Ivana Milaković

Vreme je za glasanje!

2012-02-15T11:21:00.000-08:00

Kaže zakk:

Nominacije za nagradu „Ljubomir Damnjanović“ za 2010-2011

Memorijalna nagrada „Ljubomir Damnjanović“ se dodeljuje za najbolju priču objavljenu u Emitoru, a u čast dugogodišnjeg urednika Emitora, prevodioca i pisca Ljubomira Ljube Damnjanovića (1959-1999)

Emitor #477
Filip Rogović: „Ne ostade čak ni video kaseta!“
Milica Arsić: „Poslednja zvezda padalica“
Goran Mladenović: „U početku beše reč“
Nikola Petrović: „Duhovi“

Emitor #478
Ivica Milarić: „Atlasovo poslednje delo“
Goran Segedinac: „Ciklus“
Ranko Trifković: „Motoristi“
Sanja Pavošević–Alisa: „Ambicija“

Emitor #479
Miloš Pavlović: „Seme“
Nikola Gocić: „Kentaur“
Sergej Stanković: „The mind is a terrible thing to taste“

Glasanje mejlom:
To: lazarkomarcic@yahoo.com
Subject: "za nagradu LjD"
Text: vaše ime i prezime, pa onda i ime priče

Glasove uvažavamo do 20. marta 2012. — nakon toga, džaba ste slali. Glasanjem takođe priznajete da ste (dopisni) član Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i da želite da vam redovno ali nenametljivo šaljemo obaveštenjima o aktivnostima...Proglašenje nagrada je 26. marta u 19h, Tribinska sala Doma omladine Beograda: Krimi Emitor + proglašenje nagrade „Ljubomir Damnjanović“

Tako je govorio zakk.

Novi prevod: Hautala

2012-01-30T03:48:00.000-08:00

Trenutno prevodim...

Nakon Čoveka iz Diogenovog kluba, na redu za prevod su Mala braća Rika Hautale. U izdanju koje prevodim nalazi se sam roman Mala braća, kao i nekoliko pratećih priča iz istog sveta - tri "mitološke" plus još neke priče o susretima ljudi i "male braće", često sa sasvim zadovoljavajućim ishodom (za čitaoce) - neko se ponaša bandoglavo i nerazumno (recimo, stoji i blene kad bi trebalo da beži), pa ga "mala braća" pojedu.

Sam roman prati priču Kipa Hauarda, dvanaestogodišnjaka koji je pre pet godina video kako mu mala smeđa čudovišta rastržu mamu na komade. Detetu, naravno, niko ne veruje, a pet godina nakon što su mu pojela majku, "mala braća", untsigahank iz indijanske mitologije, se vraćaju, i pitanje je ko je sledeći na meniju.

Kao horor roman, Mala braća jako lepo funkcionišu; opake spodobice su izrazito zabavne (to pod pretpostavkom da im na meniju niste vi). Uz to, da u romanu nema nikakvih čudovišta, priča bi i dalje odlično funkcionisala, u tom slučaju samo kao porodična drama o ocu sa dva sina i porodici koja nakon majčine smrti nikako ne može da se sastavi i normalno funkcioniše, mlađi sin ide kod psihoterapeuta, a stariji počinje neprijatno da liči na lokalnog siledžiju, dok otac pokušava da bude tu za sinove, a i sam i dalje žali za voljenom suprugom.

Sve u svemu, bilo je zabavno za čitanje, a zabavno je i za prevođenje.

Čitalačka 2011. godina

2011-12-28T06:49:00.000-08:00

All the cool kids are making lists now - zapravo, nikad još nisam pravila listu pročitanog za prethodnu godinu, pa mogu baš i da se oprobam u tome.

Elem, radi se o knjigama koje sam pročitala tokom 2011. godine, bez obzira na to kada su objavljene, a koje su na mene, od nekih osamdesetak naslova, ostavile najjači utisak. Nisu poređane posebnim redosledom, i nema nikakvog konkretnog razloga zbog kojeg su neki naslovi na engleskom, a neki na srpskom.

Let the Right One In, John Ajvide Lindqvist (1981). Rečeno mi je da ima izvesne sličnosti između ove knjige i mog pisanja, i zaista, u nekoj meri je ima - usamljeno dete koje ne uspeva da se uklopi u neprijateljsku sredinu pa beg pronalazi u fantastičnom, u ovom slučaju, u društvu devojčice-vampirice. Ovo je jedna od knjiga koje su uspele da me uvuku u svoj svet, a volim i tu švedsku sposobnost da mrtvi 'ladni precizno opišu gadosti (ili gadosti u pokušaju) i da pritom izbegnu i najmanju trunku patetike.

Zoo City, Lauren Beukes (2010). Urbana fantastika, ali sa studioznošću naučne fantastike, bez i trunke ovo-može-jer-je-fantastika-i-ne-treba-nikakvo-objašnjenje-ni-mozak idiotarija. U jednom trenutku, postaje moguće da, kad zgrešite, dobijete životinjskog kompanjona, koga onda stalno morate da vučete sa sobom - a nema pravila za kakav greh ide kakva životinja, čak ni da li ćete nakon greha uopšte dobiti neku životinjku. Osim što prati glavnu junakinju, Zinzi December, i njenog lenjivca (Bogu hvala, nema životinja koje govore), roman podrobno opisuje i sociološke aspekte takvog stanja.

Žena u pesku, Kobo Abe (1972). Najkraći opis bi bio: nadrealna priča o eroziji, i to eroziji svega - osim što glavni likovi lopatama izbacuju pesak, svakodnevno, kako istim ne bi bili zatrpani, tako i kao ljudi erodiraju, erodira njihova etika, i tako do neke vrste prosvetljenja.

Dreamsongs: A Retrospective, George R.R. Martin (2006). Retrospektiva jednog od danas najčitanijih pisaca (ili se bar o njemu puno priča), od početničkih (ali ipak objavljivih) radova, pa do danas, otprilike. Nakon iščitavanja te retrospektive, ustanovila da mi je A Song For Lya i dalje jedna od omiljenih, i da su Sandkings i dalje neuporedivo bolji od A Song of Ice and Fire.

Majstor sudnjeg dana, Leo Perutz (1923), u odličnom prevodu Tijane Tropin. Kreće kao detektivska priča, sa elementima natprirodnog, uz preokret na kraju koji to sve vrati u okvire krajnje prirodnog - samo što natprirodni deo ostaje fascinantan, bio stvaran ili ne. Čovek vodi radnju kao da mu sve vreme radi metronom, bez greške. Može od njega dosta da se nauči.

Dying Inside, Robert Silverberg (1972). Telepata polako gubi svoju sposobnost, i oseća se kao da umire iznutra. Može da se čita i kao roman o nekome ko gubi onu svoju sposobnosti ili osobinu kojom definiše sebe, pa se oseća kao da umire. Sjajna studija jednog takvog gubitka.

Stari majstori, Tomas Bernhard (1985). Za sada mi je to najbolji Bernhardov roman, premda čujem da Vitgenštajnovog sinovca smatraju za boljeg. Kako to već ide kod Bernharda, digresija na digresiju na digresiju, mizantropija na kub, odnos prema umetnosti pun i ljubavi i mržnje, prijateljstvo dvojice muškaraca, mogućnost samoubistva, a ovde ima i kraj za valjanje od smeha. Briljantno vođeno.

Ursula inspiriše

2011-12-24T05:57:00.000-08:00

Ne sećam se više šta je prvo što sam pročitala od Ursule Legvin; sećam se da sam ponešto njeno čitala još kao dete, i da nikad nisam prestala da volim njen rad. Uz Ursulina dela lako može da se sanja, može da se izmašta i nešto svoje - ne da tvrdim da sam iole blizu njenom umeću i daru, niti da ću to ikada biti.

Pre nekoliko godina sam pročitala njenu priču The Flyers of Gy, koju je sad moguće naći ovde. To me je inspirisalo da napišem priču pod nazivom Bolesni i Bogalji, za sada neobjavljenu; a kasnije, pod uticajem The Flyers of Gy i Oni što odlaze iz Omelasa, nastala je Oni što nastavljaju da lete, začudo, više nalik na Flyers nego što su to BiB bili.

Oni što nastavljaju da lete

Dan je vedar, i deca su se razletela po nebu. Sagovornica, moj vodič, posmatra me glave nagnute na stranu; radoznalo-prijateljski položaj tela. Radoznala, jer sam stranac na njenom svetu; prijateljski nastrojena, jer su oni miroljubiva rasa, ljudi su im fizički u nekoj meri slični, i kulturno-trgovinska razmena nam za sada dobro ide. Uglavnom trgovinska, ja sam jedan od retkih zaluđenika koji se bave kulturom i upoznavanjem van neposredno korisnog. Mada, uspeli smo da ne raznesemo ni sebe ni sopstvenu planetu, i to je neki napredak.

Deca veselo lete. Odrasli nemaju krila. Ispitujem je o tome, pažljivo, ne znam da li je to tabu-tema, ali mi ona raspoloženo odgovara.

