Ljudi inspirišu

U toku prošlogodišnjeg Sajma knjiga, nakon što je pročitao prve dve priče iz Mačjih snova, izvesni gospodin mi je rekao da nije bio zadovoljan Krilčicom, da je očekivao drugačiji kraj, neku vrstu happy end-a (da ne spojlujem sad onima koji tu priču nisu pročitali - link vodi do priče, pa neka pogleda ko želi). Tada mi je na pamet palo ovo:

Hladno

Pitali su ga da li je to najhladnija zima koju pamti. Pamtio je on i gore, mnogo gore, ali oni nisu hteli da znaju za to, hteli su da veruju da nikad hladnije nije bilo. A, premda jeste pamtio i hladnije vreme, i ovo je bilo suviše hladno da bi sam starac mogao da preživi ako ga ljuta mlađarija izbaci iz sela. I tako im je rekao ono što su želeli da čuju.

Onda je saznao zbog čega im je potrebno da to čuju. Pomagalo im je u junačenju, jer nisu mogli da ostanu uz ognjište, morali su u mrak i led kako bi pronašli nestalo dete. Devojčicu. Njegovu unučicu Feju.

Užasnuo je kad je to saznao. Ne zato što je Feja nestala, već zato što je znao šta će biti kada je nađu.

Ako bi dečak nestao usred zime, nazvali bi ga nemirkom i celo selo bi ga tražilo. Nestala devojčica? Mora da je budalasta, takva nikom ne treba. Ženskadija treba da sedi u kući. Za devojčicama se nije tragalo, osim ako bi se posumnjalo da ih je vilin-narod odneo. A njegova Feja je bila sitne građe, baš vilinske, čak je bilo i govorkanja o tome ko joj je zapravo otac – kako bi onako krupan, stasit čovek mogao dobiti devojčicu vilinske građe, umesto kršnu, volu rep da iščupa, kakve su obično bile, sposobne da rade i rađaju? Nisu tu bila čista posla.

A vilinskom narodu se ne sme dopustiti da otima ljudsku decu. Mora se ubiti i onaj ko je dete oteo i samo dete, kao nečisto.

Starac je osluškivao dok potera nije napustila selo. Potom se hitro obukao i išunjao iz kuće. Jeste bio star, ali je pamtio prečice za koje mlađarija nikad ni čula nije, a kamoli da je njima hodila.

Vilinske prečice.

Nije uopšte sumnjao u to da je vilin-narod odveo Feju; ne bi im bio prvi put da uzmu ljudsko dete, kad vide da ga sopstvena porodica ne želi, da ga tuku, ponižavaju, da je dete nesrećno. Sopstvenu decu su retko imali. Ljudsku, koju bi doveli u svoj dom, podizali su kao svoju, sve im pružali, a najviše ljubav i podršku za kojom su takva deca čeznula.

Požurio je. Morao je stići do Naroda, upozoriti ih na poteru, pomoći im ako treba. Pa i odvući poteru, ako treba. Neka ga dotuku kao ostarelog psa, samo da tiha Feja bademastih očiju dobije dom u kome će biti srećna. U kome joj se neće smejati kad peva stare pesme, ne samo one prostačke na koje se ljudi smeju. U kome će je naučiti da pleše, da se raduje, u kome neće biti nižeg ranga.

Zašao je u šumu. Nadao se zaklonu od vetra, ali čak i tako prste na rukama i nogama jedva da je osećao. Setio se vilin-dečaka koga je našao jedne zime, hladnije od ove, kada je i sam bio tek mladac; uspeo je da ga spase, ali je dečak ostao bez vrhova svojih šiljatih ušiju, i bez pola malog prsta. Stresao se i požurio onoliko koliko su mu sleđene noge i staro telo dopuštali.

Uskoro, stići će do starog hrasta, vilin-narod je tu redovno prolazio, poklonio bi se, pa bi nastavili dalje. Prepoznaće da li su begunci sa njegovom Fejom već prošli tuda, sačekaće ih ako treba, ili požuriti za njima.

Kod hrasta nije bilo nikoga, ali osetio je njihov prolazak. Slabašno se nasmešio i osetio kako mu usne pucaju. Suzdržao se da ih ne lizne, ignorisao je bol.

Bio je to njegov dar, da oseti njihovu blizinu, kuda su prošli, kada, je li sve u redu s njima. Mlađarija o tome pojma nije imala, a njemu na pamet nije padalo da im kaže. Ubili bi ga na mestu, najverovatnije, ili oterali u zimu.

Postajalo je sve teže kretati se, ukočeni udovi su slabo slušali. Ali morao je da nastavi, ma koliko hladno bilo. Morao je. Za Feju.

I dalje je osećao njihovu blizinu, treperav osećaj, nalik na srebrnastu muziku. Osećaj je postajao sve jači. Pokušao je da požuri, ali noge ga nisu slušale. Nema veze. Ako ih uskoro ne stigne, odmakli su na sigurno, nijedan čovek neće ih goniti na njihovoj sopstvenoj teritoriji. Ionako im prolaz ne bi bio dopušten.

Našao ih je. Jedan od vilin-naroda, opružen u snegu, vrata iskrivljenog pod čudnim uglom, mora da je to bio muž njegove kćeri, za koga se pričalo da je jak kao da mu je medved otac. Verovatno su njegovo delo bile i iščupane uši. Nije bilo mnogo krvi, ne na ovoj hladnoći.

Devojčica je bila malo dalje. Nije ni morao da gleda da bi znao. Oči iskopane da u vile ne gleda, jezik iščupan da im se ne obraća i da ne baje, prsti odsečeni da ne začara nekoga. Sve to dok je dete još bilo živo, da bi se nakon toga ugušilo u sopstvenoj krvi.

Klekao je pored malene. Nije bio u stanju ni da plače. Nije krivio vilinski narod; brojem su se smanjivali, činili su šta su mogli i koliko su mogli. Nije krivio ni sopstveni narod. Sve što je želeo bilo je da legne pored devojčice i da umre. Neka ga hladnoća ubije. Da ga više nema. Verovatno neće čak ni dugo potrajati. Verovatno će samo zaspati i više se neće probuditi.

Nakon vremena koje mu se činilo kao večnost a zapravo nije moglo dugo trajati, teško je ustao i počeo dug, teturav put do kuće, gde će ga vatra na ognjištu ugrejati.