Čitanje inspiriše, ponovo

Drugi su problematični. Previše liče na nas.

Čitam sve i svašta u poslednje vreme; neretko se tu kao tema provuče - ili bude krajnje upadljiv - odnos ljudi prema Drugima. A Drugi može biti bilo ko - druga vrsta (humanoidna, životinjska, iz mitologije...), druga nacija, vera, rasa, komšija koji, eto, nije ja i ne razmišlja kao ja i mnogo me nervira... Prilikom opisivanja Drugih, nekada su oni po nečemu nadmoćni, nekada su kao rusoovski plemeniti divljaci, nisu retke tugaljive pričice o Drugima koji su mnogo bolji od nas, bolji kao osobe, mi smo ti (koji god bili Drugi i koji god bili mi) koji su pogani, netrpeljivi, ni sami sa sobom ne mogu da se slože, a kamoli sa nekim drugačijim.

Da li bi nam ti Drugi toliko smetali da su zaista drugačiji od nas? Ili nas najviše živciraju upravo sličnosti, i to sličnosti u lošem?

I šta raditi kad ni među svojima ni među Drugima ne ide?

To su neke od stvari koje su mi pale na pamet pre nego što sam napisala Milost. Sama priča je otišla nekim svojim tokom.

Milost

Bio je sitna beba, ali su svi znali da to ne mora ništa da znači, i ljudska deca su ponekad bila tako sitna. Ni kada su mu oči dobile bademast oblik niko nije postavljao pitanja, bar ne naglas – na kraju krajeva, bilo je i ljudske dece sa takvim očima.

Ono, jeste bio prvo dete svojim roditeljima, uprkos podužem braku. I jeste rođen devet meseci nakon posete onog mešanca, kako su od milja zvali svakojake mešavine vilinskog naroda i ljudi. Ali taj mešanac je bio jedan od druželjubivijih, pričalo se da je bio sa većim brojem žena u selu, kao i sa nekoliko muškaraca, a nijedna od tih žena, ako i jesu rodile nakon njegove posete, nisu rodile drugačiju decu. Tako da su to što je bio sitan i što su mu oči bile bademaste stvarno mogle da budu slučajnosti. Zapravo, verovatno i jesu bile, verovatno je dečak bio u potpunosti ljudski, a ne još neka varijanta mešanca.

Nije da su u selu imali nešto protiv mešanaca. Naprotiv. Dok ih je vilinski narod prezirao, smatrao sramotom i kaljanjem svoje vrste, i neretko bi im odsekao sve uvredljive delove, ljudi su ih dočekivali dobrodošlicom. Nestalni po prirodi, mešanci su bili veliki putnici. Obično druželjubivi i pričljivi, rado bi pričali o čudnim stvarima koje su videli u dalekim zemljama, i neretko su živošću, druželjubivošću i druželjubivošću unosili svežinu u učmali seoski život.

A ipak. Nije da su imali nešto protiv mešanaca, ali nisu ni želeli da im se sestra uda za jednog od njih. Ili, još gore, da ispadne da je njihovo sopstveno dete jedno od njih – pa, to je u startu zvučalo sumanuto, kako njihovo dete da bude jedno od tih mešanaca?

Onda su u selu primetili da je dečak počeo da nosi kapu. Navučenu preko ušiju. Bez obzira na to da li je zaista bilo tako hladno, ili je, čak, bilo vruće. Ostala deca su odmah osetila da tu nešto nije u redu, i zazirala su od njega, ili ga gađala kamenicama. Sve više se sklanjao u kuću, uplašen.

U kuću im je došao seoski starešina. Pozdravio je dečakovog oca i majku, tražio da vidi dečaka. Doveli su ga pred njega, sa kapom navučenom skoro do bademastih očiju. Na naređenje starešine i očevu ćušku, dečak je skinuo kapu.

Uši su mu bile zašiljene.

Ne onoliko kao kod vilinskog naroda, ali više nego što se to ikad dešava kod ljudi. To jest, kod čistokrvnih ljudi.

Starešina je uzdahnuo, i rekao majci da odvede dečaka, dok će on razgovarati s ocem. Kada su se majka i dete udaljili, objasnio je ocu da nije ni prvi ni poslednji čije je dete bolesno. Bolesno, ponovio je, tako da duže vreme uopšte neće moći da izlazi iz kuće. Dok se oporavlja. A nakon toga će sve biti u redu, biće još jedno dete koje je dugo bilo bolesno i onda se oporavilo. Rekao je i da će mu pomoći. Pitao ga je hoće li majka imati snage, ili će biti bolje da je udalje.