“Ćerka mi uskoro Odrasta”, kaže. “Nakon toga se udaje, naravno; to obično ide zajedno.”

Ispušta pomalo šištav zvuk koji sam naučila da prepoznajem kao uzdah. “Još uvek se sećam kakva je bila po rođenju, sa maleckim zlaćanim krilima. Tada su krila najslađa, znate. Kasnije potamne, pred Odrastanje su skoro mrke boje. I postala bi mrka da nema Odrastanja.”

“Odrastanje?”

“Uvođenje u svet odraslih, tako da mladi mogu da se venčaju, zasnuju porodice, doprinose društvu radom... Pa, sigurno i kod vas postoji nešto slično.”

“Svakako, i kod nas mladi odrastaju, ali kakve to veze ima sa krilima?”

“Pa krila se uklanjaju, operacijom. To nazivamo Odrastanjem. Vi imate neki drugi naziv?”

“Mi se rađamo bez krila.”

“Svi?”

“Svi.”

“Oh.” Zastala je. “Oh. Pa kako vaši mladi... Mora da je beskrajno tužno provesti detinjstvo bez krila.”

“Meni izgleda teže imati krila pa ih izgubiti.”

“Krila su divna za decu, ali kasnije postaju nepraktična. Glomazna su, neke poslove ne bi ni bilo moguće obavljati s njima, stalno bi o nešto zapinjala, ni nameštaj nije predviđen za krila...”

“Zar nisu nepraktična i za decu?”

“Ponekad, ali ko bi imao srca da im to oduzme? Osim toga, deca su manja, pa tako i njihova krila.”

“Da li vam... Da li vam nekad nedostaje letenje?”

Stresla se. Stidljivost.

“Nekad... Ali nisam više dete. Sad imam sopstvenu decu, i posao, i druge stvari.”

“I to baš nikako ne bi moglo da ide uz krila? Postoje li odrasli koji zadržavaju krila?”

“To nisu odrasli nego prerasla deca!”

“Izvinjavam se ako sam pitala nešto nepristojno.”

“Nije nepristojno, samo... Neodgovorni su.”

“Znači, ima i takvih?”

“Ima. Retki su, ali ima onih koji odluče da ne Odrastu.”

Ponovo šišt-uzdah.

“Imaju li i oni nekakav posao? Decu?”

“Neki imaju decu, mada ne mogu ni da zamislim kako izgleda porođaj sa tako nepraktičnim telom. Posao moraju da imaju, moraju od nečeg da žive. Zna se kada se Odrasta, neće ih niko hraniti samo zato što su odbili da to učine.”

“Ako vas razumem, nije nemoguće ni sa krilima.”

“Nije nemoguće, ne. Ali je nepraktično. Na neka mesta ne mogu da uđu. Mnoge poslove ne mogu da obavljaju – mada, ne deluje kao da im to smeta, tako neodgovornim i neozbiljnim, oni kao da traže nešto nezahtevno što bi im ostavljalo vreme za letenje. Porođaj je teži, i samo stvaranje dece. Neki... Neki to rade u vazduhu, tu stvaraju decu. Krajnje neprikladno. I posle je neprikladno, nisu Odrasli, a imaju decu. To je kao da dete podiže dete.”

“Da li i njihova deca zadrže krila?”

“Skoro nikad. Mnoga požure da Odrastu, da se oslobode toga što su deca onih koji su odbili to da učine. Da pokažu da su ozbiljni i da im se mogu poveriti ozbiljne stvari, ne samo ono najjednostavnije. Često im se smeju dok su deca, znate.”

“Da, mogu to da zamislim.”

“Ti što neće da Odrastu... Ta velika deca... Nekad se ponašaju kao da smo mi nenormalni. Kao da je nenormalno, kao da je loše, spustiti se na zemlju i zasnovati nešto čvrsto.”

Pomislila sam da oni možda zasnivaju nešto drugo. Pomislila sam i da bi moglo biti neučtivo da to i kažem.

“Ima i kod nas nekih koji odrastanje smatraju lošim. Hvale se time što su 'deca u srcu'.”

“Ah, onda znate o čemu govorim.”

“Svakako.” Ne kažem joj da neki mene smatraju neozbiljnom jer sanjam o proučavanju vanzemaljskih naroda.

“Stvarno ne znam šta im je u glavi, toj prerasloj deci. Ako im je uopšte nešto u glavi.”

Nismo sa istog sveta, ali mi se čini da ja znam. Čini mi se da odlično razumem one koji nastavljaju da lete.

Prevod&priča

2011-11-30T02:48:00.000-08:00

Trenutno prevodim...

Moja priča Baka na verandi se od nedelje nalazi i na sajtu Art-Anima. Ko želi tamo da je vidi, evo je.

A ukoliko ima neko da se uželeo novih priča na blogu, još neko vreme ih neće biti - dok ne završim prevod Njumenovog Čoveka iz Diogenovog kluba.

Odo' ja sad da nastavim sa prevođenjem.

Beogradski sajam knjiga 2011. godine, poseta druga

2011-10-26T09:58:00.000-07:00

Eto mene ponovo na Sajmu, opet nešto ranije, kako bih izbegla gužvu; mada, žale mi se ljudi da ni kasnije nije onako pretrpano kako je ranije bilo, i da prodaja, generalno uzev, ide slabo.

Nakon pročitanog Ghoulovog posta, pronašla sam na štandu hrvatske izdavačke kuće Meandar Media dve Bernhardove knjige, Vitgenštajnov nećak (next-to-nenabavljiv ovde) i Brisanje. Raspad, kao i Praško groblje Umberta Eka (ovo poslednje na Platoovom štandu).

Jedna knjiga koju sam tražila još uvek nije stigla, za dve su mi rekli da ih uopšte nemaju na Sajmu, samo u svojim knjižarama, ali sam još ponešto uspela da pazarim, ovog puta na štandu kuće Rende: Rehnic Elfride Jelinek (kao i kod knjige Gete na sssamrti, redakturu je radio Periša Perišić, što za mene znači da mogu da se opustim prilikom čitanja i ne brinem ima li tu nekih iritirajućih brljotina) i Paranoju u Las Vegasu Hantera S. Tompsona.

Kupovinu ovih knjiga je potpomoglo i to što sam na Sajmu dobila honorar za jedan kraći prevod. I potrošila ga, naravno.

Od poznatih mi ljudi, izuzev onih koji na Sajmu rade, naišla sam na Miroljuba Todorovića - kratak, ali veoma prijatan susret.

Ponovo idem u petak, manje radi kupovine, a više zbog nekih lepih promocija: promocija romana Jelene Đurović 30. februar koja će biti u velikoj sali Sajma u petak, 28. oktobra, u 15h, i promocija novih izdanja izdavačke kuće Paladin, u sali "Slobodan Selenić", u 15:30, istog dana. Nemam pojma kako ću da stignem na oba.

Beogradski Sajam knjiga 2011. godine, poseta prva

2011-10-24T11:09:00.000-07:00

Prošle godine sam uvek nekako stizala na Sajam u vreme kada je već gužva; doduše, tada sam imala previše posla da bih stigla ranije, dok to ove godine nije slučaj, pa sam čak mogla da se manje-više nesmetano krećem, ako izuzmem umalo sudar sa dvojicom popova.

Zbogradi štednje, ove godine ne kupujem mnogo; i izbegavam prevode sa engleskog, pošto mi to ne bi bio problem da pročitam u originalu. Uprkos tome, leđa su me zabolela od nošenja (i noge od hodanja) dok sam sve donela kući.

A evo i za šta sam izdvojila hard earned money:

30. februar sestre po dramaturgiji Jelene Đurović

Vrtovi nestvarnog Save Damjanova - a must have ako vas zanimaju srpska fantastika&ogledi o istoj

Svi ti lepi konji Kormaka Makartija - on ne može da omane

Gete na sssamrti, Tomas Bernhard, ni taj još nije omanuo, bar ne da ja znam za to

Abraksasov vodič niz dokumentarni film, 2. prošireno izdanje, Bojan Pandža, ovog puta sa znatno kraćom listom ljudi kojoj se zahvaljuje

Tradicionalna japanska pozorišta No i kabuki, priredile Sonja Višnjić Žižović i Jovana Stojanović Veličković

Skrivena mana, Tomas Pinčon - hoću li se već jednom nakaniti da čitam tog Pinčona?

Poslednja straža, Sergej Lukjanenko (uz knjigu dobila i konzervu Coca-Cola Zero, čokoladicu i kesicu kafe)

Na veliko zadovoljstvo, pokupila sam i autorski primerak (prevela 2 eseja odatle) Okvira i retrospektive Normana Spinrada.

Na ništa manje zadovoljstvo, po običaju naišla na poznate mi ljude; ne računajući one koji trenutno na Sajmu rade, srela Jevtropijevićku (nadam se da je nisam udavila pričom niti je protiv njene volje naterala da kupi primerak Mačjih snova (s posvetom, naravno)) i Melkora s klincem.

Sve u svemu, Sajam je bio veoma prijatan - a biće poseta još.

