Svašta inspiriše

Ne znam odakle mi inspiracija za ovu priču. Osim što sam već napisala nekoliko sličnih, a pisanje jedne priče neretko za sobom povlači i drugu. Slična kao prethodna, a opet, nešto je drugačije. Možda mračnije. Možda gore. A možda i ne.

U svakom slučaju, unekoliko se razlikuje.

A tu su i slike poput ove. One uvek inspirišu.

Krilata devojčica sa očima ajkule

Milanov dan je bio dobar, kada se sve uzme u obzir. U školi je dobio samo nekoliko šamara, nisu ga pretukli, nije bio krvav ni pocepan, što znači da se majka neće ljutiti na njega. Niko ga nije sapleo ni pretukao ni dok se vraćao kući. Sve u svemu, dobro.

A onda je u travi iza trotoara video devojčicu.

Nije mu bilo jasno kako ljudi samo prolaze pored nje. Izgledala je kao da joj je dvanaest, kao i njemu, i premda nije bila debela kao on, bili su približno iste visine, što znači da nije sićušna – i plus ima krila kao šišmiš. Kako niko ne zastane da bar pogleda krilatu devojčicu, kad valjda svi znaju da ljudi nemaju krila?

Ali, ne. Niko ni da je pogleda. Kao da ne postoji. Ili kao da je ne vide.

Milan je shvatio da pilji u čudnu devojčicu, i da mu ona uzvraća pogled. Oči su joj bile crne kao i duga kosa, i, tako bez beonjača, podsećale su ga na oči ajkule. Duga bela haljina, savršeno čista uprkos tome što sedi na travi, upotpunjavala je utisak opake devojčice iz horor filma.

Možda je ljudi primećuju, ali se plaše da je pogledaju.

Ne, onda bi ubrzali korak.

Devojčica se promeškoljila, i Milan je video da joj je jedno krilo povređeno. Visilo je pod neprirodnim uglom. Devojčica je očigledno primetila u šta on gleda, i tiho zarežala.

„Hej, neću ti ništa“, reče Milan. Želeo je da zvuči ubedljivo i umirujuće, ali mu je glas ispao piskav. „Stvarno neću.“

Devojčica je i dalje piljila u njega.

„Ovaj, kako to da se svi ponašaju kao da te nema? Je l' te vide ovi ljudi uopšte?“

Devojčica je odmahnula glavom.

„Super, ispašće da pričam sam sa sobom.“

Devojčica je piljila u njega saosećajno kao ajkula.

„Ovaj, hoćeš kod mene, dok ti se ne oporavi krilo? Ako te moja majka ne vidi, ne bi trebalo da bude problema. I biće puno hrane, majka me stalno kljuka, kazaću joj da ću da jedem u sobi i biće presrećna ako ništa ne ostane.“ Milan shvati da brblja, i da je upravo pozvao krilatu devojčicu sa očima ajkule da se useli kod njega dok se ne oporavi. Nije mu bilo žao što ju je pozvao. Nadao se da ne misli da je brbljivi idiot. Pitao se zašto ne reaguje. Možda ipak misli da je blebetava budala.

Okrenuo se i krenuo ka kući, stambenoj petospratnici. Osećao se kao da mu neko pogledom buši rupu u potiljku. Osvrnuo se, i video da ga čudna devojčica prati.

Nasmešio se.

Majka ga je pozdravila i poslala ga da opere ruke, pa da jede. Nije spomenula krilatu devojčicu koja ga prati u stopu. Milan je zaključio da je verovatno ne vidi.

Odveo je devojčicu u svoju sobu, ostavio torbu sa školskim knjigama i otišao da opere ruke. Rekao je majci da će jesti u sobi i oteturao se sa poslužavnikom punim hrane. Njegovoj majci to nije smetalo; dokle god ne odbija hranu koju mu je spremila, bilo joj je svejedno gde će je pojesti.

To što mu uvek sprema previše hrane pokazalo se korisnim. Devojčica nije htela hleb, ali je pojela skoro svo meso, više od pola zelene salate i malo graška. Milanu je ostalo dovoljno hrane, a njegova majka je bila presrećna kada je videla ispražnjeni tanjir i činiju za salatu.

„Još kad bi mogao malo da smršaš“, uzdahnula je. Naravno, kad ne pojede sve, gunđala je da se muči zbog njega, a on mrljavi kao beba. Nikad je neće razumeti.

Devojčici se nisu dopali ni krevet ni kauč, pa je odmakao kauč od zida i uz pomoć jorgana, jastuka i čaršava napravio joj nešto između jazbine i gnezda. Skoro da se nasmešila, i smesta se tu zavukla. Nije znao da li je zaspala, ali mu je bilo glupo da viri i proverava.

Seo je da radi domaće zadatke i pustio devojčicu da se odmara.

