Tito je umro!

Da naslov nekoga ne bi zbunio: reč je o novom romanu Mirjane Novaković Tito je umro. Roman još nisam pročitala jer sam ga nabavila pre nešto manje od tri sata, ali sam uspela da stignem na promociju istog i da dobijem potpis od autorke (posebno me je oduševilo što me se autorka setila, a srele smo se samo jednom, nakratko, u gužvi prošlogodišnjeg Sajma knjiga) - nadam se da je ovom prilikom nisam izmaltretirala blicem foto-aparata.

Promocija je trajala oko pola sata - kratko i slatko, ili, ako vam se više sviđa, short and to the point. Čuli smo o čemu se o romanu radi, kao i mišljenje Mirjane Novaković da današnjoj Srbiji kao žanr najviše odgovara krimić (može i horor); čuli smo da joj je predstavljalo izazov da napiše krimić (nema vađenja na postmodernistički postupak, sve mora da bude čisto vođeno, nema uskakanja u različite perspektive, postoje stroga pravila kako se takva dela pišu), i da joj se to osladilo, pa bi mogla, ako roman Tito je umro dobro prođe, da napiše i neku vrstu nastavka, mada ne bukvalno nastavak (ono sa istim likovima, a novim slučajem koji rešavaju). Autorka je odbila da kaže da li je stvarno postojao taj famozni članak iz romana, napisan 12 godina pre Titove smrti, u kome kao apokrif stoji da je Tito umro. Saznali smo da je moguće da će Laguna u nekom trenutku ponovo objaviti i prethodna dela Mirjane Novaković (u Dunavskim apokrifima će se možda naći više priča nego u prvom izdanju, a možda i ne).

Na kraju su novinari postavljali pitanja (zašto tolika pauza između knjiga - zato jer od nečega mora da se živi, šta je sledeće - možda nastavak, možda nešto drugo, mada bi to drugo potrajalo dok se napiše, ima li u romanu Tito je umro pravih imena i stvari koje nije dobro (po zdravlje autora) pričati o pravim političarima i da li je autorka u tom smislu bila hrabra - Mirjana Novaković sebe ne smatra hrabrom, samo piše šta hoće, a od jednog političara je čula da njima nije bitno da li neko pljuje po vlasti sve dok neko ne pomene baš njihovo ime...).

Kad se promocija završila, zamolila sam autorku za potpis (bila sam jedina koja je to učinila, ostali prisutni su uglavnom, ako ne i svi, bili novinari, što je i normalno očekivati kad je promocija u podne radnim danom), i to je bilo to.