Knjiga & priča

2011-10-14T08:09:00.000-07:00

Danas su mi stigli autorski primerci prevoda romana Grad stakla Kasandre Kler - to je treći deo trilogije urbane fantastike za tinejdžere Instrumenti smrti. Sweet.

Isto takođe danas, na blogu dugogodišnje urednice i autorke romana A Whisper to a Scream Karen Wojcik Berner, u okviru njenih Flash Fiction Fridays (ovog meseca tema su košmari) se pojavila moja priča Golden Eyes. Go read it!

Slike inspirišu

2011-09-21T06:13:00.000-07:00

Noć kada su mačke otišle

Računajući i slike i prizore koji postoje samo u vašoj glavi.

Iz nekog razloga, zamislila sam noć, i mačke kako prolaze kroz grad. Mnogo mačaka, rasne, lutalice, kućne, ulične, odrasle, mačiće... Sve idu nekud. I jedno dete ih posmatra. Tako je nastala ova priča.

Noć kada su mačke otišle

Mala Maja nije znala šta ju je to probudilo usred noći. Znala je samo da je iz nekog razloga budna, da je noć, i da bi mama mogla da se naljuti što je budna noću. Mogla bi da viče na nju, pa i da je ošamari. To je značilo da mora da bude veoma tiha, što joj nije bilo teško – uz razdražljivu majku odavno je naučila da se bešumno kreće. A neće ni da izlazi iz svoje sobe, tako mama ništa neće čuti.

Ustala je iz kreveta i bosa (još jedna stvar zbog koje bi se mama razbesnela) otišla do prozora. Na trenutak je zbunjeno treptala, ne shvatajući sasvim šta to vidi. Videla je, ali nije shvatala.

Mačke. Svuda su bile mačke. Kretale su se preko ulica, preko automobila, krovova, svuda, i sve su išle u istom pravcu. Da je nisu one probudile? Ne, kretale su se još i tiše od nje, ama baš ništa se nije čulo. Nijedna ni da mjaukne. Bilo ih je tako puno, ali nikakva tuča nije izbila kao što se mačke nekad tuku, nisu pretile jedna drugoj, nisu izazivale jedna drugu. Samo su išle, hitro i bešumno.

Ulične mačke i kućne mace. Svih boja, svih vrsta koje se drže u kući ili koje lunjaju ulicama, bar onoliko koliko je mogla da vidi noću, pod uličnom rasvetom i mesecom i zvezdama. Odrasle mačke, ne-sasvim-odrasle, i mačići – one najmanje su u zubima nosile odrasle mace, i nije imalo veze da li je u pitanju njihovo sopstveno mače ili čak njihova rasa. Maja je dovoljno znala o mačkama da bi po građi prepoznala mačore – i čak su i mačori nosili mačiće.

Nikog ne ostavljaju za sobom, pomislila je a da nije bila sigurna zašto.

Pomislila je i da sad više nikako neće moći da ubedi mamu da nabave jednu kućnu macu, jer sve mace idu.

Zaspala je posmatrajući mačke koje odlaze.

***

Probudio ju je vrisak. Trgla se i shvatila da je zaspala naslonjena na prozor – ali ne, nije to njena mama opet vrištala na nju, vrisak je dopro spolja. Pogledala je kroz prozor – sad je već bio dan i odlično se videlo – i preko puta videla neku ženu kako vrišti nad štenetom. Štene je bilo mrtvo.

Otvorila je prozor i napola se izvukla kroz njega, pa pogledala unaokolo. Dalje niz ulicu sedeo je njen drug Damir i bespomoćno gledao u svog psa-mešanca Momčila. I njegov pas je bio mrtav.

Setila se svog sna o mačkama – da li je bio samo san? – i pomislila da su mačke, pametne kakve već jesu, otišle, a psi su ostali i svi uginuli.

Ali više nije bila noć, a Maja nije bila baš toliko mala; znala je da je to što je pomislila luckasto, i da je mačke sigurno sanjala, a da im je u kraju opet neka budala koja se iživljava na čemu god može. Pa nije li prošle nedelje neko zaklao pekinezera gospođe Marković i ostavio joj ga pred vratima?

Obukla se, stavila papuče, i otišla u kupatilo da se umije i očešlja, kako mama ne bi vikala na nju. Onda je otišla do kuhinje, mama je tamo spremala doručak i ignorisala vesti sa televizije.

A na vestima je bilo o psima. I o mačkama. Od tog jutra nije viđena ni jedna mačka u gradu, ni jedna jedina, a svi psi su uginuli. I iz drugih gradova su javljali isto. I iz celog sveta. Nigde više nije bilo mačaka, a psi su svi bili mrtvi. Voditelj je koristio neke reči koje Maja nije razumela, ali joj je bilo jasno da niko pojma nema šta se i kako desilo.

A ona je znala.

Mačke su osetile šta će se desiti i otišle su. Možda su i upozorile pse, u to nije bila sigurna, pa ovi nisu hteli da odu, odabrali su da ostanu uz ljude i svi su uginuli.

Kuda li su otišle? Verovatno gde god da su poželele – mačke imaju način da odu gde hoće.

Pitala se da li je mogla nekako da ode s njima.

Mama je i dalje ignorisala vesti. Možda je i čula, ali joj to ništa nije značilo – mamu nije bilo briga za pse i mačke.

Bilo je još nešto što ju je kopkalo, ali nije mogla da se seti šta. Nešto što je videla –

Rizikujući da se mama naljuti na nju, otrčala je do svoje sobe i ponovo pogledala kroz prozor.

Brest koji im je bio pred prozorom, mlado drvo, bio je napola suv.

Osim ponekog ko je tugovao zbog gubitka svog psa, nije se činilo da ljudi bilo šta primećuju, niti da ih je briga čak i ako vide nešto.

Pomislila je da su mačke stvarno otišle u poslednjem trenutku.

Sada i na sajtu

2011-09-17T08:04:00.000-07:00

Sada je debi-roman Darovita spisateljice Kristin Kešor, a u mom prevodu, moguće pronaći i na sajtu izdavača. Slobodno me gađajte za sve greške u prevodu, za nepismenost, brljotine i slično.

Koliko loša može da bude jedna priča?

2011-09-15T07:47:00.000-07:00

Loša priča? Loša priča. Teraj dalje.

U ovom slučaju, moja priča.

Prilično loša, što ćete uskoro i videti.

Kako dolazi do loše priče? Ne mogu da kažem uopšteno, ali mogu ponešto da izvedem iz sopstvenog slučaja.

Na septembarskoj ZS radionici zadatak je bio da se napiše priča koja bi mogla da ide u Politikin Zabavnik, dakle, u porodični magazin; priča bi, takođe, trebalo da ima elemente fantastike (naučne ili ne), i da u njoj nema nasilja, seksa i sl.

Kad se piše priča za određeni magazin, poželjno je da se pročita bar nekoliko brojeva istog. Istina, ja jesam čitala Politkin Zabavnik, ali ne u poslednjih dvadeset godina - takav postupak čini omašivanje sasvim verovatnim, i to iz dva razloga.

Jedan je taj da nisam proverila kako izgleda magazin za koji pišem priču. Osnovna greška.

Drugi je taj da se prisećam kako je taj magazin izgledao u mom detinjstvu, i pisanje za njega, iz ne baš racionalnih razloga, povezujem sa pisanjem za decu, a pisanje za decu, opet iz ne baš racionalnih razloga, povezujem sa sopstvenim ranijim pisanjem za decu - koje se odnosilo na predškolski uzrast ("Kockica", na primer).

Rezultat je bila detinjasta, naivna priča, puna klišea, plus političke korektnosti. Što sve ne bi bilo toliko loše da je to bila dobro napisana priča sa klišeima i političkom korektnošću. Ali nije.

Priča je ispala ravna, bez dinamike, sa previše objašnjavanja (moja stara boljka), duža nego što je takvoj priči potrebno (da bi se uklopila u potrebnu dužinu za Zabavnik), i u njoj se maltene ništa ne dešava, što nije nužno loše, ako je reč o nečemu kontemplativnom, ali jeste loše ako je reč o priči za koju je zamišljeno da u njoj postoji akcija.

E sad, zašto je došlo do pisanja zanataski loše priče, i do toga da ne prepoznam na vreme (po mogućnosti, još pre pisanja) da je to loše? Nisam sasvim sigurna, mada mogu da navedem neke od razloga (i izgovora): vrućina, nedostatak inspiracije za takvu vrstu priče, mrzovolja prema toj radionici (duga priča, no, nedostatak naklonosti prema okruženju u kome se stvara može i te kako da utiče na pisanje), pogrešna predstava o ciljnoj publici (to jest uverenje da bi tu sasvim lepo mogla da prođe rutinska poučna pričica), moja česta sklonost da i nemam mnogo radnje u pričama, da više prikazujem stanje i posledice radnji nego samo radnju, što je potrebno jako dobro izvesti da ne bi smorilo - to bi mogli biti razlozi zašto je do takve priče došlo. A zašto nisam prepoznala da je (i koliko je) loša - zato što je za sopstveni rad to jako teško prepoznati, jer nam svima u glavi bude ono što smo zamislili (ja zamislila simpatičnu priču, časna reč!), ne ono što stoji na papiru ili ekranu.