Majka im je pomogla dok su držali dečaka. Otac je prešao nožem iznad vatre, i sekao.

Dečak se mesecima zadržao u kući. Kada je konačno izašao, bez ušnih školjki i uplašen, dočekan je dobrodošlicom od strane nekadašnjih drugova, čak i onih koji su ga gađali kamenicama. Sada je ponovo bio normalan. Svi su znali da neka deca budu dugo bolesna, pa se onda oporave i opet budu normalna. Nekad budu bez ušiju, ili bez oka koje je počelo da prima čudnu boju, nekad čak i bez oba oka, ili prstiju deformisanih od nekoliko lomljenja jer su bila čudnog oblika, ali to nije bilo bitno. Ponovo bi bila normalna deca, deca njihovog sela.

Pamtio je užas i vrelinu i bol i krv i kako su mu bol nanosili oni kojima je verovao, ali to je bilo za njim. Ponovo je počeo da se smeši i da se opušta. Ponovo se igrao sa drugom decom, ponovo su mu bila prijatelji. Bilo je lepo.

Dok je trajalo.

Dok nije napunio trinaest i dok oči nisu počele da mu dobijaju svetliju boju. Kad je rođen, bile su plave, kao i kod većine beba. Vremenom su poprimile zelenkastu boju, ali su sada postajale još svetlije. Zlaćane. Majka mu je rekla da su mu oči prelepe, ali čuo je zebnju u njenom glasu, i setio se noža, i plamena, i toga da je bilo i onih bez jednog ili bez oba oka.

Pobegao je. U malu torbu je stavio jednu košulju i nešto hleba i sira. Nadao se da ga neće juriti. Setio se da kroz selo ponekad prolaze mešanci – zar nisu i oni u nekom trenutku pobegli iz svog sela? Sigurno jesu; mešance su voleli kad navrate da pričaju uzbudljive priče, i kad donesu malo uzbuđenja u živote, ali su onda voleli i da im vide leđa. Nijedno selo nije želelo da u njemu živi neki mešanac. Ne ako je očigledno da je mešanac.

Možda će i on moći tako. Nikad još nije video nekog mladog poput sebe kako dolazi u selo, ali mogao bi da pokuša. Jednom, kad odmakne što dalje od svog sela, dalje i od gradića u kome je jednom bio, mogao bi da pokuša tako da živi. Pamtio je nešto priča, možda usput čuje još neku.

Bolje to nego nož.

Nakon nekoliko dana se pomalo razvedrio. Ponestajalo mu je hrane, uprkos voću i bobicama koje je pronalazio, ali je prijalo to što niko ne zuri u njega, što ga niko ne izbegava niti ga gađa kamenjem, što ga ne drže dok se nož približava. Gradić je već prošao, i zaobišao ga u širokom luku. Neko bi ga mogao prepoznati; dobrodošli mešanci su dolazili iz daljine, mešanci su rađani negde drugde.

Dan nakon što mu je nestalo hrane je naišao na njih. Neki su bili zlatokosi, neki tamnokosi. Šiljatih ušiju. Blistavih očiju, zlatnih poput njegovih, srebrnih, blistavo plavih, jarko zelenih. Melodičnih glasova – kod kuće je uvek pazio da se pretvara da nema sluha.

Znao je da neće biti pozdravljen dobrodošlicom. Pokušao je da se sakrije, da ih izbegne, ali ništa nije promicalo tim blistavim očima, tim pažljivim ušima. Uhvatili su ga i doveli pred svog predvodnika, vitkog, srebrnih očiju, šiljatih ušiju koje su virile kroz njegovu dugu tamnu kosu.

„Samo tvoje postojanje je uvreda“, rekao je predvodnik. Izvukao je nož. Sečicvo je svetlucalo, a dečak nije mogao da odvoji oči od njega. Osetio je toplotu kako mu se sliva niz noge. Predvodnik je gadljivo nabrao nos. „Uvreda“, promrmljao je. „Ali odseći ćemo je.“

„Milost“, jedva je istisnuo reč kroz grlo.

Predvodnik je zastao i nagao glavu na stranu. „Milost? Kakvu milost tražiš?“

Ponadao se.

„Ubij me“, reče dečak.