleda.
Plavo, gotovo prozirno, Rju Murakami. Podsetilo me na Manje od nule Breta Istona Elisa, samo što je crnje, i jače udara.
Patrljak, Nil Grifits. Više podseća na film nego na roman. Red lirskih razmišljanja bivšeg narkomana koji je zbog gangrene (posledica narkomanije) ostao bez ruke, red dvojice, recimo, velških dizelaša-kriminalaca poslatih da nađu tipa s jednom rukom koji je njihovog gazdu ojadio za pare. Treba li da napominjem da je roman popriličan crnjak?
Serijal o Vešcu Andžeja Sapkovskog, najzad pročitan. Prve dve knjige iz serijala su zapravo zbirke priča (dobrim delom obrade bajki, uz tvist), i kad ih pročitate, sklopi se priča. Onda sledi pet romana, koje treba sve pročitati da bi se sklopila priča, a piscu znatno bolje idu priče nego romani (u prvim romanima su mu poglavlja nalik na priče kojima je otfikaren kraj). Na kraju svega toga je Sezona oluja, koja je zapravo prikvel za serijal, samo što će da vas zbuni ako je pročitate pre serijala. Uz sve mane, meni se serijal o Vešcu dopao, ali ako vam zanatske brljotine smetaju, romani će vas namučiti.
Slobodna, Nacuo Kirino. Pa... Zamislite da je Gaj Riči znatno talentovaniji i pametniji nego što jeste, i da je uz to japanska feministkinja, i to će vam, možda, pružiti neku predstavu o otkačenom humoru ovog romana. Koji je uz to težak crnjak. Elem: četiri smorene radnice iz treće smene (fabrika za proizvodnju i pakovanje gotovih jela, posao od koga puca kičma i na kome nikakav napredak ne postoji, dakle, nešto što radite isključivo zato što morate), jedna od njih ubije muža ništariju (koji je takva ništarija da vam ga nimalo nije žao), pa se isprepada, pa pozove prijateljicu, pa ova preuzme telo i pozove preostale dve da joj pomognu da telo iseče na komade (detaljno opisano, nemaju iskustva s tim pa se namuče), pa onda te komade raznose po Tokiju, pa... Kako roman odmiče, stvari postaju sve luđe i crnje. Normalnih likova nema.
Digitalni ugljenik, Ričard Morgan. Mešavina kiberpanka i noara. Uz psihotični hotel kao jedan od najgotivnijih likova na koje sam naišla u poslednjih nekoliko godina (meni je gotivan, neko bi ga smatrao psihotičnom veštačkom inteligencijom). U nekom trenutku ću svakako pročitati nastavke.
Srca, ruke i glasovi, Ijan Makdonald. Jezik komplikovan dok se ne naviknete (Skrobonjin prevod poprilično olakšava navikavanje; nakon toga, uživate u raskošnom, poetičnom, predivnom jeziku), veoma napredna organska tehnologija, etika, metafizika, politika, religija, zagrobni život, i još mnogo toga, a sve kroz vizuru devojčice koja odbija da govori. Ukoliko tražite lako štivo, zaobiđite ovu knjigu; ukoliko želite nešto što će vas uvući u kompleksan svet i naterati vas da koristite mozak i uživate u lepoti, ovo je pravi izbor.
Jednouhi, Tibor Deri. Još jedan crnjak, kratko i ubojito. Oteti razmaženi unuk bogataša, pregovori oko njegovog otkupa, posledice štrajka poštara, dovoljna ironijska distanca da se ni oko čega ne potresete, i sve to u finom prevodu Save Babića. Uživancija.
Toliko za danas, biće još priče o knjigama.
Plavo, gotovo prozirno, Rju Murakami. Podsetilo me na Manje od nule Breta Istona Elisa, samo što je crnje, i jače udara.
Patrljak, Nil Grifits. Više podseća na film nego na roman. Red lirskih razmišljanja bivšeg narkomana koji je zbog gangrene (posledica narkomanije) ostao bez ruke, red dvojice, recimo, velških dizelaša-kriminalaca poslatih da nađu tipa s jednom rukom koji je njihovog gazdu ojadio za pare. Treba li da napominjem da je roman popriličan crnjak?
Serijal o Vešcu Andžeja Sapkovskog, najzad pročitan. Prve dve knjige iz serijala su zapravo zbirke priča (dobrim delom obrade bajki, uz tvist), i kad ih pročitate, sklopi se priča. Onda sledi pet romana, koje treba sve pročitati da bi se sklopila priča, a piscu znatno bolje idu priče nego romani (u prvim romanima su mu poglavlja nalik na priče kojima je otfikaren kraj). Na kraju svega toga je Sezona oluja, koja je zapravo prikvel za serijal, samo što će da vas zbuni ako je pročitate pre serijala. Uz sve mane, meni se serijal o Vešcu dopao, ali ako vam zanatske brljotine smetaju, romani će vas namučiti.
Digitalni ugljenik, Ričard Morgan. Mešavina kiberpanka i noara. Uz psihotični hotel kao jedan od najgotivnijih likova na koje sam naišla u poslednjih nekoliko godina (meni je gotivan, neko bi ga smatrao psihotičnom veštačkom inteligencijom). U nekom trenutku ću svakako pročitati nastavke.
Srca, ruke i glasovi, Ijan Makdonald. Jezik komplikovan dok se ne naviknete (Skrobonjin prevod poprilično olakšava navikavanje; nakon toga, uživate u raskošnom, poetičnom, predivnom jeziku), veoma napredna organska tehnologija, etika, metafizika, politika, religija, zagrobni život, i još mnogo toga, a sve kroz vizuru devojčice koja odbija da govori. Ukoliko tražite lako štivo, zaobiđite ovu knjigu; ukoliko želite nešto što će vas uvući u kompleksan svet i naterati vas da koristite mozak i uživate u lepoti, ovo je pravi izbor.
Jednouhi, Tibor Deri. Još jedan crnjak, kratko i ubojito. Oteti razmaženi unuk bogataša, pregovori oko njegovog otkupa, posledice štrajka poštara, dovoljna ironijska distanca da se ni oko čega ne potresete, i sve to u finom prevodu Save Babića. Uživancija.
Toliko za danas, biće još priče o knjigama.
No comments:
Post a Comment