I, šta posle pisanja loše priče? Lošu priču je nekad moguće prepraviti ili iznova napisati, ako imate volje za to - ja je trenutno nemam. A moguće je i sesti i napisati nešto drugo, poželjno bi bilo da to drugo valja, i to je ono što sam uradila - rezultate tog pisanja ćete moći da vidite u nekom trenutku u oktobru, na jednom drugom mestu.

Napisala sam lošu priču, i izblamirala se pred gomilom ljudi. I preživela. Idemo dalje.

Ako se do sada niste smorili, evo i te loše priče - mada nije baš da vas nagovaram da je čitate.

Pipci

Marinela pojača muziku da ne bi slušala roditelje kako se svađaju. Pomoglo je, u nekoj meri; umesto da čuje samo njihovu viku, čula je mešavinu vike i muzike, i nije više mogla da razazna šta to viču.

Ionako je znala. Svađali su se jer nisu želeli da ona ide na školsku ekskurziju. Dosta je što mora da ide u istu školu sa prokletim Došljacima – i u isto odeljenje, čak i sedi u klupi sa jednom od nakaza! – ne mora i van školske zgrade da se muči u njihovoj blizini.

Kao da se ona mučila s njima. Došljak sa kojim je sedela u klupi se zvao Peđa – dobijali su ljudska imena jer se mislilo da će se tako lakše uklopiti – i bio joj je najbolji drug. I bila je besna na roditelje što ne sme da ga dovede kući niti da ide kod njega. Pa šta ako je Došljak? I šta ako ima pipke? Koga je briga kad joj je to najbolji drug?

Marinela se sećala dana kada su Došljaci objavili svoje prisustvo ljudima. Zemljanima. Ispalo je da su već neko vreme u blizini, ali su čekali na pravi trenutak. Metamorfi po prirodi, jedan broj njih je prilagodio svoje obličje zemaljskim uslovima, tako da mogu da dišu zemaljski vazduh i da im ne smeta zemaljska gravitacija. Osim čisto tih funkcionalnih stvari (Marineli se dopadalo da sa svojih jedanaest godina koristi velike reči kao funkcionalno i metamorf), Došljaci se nisu nešto brinuli oko svog izgleda, i tako, kada se prvi od njih pojavio pred ljudima, nastalo je zgražavanje.

Istina, imali su jednu glavu, dva oka, nos, usta, dve ruke, dve noge. U osnovi jesu bili, kako im je nastavnik biologije rekao, humanoidni. A bili su i slični ljudima po visini. I ne bi bio problem što nisu imali nikakvih malja po telu, pa ni kosu. Ni što su na rukama imali po četiri prsta. Čak ni boja kože, koja je išla od mermerno bele do abonos crne (Peđina koža je bila boje čokolade), ne bi bila toliki problem. Sve te razlike postajale su nebitne kad se u obzir uzmu pipci.

Na grudima su imali pipke, četiri duža i deblja, za grublje radove, i tri vitkija i manja, za finije stvari. I nosili su takvu odeću da se ti pipci vide – pošto su imali funkciju dodatnih ruku, bilo bi besmisleno držati ih onesposobljene odećom. A pošto je zemaljskim vladama bila potrebna tehnologija Došljaka, prihvatili su i zahtev Došljaka da se nastane među ljudima, rade zajedno s njima, da im deca zajedno pohađaju školu.

Pipci.

Marineli je otac stalno ponavljao da nikako ne dozvoli nekom od tih pipaka da je dodirne, da se sklanja od njih pa makar umrla. Naravno, nije joj palo na pamet da mu kaže da su je Peđini pipci bezbroj puta okrznuli kada su jedno drugom dodavali gumicu ili razmenjivali „puškice“, kao ni da joj je baš pipcima izvukao uši za rođendan. „Šugice“ i „žmurke“ u školskom dvorištu da se i ne spominju. Poludeo bi.

Tako glupo. Došljaci su bili dobri drugovi. A i školska ekskurzija je bila obavezna, pa šta se svađaju kad svi znaju da će ipak ići? Da neće možda da je ispišu iz škole – i onda je upišu u neku drugu gde takođe ima Došljaka? Da neće da se presele na pusto ostrvo gde sem njih nikoga nema? Stvarno glupo.

Jedva je dočekala jutro kada su krenuli na ekskurziju. Na mrštenje svojih roditelja je požurila u školu (šta li su očekivali, da vrišti i moli da je ne teraju da ceo dan provede sa najboljim drugom?) i tamo se veselo pozdravila sa svima. Bila im je to prva ekskurzija i svi su se podgurkivali i smejali i nagađali šta će da rade. Nastavnik fizičkog, koji ih je vodio, rekao im je da stanu po dvoje u red i da se drže za ruke (mnogima je bilo zabavno da Došljake umesto toga drže za pipke, a ni ovi nisu imali ništa protiv), i da tako odu do autobusa.

Marinela pojma nije imala kuda to tačno idu na ekskurziju, niti joj je bilo važno – ceo dan će biti sa društvom, koga je briga gde idu? Peđa, uvek bolji od nje iz geografije, pažljivo je pregledao sve karte, i zbunjeno joj pokazao gde idu – neka planina oko koje, prema karti, nije bilo naseljenih mesta. Marinelu to nije mnogo brinulo, škola teško da bi ih poslala negde gde nije bezbedno. Peđa je na to primetio da se tu nije pre išlo na ekskurzije, i da je sasvim moguće da ovi iz škole o toj planini znaju koliko i Marinela. Marinela je na to odgovorila da onda nastavnik fizičkog sigurno zna gde je to pošto je sam birao kuda će ići, i da ih nijedan nastavnik ne bi odveo negde gde ne treba da idu. Peđa nije delovao sasvim ubeđeno, ali se nije dalje raspravljao – ionako će sve videti jednom kad stignu tamo.

Pokolebala se kada su izašli iz autobusa. Nalazili su se u podnožju planine, i već neko vreme nisu prošli pored naseljenog mesta, nisu videli ni njive, ni krave kako pasu, a kamoli kuće ili ljude. Istina, neki od njih nikad nisu bili van grada pa nisu ni znali kako bi trebalo da bude, ali Marinelini su često obilazili rodbinu u drugim mestima, i nije se sećala da je ikada prošla iole dužom deonicom puta bez znakova ljudskog prisustva (pa, osim samog puta).

Nastavnik fizičkog im je rekao da će na ovoj ekskurziji vežbati pentranje po planini (to je bio skraćeni prevod onog što je rekao, pričao je puno i o tome da treba da se drže jedni drugih i međusobno se ispomažu i da će im ovo pomoći u zbližavanju i naučiti ih... Tu negde su svi prestali da slušaju), pa su počeli sa pentranjem.

Pokazalo se da je to veoma nezgodan uspon za decu – bilo je jako strmo, a kamenje im se klizalo pod nogama. Odnosno, bilo je nezgodno za ljudsku decu, Došljacima je građa dopuštala da idu maltene na sve četiri bez ikakvog napora. Vrlo brzo, Došljaci su pružili pipke ljudskoj deci i tako im pomagali da se penju. Neko vreme je bilo stvarno zabavno ići tako, uz pomoć pipaka, i bilo je dosta kikotanja i dobacivanja; ali su svejedno često ostajali bez daha.

Marinela je ne jednom pomislila da im je nastavnik idiot. Znala je da ne treba tako da se izražava o drugima, ali ništa nije rekla naglas, samo je to pomislila. Nekoliko puta. Bilo je očigledno da je nastavnik fizičkog zamislio kako bi bilo dobro da se ljudska deca nađu u situaciji da zavise od pomoći Došljaka, da nauče kako su Došljaci korisni i kako im pomažu, ali to je bilo glupo – u tom odeljenju niko ništa nije ni imao protiv Došljaka, svi su se s njima družili koliko god da su im roditelji dopuštali – Mariji su čak dopuštali da povremeno prespava kod Milice, Došljakinje maslinastog tena i najvitkijih pipaka u razredu. Uskoro su Došljaci, videvši koliko je to pentranje ljudskoj deci naporno, počeli da dovikuju nastavniku da treba da stanu i odmore se. Nastavnik je uz smešak prihvatio, a deset minuta kasnije ih poterao dalje.

Bili su već na izvesnoj visini kad se to desilo. Marinela je prilikom poslednje stanke popila sve što joj je ostalo od vode, i sad je, onako žednoj, od napora počelo da joj se muti pred očima. Jedva da je bila svesna da je znojavom rukom ispustila Peđin pipak – samo je bila svesna da proklizava, da se sasuljava naniže niz varljivi šljunak – a niže i iza nje nalazio se dugačak, dugačak pad. Ne toliko dugačak da se ne bi videlo dno, ali svejedno preveliki.

Trgla se od bola kada se nešto obmotalo oko njenih ramena i ispod pazuha. Kroz crvenu izmaglicu uspela je da nazre da ispod nje nema ničeg. Iznad nje se nalazio Peđa, rukama i nogama se oslanjao o tle, bio ju je uhvatio sa sva četiri pipka, i pažljivo ju je izvlačio. Pipci su mu podrhtavali, ali je nije puštao.

