Naslovi inspirišu

Nedavno sam naišla na tekst o duhu u jorganu. Sam naslov teksta mi je dao ideju za priču. Pokrivač, i duh.

Ispod pokrivača

Ušunjala se u podrum tražeći pokrivač. Onaj pokrivač. Njegov omiljeni. Ljutili su se na nju kad spava pod njim, kad se ušunja u njegovu sobu i uzme pokrivač, ili zaspi na njegovom krevetu. Znala je da ih je bolelo kad je vide tako, pod tim pokrivačem, sklupčanu, kao da... Nisu hteli da vide.

Bolelo je i nju što su joj branili. A i nije mogla da spava. Od saobraćajke, koju je ona preživela a on, sa kojim je nekad matericu delila i od koga se nikad nije razdvajala, nije, nikako nije uspevala da zaspi.

Zadremala bi nekad u fotelji, ili u školi na času, ali da spava nije mogla. Ne bez tog pokrivača.

Isprva su je puštali da spava pod njim, smatrali su da tako prevazilazi gubitak, a onda su počeli da slute. Nisu znali, ne zaista, ali su slutili, i to ih je plašilo.

Umro je. Teško je to, voleli su ga, ali je umro. I treba da ostane zakopan, da mu dolaze na grob, i da to bude to. A ne ovo što ona radi.

Podrum je bio hladan i vlažan. Stresla se. Nakon kraće pretrage uspela je da pronađe pokrivač, prohladan od vlage, ali i dalje mekan.

I dalje njegov.

Ako se vrati gore sa pokrivačem, uzeće joj ga, bilo da legne u sopstveni krevet, bilo da ode u njegovu sobu, sada stalno pod ključem. A u podrumu je hladno.

Ali će bar moći da se naspava. Uz njega.

Sklupčala se na podu i umotala u pokrivač.

Kao i uvek, osetila je njegovo telo pored sopstvenog, više ne onako toplo kao nekad, ali i dalje njegovo, priljubljeno uz njeno.

Zaspali su kao dva mačeta.

Zaspali su kao dva mačeta. Sam Willson

***

Blog koji sam koristila kao skladište za linkove ka prikazima sad koristim za nešto drugo, pa da okačim ovde: Sto knjiga Bele Hamvaša.