Nije zaista mislio da će se nešto bitno promeniti od kada je doveo devojčicu. Znao je već da se kod njega nikad ništa ne menja – podsmevaju mu se u školi što je debeo i tuku ga, nastavnike nije briga, majka se ljuti kad dođe kući krvav i pocepan – ljuti se na njega, ne na one koji ga tuku. Nekad i od nje dobije batine. Pa ga zatrpa hranom, ljuti se ako sve ne pojede, i uzdiše što ima tako debelog sina.

Bio je u pravu. Ništa se nije promenilo, bar ne mnogo. I dalje je skoro svakodnevno dobijao batine, vraćao se kući krvav i pocepan, nekad dobijao batine i od majke. Jedino nije više morao toliko da jede, pošto bi devojčica svaki put pojela većinu hrane. Onda bi se vratila u jazbinu/gnezdo i spavala, ili šta je već radila tamo.

Pokušavao je da priča s njom. Uzalud. Pogledala bi ga kad unese hranu u sobu, i to je bilo to. Ponekad bi ga pogledala i ako joj se obrati, ali nije odgovarala. Nakon izvesnog vremena, zaključio je da verovatno ne ume da govori. Ili možda ne može. Ako ima krila kao šišmiš i oči kao ajkula, možda se još po nečemu razlikuje. Možda joj je grlo drugačije, pa može da reži, ali ne i da priča kao ljudi.

Nakratko je pomislio da ga devojčica možda ne razume, ali se setio da ga je pratila kad joj je to predložio, i da je jednom odmahnula glavom u odgovor na pitanje koje joj je postavio. Zato joj je pričao o sebi, i zapitkivao je da li joj je dobro, treba li joj nešto. Nije reagovala na njegovu priču, niti mu je odgovarala na pitanja. Nije čak ni klimala ni odmahivala glavom.

Pokušao je sa gestikulacijom.

Zavukla se u jazbinu.

Pokušao je sa gestikulacijom u vreme jela.

Odnela je hranu u jazbinu.

Dao je sve od sebe da ne zaplače. „Niko neće da se druži sa mnom. Ne znam zašto sam mislio da si ti možda drugačija“, rekao je, i nije je više gnjavio.

Nakon poslednjeg pokušaja komunikacije, stvari su upale u rutinu. Vratio bi se iz škole (devojčica bi ponekad njuškala vazduh kad dođe krvav), doneo joj hranu, odneo majci prazne tanjire i činije, seo da uči i radi domaće zadatke. Devojčica bi se zavukla u jazbinu i to bi bilo to. Tako je prošlo mesec dana.

Sledećih mesec dana devojčica bi ponekad ispuzala iz jazbine, sela i posmatrala ga dok uči, čita knjige ili gleda neki film. Krilo joj je izgledalo bolje, pa je pomislio da će možda sad hteti da priča ili na neki način komunicira s njim.

Nije.

Samo je sedela i gledala ga. Izgledalo je da je uopšte ne interesuju ni knjige ni filmovi. Možda ih nije razumela, mada je s njom bilo nemoguće reći šta i koliko razume.

Začudo, nije mu smetalo što ga ona netremice posmatra po dva-tri sata, ili duže. Nije bio nervozan zbog toga. Nije se plašio. Nije to bilo nešto na šta bi se navikao, nije mu postalo uobičajeno to što ga ona toliko dugo gleda, ali mu nije ni smetalo.

Sedela je i gledala ga i to je bilo to. Tako je prošlo još mesec dana, inače istih kao i pre njenog dolaska, osim što je malo izgubio na težini jer je manje jeo.

Kada se vratio kući dva i po meseca nakon što je pronašao devojčicu, zatekao ju je na kauču. Ustala je čim je ušao u sobi i raširila krila. Izgledala su zdravo.

Oprezno joj je prišao. „Smem li da ti dodirnem krila?“, pitao je. Izmakla se. „U redu, neću. Drago mi je da ti je bolje.“

Devojčica je otišta do prozora i otvorila ga. Skočila je na sims.

„Nedostajaćeš mi“, rekao je. Okrenula se ka njemu i osmehnula mu se.

Nisu joj samo oči bile kao kod ajkule. Takvi su joj bili i zubi. Redovi i redovi vrlo šiljatih zuba. Zuba stvorenih da rastržu. Puna usta zuba, bukvalno.

Uzvratio joj je osmeh. Nije znao da može da se oseća toliko srećno.

Devojčica je skočila sa simsa i poletela. Pratio ju je pogledom dok nije nestala. Osmeh mu nije silazio s lica.

Sledećeg dana, kad su mu prišli u školi, nasmešio im se. Sklonili su se. Nisu mu više prilazili.

Kada mu je majka servirala ručak, odbio je da pojede previše. Majka je počela da priča o tome kako se muči oko njega, a on neće... Nasmešio joj se. Umukla je. Nutkala ga je hranom još nekoliko dana, pa je prestala i prihvatila da će on jesti koliko sam hoće.

 Nastavio je da se smeši.