Kad ju je podigao na (koliko-toliko) čvrsto tle, snažno ga je zgrabila, i držala ga dok nije prestala da se trese. Peđa ju je sve vreme držao i rukama i pipcima. Kada se malo smirila, okrenuo se nastavniku i mirnim i ozbiljnim glasom kakav samo dete može da ima rekao da će se sad svi vratiti dole, i u autobus, i kući – a ako nastavniku to ne odgovara, mogu prvo da ga bace dole, pa onda da se vrate. Nastavnik ih je, bled kao krpa, bez reči poveo nazad. U autobusu im se toliko izvinjavao i videlo se da mu je toliko žao da su mu deca oprostila, mada je kasnije ipak bio suspendovan na neko vreme – nije ni moglo drugačije, uz sve roditelje koji su bili besni jer je jedno od dece skoro poginulo.

Ispalo je da je Peđa gadno istegao pipke dok je hvatao i držao Marinelu, pa je morao na nekoliko dana u bolnicu. Marinela je roditeljima rekla da više nikad ni reč neće progovoriti s njima ako je ne puste da ga obilazi u bolnici; kad su shvatili da joj je Peđa spasao život, oboje su pošli s njom kako bi mu se zahvalili. Stigli su baš dok je doktor govorio Peđinim roditeljima da bi ono što je Peđa izveo bio podvig i za odraslog Došljaka (videvši mišićave pipke Peđinog tate, Marinela je bila prilično sigurna da doktor preteruje – onaj bi i vola mogao da uhvati iz trzaja i da ga izvuče), pa su se tako Peđini i Marinelini roditelji sreli po prvi put i, nakon svega što se desilo, dogovorili se da se deca ubuduće druže i van škole. A onda su ih, konačno, roditelji ostavili same, pa su Marinela i Peđa neumorno pričali kao i svakog dana u školi.

Dok su im roditelji izlazili, Marineli je palo na pamet da joj otac valjda nikad više neće reći da ne dopusti nijednom pipku da je dodirne pa makar umrla, a onda je prestala da razmišlja o tome i počela Peđi da priča novosti iz škole.

Tito je umro!

2011-09-12T06:12:00.000-07:00

Da naslov nekoga ne bi zbunio: reč je o novom romanu Mirjane Novaković Tito je umro. Roman još nisam pročitala jer sam ga nabavila pre nešto manje od tri sata, ali sam uspela da stignem na promociju istog i da dobijem potpis od autorke (posebno me je oduševilo što me se autorka setila, a srele smo se samo jednom, nakratko, u gužvi prošlogodišnjeg Sajma knjiga) - nadam se da je ovom prilikom nisam izmaltretirala blicem foto-aparata.

Promocija je trajala oko pola sata - kratko i slatko, ili, ako vam se više sviđa, short and to the point. Čuli smo o čemu se o romanu radi, kao i mišljenje Mirjane Novaković da današnjoj Srbiji kao žanr najviše odgovara krimić (može i horor); čuli smo da joj je predstavljalo izazov da napiše krimić (nema vađenja na postmodernistički postupak, sve mora da bude čisto vođeno, nema uskakanja u različite perspektive, postoje stroga pravila kako se takva dela pišu), i da joj se to osladilo, pa bi mogla, ako roman Tito je umro dobro prođe, da napiše i neku vrstu nastavka, mada ne bukvalno nastavak (ono sa istim likovima, a novim slučajem koji rešavaju). Autorka je odbila da kaže da li je stvarno postojao taj famozni članak iz romana, napisan 12 godina pre Titove smrti, u kome kao apokrif stoji da je Tito umro. Saznali smo da je moguće da će Laguna u nekom trenutku ponovo objaviti i prethodna dela Mirjane Novaković (u Dunavskim apokrifima će se možda naći više priča nego u prvom izdanju, a možda i ne).

Na kraju su novinari postavljali pitanja (zašto tolika pauza između knjiga - zato jer od nečega mora da se živi, šta je sledeće - možda nastavak, možda nešto drugo, mada bi to drugo potrajalo dok se napiše, ima li u romanu Tito je umro pravih imena i stvari koje nije dobro (po zdravlje autora) pričati o pravim političarima i da li je autorka u tom smislu bila hrabra - Mirjana Novaković sebe ne smatra hrabrom, samo piše šta hoće, a od jednog političara je čula da njima nije bitno da li neko pljuje po vlasti sve dok neko ne pomene baš njihovo ime...).

Kad se promocija završila, zamolila sam autorku za potpis (bila sam jedina koja je to učinila, ostali prisutni su uglavnom, ako ne i svi, bili novinari, što je i normalno očekivati kad je promocija u podne radnim danom), i to je bilo to.

Prvi prevod!

2011-09-10T03:19:00.000-07:00

Graceling Kristin Kešor u domaćem izdanju.

Graceling Kristin Kešor nije prvo što sam ikada prevela, ali jeste prva knjiga koju sam prevela i dobila priliku da je držim u rukama. Pošiljka sa autorskim primercima mi je upravo stigla; rečeno mi je da će knjiga u ponedeljak biti postavljena na sajt (Čarobna knjiga), tako da sada imate priliku za sneak preview kako Graceling izgleda u domaćem izdanju.

Inače, reč je o fantastici namenjenoj onima od 14 godina pa naviše, mada meni nije teško da zamislim i neku desetogodišnjakinju kojoj bi se ova knjiga dopala.

Čitanje kolega & Zona sumraka inspirišu

2011-08-26T09:07:00.000-07:00

Biće Tihana, kaže.

Bila je jedna epizoda Zone sumraka, slabo je se sećam, ali se sećam petogodišnjaka koga njegova pokojna baka pokušava da povede sa sobom.

Mnogo, mnogo kasnije, usledio je poziv Gorana Skrobonje da se šalju priče sa elementima fantastike za antologiju o televiziji, koja je kasnije nazvana Beli šum. Sećam se da smo Spomenka Pululu i ja sedele i jedna drugoj pričale o idejama koje imamo za priču o televiziji; njoj je objavljena priča Danilo, a meni Šta sve možeš s lešom kad se dosađuješ.

Iz nekog razloga, Tijana, Tihana... je počelo da mi odjekuje u glavi.

I nastala je ova priča.

Tijana, Tihana

Tijana, Tihana...

Petogodišnja Tijana se smeška na bakin glas, tako blag i nežan, nimalo nalik na mamin. Voli Tijana mamu, ali mama puno viče, a baka nikad.

Tijana, Tihana...

Mama posebno viče kad Tijana pominje baku. Nemaš ti baku, kaže. Baka je umrla kad je mene rađala, ti je nikad nisi srela.

A Tijana lepo čuje baku kako je zove.

Tijana, Tihana...

Ne ljuti se Tijana na mamu što viče. Zna da je mama ljuta; videla ju je da plače. Plače od kad ih je tata ostavio. Ne zna zašto ih je tata ostavio, ali zna da je tužna. Normalno je da je i mama tužna.

Tu je baka da je uteši nežnim glasom.

Tijana, Tihana...

Tijana je rekla mami da je baka nekad zove Tijana, a nekad Tihana. Mama se tek tad naljutila, baš je puno vikala. Nema nikakve Tihane, rekla je. Trebalo je da budu Tijana i Tihana, bliznakinje, pre nego što je mama rođena. Onda bi imala sestre. Ali je baka tad otišla na abortus. Tijana ne zna šta je abortus, ali pamti svaku reč koju čuje. Shvata da je abortus nešto loše. Nakon nekog vremena, shvata i da zbog tog abortusa nema teta Tijanu i teta Tihanu. Ima samo mamu.

Tijana, Tihana...

Ima i baku, baku koja je doziva. Tijana nekad razmišlja da ode kod bake. Baka ne viče. Mama puno viče. Tijana razume da mama plače i da mamu boli i da zato mama viče, ali ipak. Mama puno viče.

Tijana, Tihana...

A baka bi htela da ona dođe kod nje, baš bi htela. Sama je tamo, kaže. Nema nikog. Tijana i Tihana, sestrice-bliznakinje, otišle su nekud, i sad je sama.

Mama se nešto ućutala. Kaže da im je tata možda ipak nešto ostavio.

Tijana, Tihana...

Tijana je skoro sigurna da će ipak otići kod bake. Mama se ućutala, što je plaši još i više nego vika. A šta god da im je tata ostavio, ona to ne želi. Otišao je i ostavio ih.

Tijana, Tihana...

Mama se smeši, stavlja Tijanine ruke sebi na stomak. Biće Tihana, kaže.

Tijana ipak ostaje sa mamom.

Ljudi inspirišu, uvek

2011-08-18T07:48:00.000-07:00

Inspiracija za priču nekad dođe sa jedne strane, ali, prilikom pisanja, tu uđe mnogo više - mnogo više nego što je moguće navesti. Mića Milovanović mi je svojevremeno rekao da je Zečko, lepo, starinsko ime za konja, i da znači "brz kao zeka"; osim što volim konje pa mi nije bilo teško da upamtim još jedan podatak vezan za njih, kao mala sam imala plišanog zeku kome su otpale uši - ime mu je, pogađate, bilo Zečko. Moj otac mi je rekao neke stvari o konjima, i to je tokom pisanja ušlo u priču; a bila je i jedna Foknerova priča čijeg se naslova sad ne sećam, u kojoj momak prvi put ide u lov na jelena, uspeva da ulovi jednog, a onda u daljini vidi jelena bez senke, duh-jelena, i čuje da ga je još neko video prvog puta kad je ulovio jelena.

U priči Zečko nema lova, ali, iz nekog razloga, i ta Foknerova priča mi se vrzmala po glavi dok sam pisala.

E da, u priči Zečko nema nikakvog povređivanja konja. Odmah da se zna.

Zečko

Mnogo je volela dekine priče, naročito one o konjima.

Pričao je deka o svemu i svačemu, o svojim ratnim danima, o tome kako je proputovao svet, radio sve i svašta, i to je sve bilo jako zanimljivo, ali ono najbolje u dekinim pričama su joj bili konji. Beli konji, vrani konji, šareni konji (još malo pa kao konj Kraljevića Marka), doratasti... Puno ih je bilo u dedinim pričama, mada je najčešće pominjao Zečka, crnog kao noć, brzog kao zeka.

„To je lepo, staro ime za konja“, govorio bio joj deda. „Zečko, brz kao zeka.“

Na to bi majka obično progunđala da on u životu konja nije uzjahao jer ih se plašio. Neretko bi pomenula i da dalje od rodnog grada nikad nije otputovao, i da je sve što je video od rata bio logor, nikakve borbe ni tajne akcije ni bakrači. Deka bi majku krotko slušao, a kada ode, namignuo joj i rekao da jeste, zaista, i u logoru bio, i da ga je odatle spasao Zečko.

Nikad ne bi ni preživeo logor, zaverenički joj je pričao, pazeći da majka ne naiđe, da nije bilo Zečka. Zečko mu je u zubima donosio jabuke pa bi ih on uzimao kroz ogradu od bodljikave žice. I to su uvek bile dobre jabuke, konji odlično znaju te stvari, šta je jestivo, a šta ne. A onda, jednog dana kada su ih izveli na rad, on je uspeo da se otšunja. Bekstvo mu nikako ne bi uspelo da ga nije sačekao Zečko, koji kao da je tačno znao gde i kad da ga čeka, a onda ga poneo, hitar kao vihor, brz kao zeka, njegov Zečko. I dugo su se krili; po Zečku je znao šta sme da jede (dobro, nije baš travu pasao), a šta da izbegava, gde je voda dobra za piće, a gde ne. Jer konj neće da pije vodu ako u njoj ima nečisit, rekao joj je, neće nikako; a ako ga vidiš da pije vodu, makar ti i blatnjavo izgledala, onda znaj da i ti smeš da je piješ, ništa ti neće biti. Konji znaju.

Kroz svakave avanture je deka prošao na Zečku. Prenosio je tajne poruke, toliko brz da niko od neprijatelja nije mogao da ga stigne. Neumorno su išli od mesta do mesta, raznosili poruke i vesti, nosili i hranu kad je trebalo – Zečko je bio jak, dosta je mogao da ponese.

Nažalost, nije uvek bio sa Zečkom, ne kad je putovao svetom, jer konja ne bi hteli svugde da prime, a on je i po luksuznim hotelima ostajao, i avionom često leteo („Kako će konj na avion?“ žalostivo bi je pitao, a ona bi klimala glavom i slagala se da ne može, može vozom ili brodom, ali avionom teško), i pentrao se tamo gde ni sitniji konj, a kamoli veliki Zečko, nikako ne bi mogao da prođe.

Ali uvek bi se vraćao, rekao joj je. I uvek bi ga dočekao Zečko, verniji nego pas. I, šapnuo joj je jednom, Zečko će ga uvek dočekati, i onda kad mu prođu dani, Zečko će biti tu da ga sačeka, i zajedno će otići dalje.

Godine su prolazile, ispunjene igrom i učenjem i prijateljima i dekinim pričama, pričama o Zečku. A onda je otišla dalje, odselila se iz roditeljskog doma, premda se i dalje povremeno čula s njima. Međutim, dugo ih nije videla, dok joj nisu javili da je deka umro, i da bi bio red da dođe na sahranu.

Stajala je sa porodicom dok su spuštali kovčeg u raku. Njena majka, koja se nekad toliko brecala na deku i siktala na njega da ne puni detetu glavu glupostima, sada je neutešno plakala. Nije joj bilo sasvim jasno zašto, možda zato što više neće moći da sikće na njega.

Ona sama nije plakala. Čekala je ono za šta je znala da će se desiti, ono što joj je deka odavno rekao da će biti.

I bilo je.

Dalje niz groblje, stajao je konj, crn kao noć. Deka je stajao kraj njega; prepoznala ga je sa starih fotografija koje je videla kao dete, opet je bio mlad. Deka je uzjahao konja, a onda joj uhvatio pogled i mahnuo je. Nasmešila mu se, ne mareći za poglede onih oko nje.

Stvarno je bio brz kao zeka.

Gradina inspiriše

2011-08-06T06:06:00.000-07:00

Bolje trčanje nego čekanje na autobus.

I ne samo Gradina.

U romanu Tamna reka Džona Dvanaest Jastrebova, drugoj knjizi trilogije Četvrti predeo, po prvi put sam naišla na Slobodne trkače. Kasnije, naišla sam na tekst o njima u časopisu Gradina, br. 33/2009 (broj posvećen kultur-džemingu). Ljudi koji, umesto da se gnjave sa gužvom u saobraćaju, trče.

Premda nisam neki trkač - zadišem se u roku od tri sekunde - jeste mi bliska ideja izbegavanja gužve u saobraćaju time što ću upotrebiti sopstveni pogon. U mom slučaju, radije ću ići peške nego prevozom.

U kombinaciji sa svim tim i sa ono malo što znam o trčanju, nastala je priča Trkači.

Trkači

Stajao je i čekao autobus. On i još gomila drugih iz njegove škole, neki su s njim išli u isto odeljenje, neke je znao iz viđenja i razmenjenih “Ćao” pozdrava, za neke je neodređeno bio svestan da žive u istom kraju kao i on i na istoj stanici čekaju autobus koji će ih odvesti do škole.

Autobus koji će u ovo doba biti prepun. I, s obzirom na dolazak nekog tamo političara u grad, verovatno će se kretati brzinom kenjkavog puža.

Ostali đaci na stanici su međusobno pričali, ili zverali negde, ili se sklanjali u stranu. Pomislio je na to kako će se nagurati u prepun autobus jednom kad autobus stigne, kako će jedva moći da dišu u prepunom autobusu koji bi i polumrtva kornjača prestigla, moguće je da će se neka od devojčica u pretesnim farmerkama, neka od onih koje ništa ne jedu (kako im to uspeva, on bi poludeo od gladi?), onesvestiti. Sve je to već viđalo. I ništa od toga nije imalo smisla.

Kojom brzinom je saobraćaj mileo, brže će stići ako krene peške. Nije baš blizu, ali neće ni crći dok stigne do škole.

Krenuo je. Bez okretanja, da ne bi video zbunjene poglede drugova iz škole, da se ne bi predomislio, krenuo je. Prvo korakom. Onda je ubrzao.

Onda je pomislio Zajebi to i potrčao.

Kad je ostao bez daha, usporio je, ali nije stao. Sećao se saveta ujaka-maratonca (rekreativnog) da, kad trčiš i ne možeš više, a ostalo ti je još od onoga što si nameravao da pređeš, usporiš, možeš i da hodaš, važno je da ne staneš. I tako je nastavio da se kreće, sporijim trkom, pa hodom, pa opet laganijim trkom.

Ispalo je da je autobus ipak stigao nešto pre njega. I da su se u autobusu pogušili. Dopalo mu se trčanje. Dopao mu se taj osećaj slobode, to što ne zavisi od prevoza, od onih koji su nesposobni da prevoz organizuju, zavisio je samo od sopstvenog tela. Na kome je mogao da radi.

Sledećeg dana je krenuo nešto ranije, i uopšte nije ni pokušavao da čeka na autobus. Ponovo je nakon nekog vremena ostao bez daha; ponovo je usporavao, ubrzavao, usporavao.

Sledećeg dana, opet trkom do škole. I trkom nazad kući.

Nastavio je tako tokom cele nedelje, i one sledeće, i one nakon nje.

Stare patike su mu pravile probleme. Otac je bio presrećan kad mu je rekao da hoće da trči; odavno je već odustao od pokušaja da ga nagovori na neki sport. Bio je zbunjen kad mu je objasnio da trči do škole i nazad, ali mu je svejedno dao novac za nove patike.

Nove patike su zahtevale nešto prilagođavanja, ali su bile dobre. I njegovo telo se navikavalo na trčanje; više nije ostajao bez daha, otkrio je kojim tempom da trči, kojim danima da preskoči trčanje da bi se oporavio od mikropovreda.

Preko interneta je pronašao nešto o Slobodnim trkačima, o ljudima koji su radili slično kao i on. Osim što oni nisu išli u školu; među njima je bilo i ozbiljnih ljudi u poslovnim odelima i sa aktntašnama. Ispričao je ocu za to, a otac je rekao da je postao malo star za takve stvari, mada je delovao kao da mu se priča dopala.

Trčao je brže, tako da je ponovo počeo da polazi u školu u isto vreme kao i ostali. Ako je prevoz u redu i stigne im na vreme i ide bez zastoja, stizali su u školu pre njega, mada ni on nije kasnio; ako je bilo problema sa prevozom, stizao je u školu pre svih. Bez kašnjenja, i bez toga da zavisi od drugih.

Jednog kišnog jutra, dok je na stanici prelazio pogledom preko ostalih i spremao se da potrči, primetio je Marijanu iz svog odeljenja. Sa njom jedva da je poneku reč progovorio tokom dve godine koliko su bili u istom odeljenju u srednjoj; nisu bili u svađi, nije mu bila odbojna (znao je da je ismevaju jer je bucmasta i nespretna), samo se nikad nije stvarno desilo da o nečemu razgovaraju.

Nije znao zbog čega ju je baš tad primetio. Šta li mu je privuklo pažnju?

Imala je nove patike.

Napregao se da se seti. Zbunio se što je uopšte primetio tako nešto, ali, mogao je da se seti da je Marijana obično bila u čvrstim cipelama. Ništa fensi, solidne, praktične cipele kakve bi i sam odabrao.

Sad je bila u patikama. I stidljivo ga je pogledala.

Tog jutra, kad je potrčao, osvrnuo se za sobom. I video da i Marijana trči, dok se devojke iz škole kikoću.

Bilo je očigledno da Marijana nije naviknuta na trčanje. Nije imala nikakvu kondiciju, umarala se, ostajala bez daha. Bez ikakvog razmišljanja ju je sačekivao, hrabrio je, govorio joj kad da uspori, ohrabrivao je da ne prestane. Zakasnili su u školu, ali ga nimalo nije bilo briga. Na odmoru je stao kraj Marijane, što nije sprečilo devojke da se kikoću, ali su barem bile tiše.

Nastavio je da trči sa Marijanom. Nisu nešto puno pričali; predložio joj je da kreću ranije kako ne bi kasnili, i ona se složila. Nadao se da neće krenuti sa “nemoj zbog mene” prenemaganjem, kao da bi joj nudio nešto što ne želi da učini. Nije. Stidljivo mu se nasmešila.

Nasmešio se i njegov otac, kada ih je jednom prilikom video da trče zajedno, ali ništa nije rekao, što mu je donelo olakšanje.

Marijana je nakon nešto vremena došla u dovoljno dobru formu da više nisu morali ranije da kreću. Ispričao joj je o Slobodnim trkačima; dopalo joj se to.

Uskoro više nisu trčali samo njih dvoje. Pridružio im se još jedan momak iz škole; nije bio iz njihovog odeljenja. A tom momku se pridružila i jedna devojka, verovatno njegova. Onda je još jedna devojka počela da trči, i još tri momka. Pa još njih. Čak su i devojke koje su se isprva podsmevale Marijani počele da trče.

Neki su odustajali, pa počinjali ponovo. Neki su odustajali trajno. Ipak, bilo ih je dovoljno koji trče da gužve u autobusu više nije bilo – bar prema priči onih koji su i dalje išli autobusom.

Ceo dan mu kez nije silazio sa lica kada je svog oca video kako vraća ključeve od automobila u džep i trči, sa sve aktovkom i u odelu. Kada se vratio kući, otac je izjavio da je zarđao; ali nije odustao. Smejali su se kako dugo nisu.

Osećaj se isprva javljao tek povremeno dok je trčao, vremenom je počeo da se javlja češće. Osećaj da ne trči sam, čak ni kada fizički jeste sam; osećaj da tu nisu samo Marijana i on, samo gomila ljudi iz škole i on. Osećaj da sa njima trče i oni drugi, iz celog sveta, Slobodni trkači koji odbijaju da zavise i da robuju. Nekad skoro da je mogao da im oseti prisustvo, kao da je, maltene, mogao da ih dodirne, da im čuje ravnomerni dah, da čuje njihove patike ili cipele na asfaltu.

Bio je to dobar osećaj. Skoro podjednako dobar kao osmeh na licu njegovog oca, ili dodir Marijanine šake.

Hvala Sinu!

2011-06-30T03:39:00.000-07:00

Abraksas mi poslao preko 6.000 posetilaca na blog!

Ne, ovaj post nema nikakve veze sa religijom.

Gledam ovih dana statistike na blogu. I zapanjim se kad vidim da ima preko 10.000 pregleda. Slovima: deset hiljada. A na blog postavljam svoje priče i poneku vest koja ima nekakve veze sa mnom. Fantastika, horor, naučna fantastika... Nisam popularna kao Isidora Bjelica ili Mirjana Bobić-Mojsilović (nemam ništa protiv njih, samo kažem da nisam popularna kao one).

Ispadne da mi preko 6.000 poseta stiže sa Sinovljevog bloga. Na forumu Znaka sagite, Son of Man, za prijatelje Sin, ima izrazito popularan blog o uvrnutim dokumentarcima. Ima i knjigu, Abraksasov vodič niz dokumentarni film (ili tražite A znaš li ti jadan da smo mi ođe za okultno zaduženi?).

E sad, da l' taj silni narod koji ovde dođe sa Sinovljevog bloga, u principu zainteresovan, valjda, za serijske ubice, anarhiste, teoriju zavere, horor, dokumentarce o svemu tome, whatever, da l' taj silni narod ič zainteresuje ono što je ovde na blogu, pojma nemam (uzgred, Sine, šta im radiš pa dolaze ovde u tolikom broju?).

Ali je lepo videti da je blog posećen, i zato, Sine, hvala još jednom!

Čitanje inspiriše, ponovo

2011-06-24T09:27:00.000-07:00

Drugi su problematični. Previše liče na nas.

Čitam sve i svašta u poslednje vreme; neretko se tu kao tema provuče - ili bude krajnje upadljiv - odnos ljudi prema Drugima. A Drugi može biti bilo ko - druga vrsta (humanoidna, životinjska, iz mitologije...), druga nacija, vera, rasa, komšija koji, eto, nije ja i ne razmišlja kao ja i mnogo me nervira... Prilikom opisivanja Drugih, nekada su oni po nečemu nadmoćni, nekada su kao rusoovski plemeniti divljaci, nisu retke tugaljive pričice o Drugima koji su mnogo bolji od nas, bolji kao osobe, mi smo ti (koji god bili Drugi i koji god bili mi) koji su pogani, netrpeljivi, ni sami sa sobom ne mogu da se slože, a kamoli sa nekim drugačijim.

Da li bi nam ti Drugi toliko smetali da su zaista drugačiji od nas? Ili nas najviše živciraju upravo sličnosti, i to sličnosti u lošem?

I šta raditi kad ni među svojima ni među Drugima ne ide?

To su neke od stvari koje su mi pale na pamet pre nego što sam napisala Milost. Sama priča je otišla nekim svojim tokom.

Milost

Bio je sitna beba, ali su svi znali da to ne mora ništa da znači, i ljudska deca su ponekad bila tako sitna. Ni kada su mu oči dobile bademast oblik niko nije postavljao pitanja, bar ne naglas – na kraju krajeva, bilo je i ljudske dece sa takvim očima.

Ono, jeste bio prvo dete svojim roditeljima, uprkos podužem braku. I jeste rođen devet meseci nakon posete onog mešanca, kako su od milja zvali svakojake mešavine vilinskog naroda i ljudi. Ali taj mešanac je bio jedan od druželjubivijih, pričalo se da je bio sa većim brojem žena u selu, kao i sa nekoliko muškaraca, a nijedna od tih žena, ako i jesu rodile nakon njegove posete, nisu rodile drugačiju decu. Tako da su to što je bio sitan i što su mu oči bile bademaste stvarno mogle da budu slučajnosti. Zapravo, verovatno i jesu bile, verovatno je dečak bio u potpunosti ljudski, a ne još neka varijanta mešanca.

Nije da su u selu imali nešto protiv mešanaca. Naprotiv. Dok ih je vilinski narod prezirao, smatrao sramotom i kaljanjem svoje vrste, i neretko bi im odsekao sve uvredljive delove, ljudi su ih dočekivali dobrodošlicom. Nestalni po prirodi, mešanci su bili veliki putnici. Obično druželjubivi i pričljivi, rado bi pričali o čudnim stvarima koje su videli u dalekim zemljama, i neretko su živošću, druželjubivošću i druželjubivošću unosili svežinu u učmali seoski život.

A ipak. Nije da su imali nešto protiv mešanaca, ali nisu ni želeli da im se sestra uda za jednog od njih. Ili, još gore, da ispadne da je njihovo sopstveno dete jedno od njih – pa, to je u startu zvučalo sumanuto, kako njihovo dete da bude jedno od tih mešanaca?

Onda su u selu primetili da je dečak počeo da nosi kapu. Navučenu preko ušiju. Bez obzira na to da li je zaista bilo tako hladno, ili je, čak, bilo vruće. Ostala deca su odmah osetila da tu nešto nije u redu, i zazirala su od njega, ili ga gađala kamenicama. Sve više se sklanjao u kuću, uplašen.

U kuću im je došao seoski starešina. Pozdravio je dečakovog oca i majku, tražio da vidi dečaka. Doveli su ga pred njega, sa kapom navučenom skoro do bademastih očiju. Na naređenje starešine i očevu ćušku, dečak je skinuo kapu.

Uši su mu bile zašiljene.

Ne onoliko kao kod vilinskog naroda, ali više nego što se to ikad dešava kod ljudi. To jest, kod čistokrvnih ljudi.

Starešina je uzdahnuo, i rekao majci da odvede dečaka, dok će on razgovarati s ocem. Kada su se majka i dete udaljili, objasnio je ocu da nije ni prvi ni poslednji čije je dete bolesno. Bolesno, ponovio je, tako da duže vreme uopšte neće moći da izlazi iz kuće. Dok se oporavlja. A nakon toga će sve biti u redu, biće još jedno dete koje je dugo bilo bolesno i onda se oporavilo. Rekao je i da će mu pomoći. Pitao ga je hoće li majka imati snage, ili će biti bolje da je udalje.

Majka im je pomogla dok su držali dečaka. Otac je prešao nožem iznad vatre, i sekao.

Dečak se mesecima zadržao u kući. Kada je konačno izašao, bez ušnih školjki i uplašen, dočekan je dobrodošlicom od strane nekadašnjih drugova, čak i onih koji su ga gađali kamenicama. Sada je ponovo bio normalan. Svi su znali da neka deca budu dugo bolesna, pa se onda oporave i opet budu normalna. Nekad budu bez ušiju, ili bez oka koje je počelo da prima čudnu boju, nekad čak i bez oba oka, ili prstiju deformisanih od nekoliko lomljenja jer su bila čudnog oblika, ali to nije bilo bitno. Ponovo bi bila normalna deca, deca njihovog sela.

Pamtio je užas i vrelinu i bol i krv i kako su mu bol nanosili oni kojima je verovao, ali to je bilo za njim. Ponovo je počeo da se smeši i da se opušta. Ponovo se igrao sa drugom decom, ponovo su mu bila prijatelji. Bilo je lepo.

Dok je trajalo.

Dok nije napunio trinaest i dok oči nisu počele da mu dobijaju svetliju boju. Kad je rođen, bile su plave, kao i kod većine beba. Vremenom su poprimile zelenkastu boju, ali su sada postajale još svetlije. Zlaćane. Majka mu je rekla da su mu oči prelepe, ali čuo je zebnju u njenom glasu, i setio se noža, i plamena, i toga da je bilo i onih bez jednog ili bez oba oka.

Pobegao je. U malu torbu je stavio jednu košulju i nešto hleba i sira. Nadao se da ga neće juriti. Setio se da kroz selo ponekad prolaze mešanci – zar nisu i oni u nekom trenutku pobegli iz svog sela? Sigurno jesu; mešance su voleli kad navrate da pričaju uzbudljive priče, i kad donesu malo uzbuđenja u živote, ali su onda voleli i da im vide leđa. Nijedno selo nije želelo da u njemu živi neki mešanac. Ne ako je očigledno da je mešanac.

Možda će i on moći tako. Nikad još nije video nekog mladog poput sebe kako dolazi u selo, ali mogao bi da pokuša. Jednom, kad odmakne što dalje od svog sela, dalje i od gradića u kome je jednom bio, mogao bi da pokuša tako da živi. Pamtio je nešto priča, možda usput čuje još neku.

Bolje to nego nož.

Nakon nekoliko dana se pomalo razvedrio. Ponestajalo mu je hrane, uprkos voću i bobicama koje je pronalazio, ali je prijalo to što niko ne zuri u njega, što ga niko ne izbegava niti ga gađa kamenjem, što ga ne drže dok se nož približava. Gradić je već prošao, i zaobišao ga u širokom luku. Neko bi ga mogao prepoznati; dobrodošli mešanci su dolazili iz daljine, mešanci su rađani negde drugde.

Dan nakon što mu je nestalo hrane je naišao na njih. Neki su bili zlatokosi, neki tamnokosi. Šiljatih ušiju. Blistavih očiju, zlatnih poput njegovih, srebrnih, blistavo plavih, jarko zelenih. Melodičnih glasova – kod kuće je uvek pazio da se pretvara da nema sluha.

Znao je da neće biti pozdravljen dobrodošlicom. Pokušao je da se sakrije, da ih izbegne, ali ništa nije promicalo tim blistavim očima, tim pažljivim ušima. Uhvatili su ga i doveli pred svog predvodnika, vitkog, srebrnih očiju, šiljatih ušiju koje su virile kroz njegovu dugu tamnu kosu.

„Samo tvoje postojanje je uvreda“, rekao je predvodnik. Izvukao je nož. Sečicvo je svetlucalo, a dečak nije mogao da odvoji oči od njega. Osetio je toplotu kako mu se sliva niz noge. Predvodnik je gadljivo nabrao nos. „Uvreda“, promrmljao je. „Ali odseći ćemo je.“

„Milost“, jedva je istisnuo reč kroz grlo.

Predvodnik je zastao i nagao glavu na stranu. „Milost? Kakvu milost tražiš?“

Ponadao se.

„Ubij me“, reče dečak.

Opaske inspirišu

2011-05-11T02:38:00.000-07:00

Nije pristojno plašiti ljude.

Bila je priča Marka Piševa Gospodin Pepermint, u antologiji Istinite laži. Bio je komentar Lidije Beatović, "Tjah, neko mljacka". I onda je meni palo na pamet šta bi valjalo uraditi sa onima koji mljackaju, dahću ljudima za vrat i slično, i rezultat je priča Dahtanje u tami. Možda ne baš originalno, ali, nadam se, zabavno. A nakratko se pojavljuju i Petar i Toša.

Dahtanje u tami

Bakicu su svi poštovali. Bila je sitna ženica kojoj nisu zapravo znali ni ime ni godine, ili, ako su ih i znali, nisu o njima govorili. Izgledala je neupadljivo, večito sa torbicom i štapom, ali ste, nekako, znali da bi mogla žestoko da vas opauči ako se ponašate nepristojno. Ne da ju je iko ikad video da to zaista radi; prosto su svi iz kraja zazirali od toga da je uvrede.

Bio je to miran kraj. Nije da nijedan kriminalac nije tu živeo, nije da tu nije bilo huligana, ali su gluposti pravili negde drugde. Deca su mogla da se igraju u prostoru oko zgrada i nakon što padne mrak, a da majke ne brinu za njihovu bezbednost. Koketna devojka bi mogla i gola da prošeta krajem a da je niko ne dira, premda bi joj Bakica svakako očitala bukvicu o pristojnom oblačenju (onako kako je to Bakica videla, ne treba da vam se vide gaće ni brushalter, a još i manje intimni delovi ili grudi – muške podjednako kao i ženske, Bakica nije smatrala da je ljubavni tepih nešto što treba pokazivati u javnosti, osim ako ste na plaži).

Moglo je da se desi da neko sa strane dođe u taj kraj, neko ko ne zna kakva su tu pravila. Taj sa strane bi mogao nekog i da uplaši, naročito neko dete, samo što bi mu neko od lokalnih ubrzo prišao i objasnio mu zašto to ne treba da radi – ako niko od lokalnih ko bi se zatekao u blizini ne bi to uradio, Bakica bi saznala i očitala im bukvicu o tome da treba paziti na svoje.

Niko nije želeo da mu Bakica očita bukvicu; umela je da dvometraša leđa veličine kioska natera da se oseća kao izgrđeno dete.

A onda je došao strah.

Pričalo se o onome što se dešava; muškarci su o tome pričali kad se napiju, bučno, da odagnaju strah, ali niko Bakici ne bi na oči izašao pijan, a trezni se nisu usuđivali ni da misle o tome.

Mlađarija je takođe pričala o tome, izazivali su jedni druge da ostanu napolju nakon mraka, šapatom su prepričavali glasine; ali samo im je brojnost davala hrabrost da progovore o tome, a Bakica nije volela da joj dođe čitav čopor ljudi ako je jedna osoba mogla da joj kaže o čemu se radi.

A i sama priča je bila suluda, nešto o čemu se šapuće, nešto što ste čuli da se desilo prijatelju prijatelja, ili nekom još daljem; niko nije zaista znao ima li tu nečeg. I tako su se mnogi složili da bi, premda jeste bila dobra ideja ispričati Bakici o tome i čuti šta ona ima da kaže, samo dete ili budala stvarno otišli kod nje sa takvom pričom.

Na kraju i jeste otišlo dete, i to čak ne ni dete iz njihovog kraja.

Bio je to mali Petar, koji je živeo sa druge strane reke i povremeno tu dolazio da se igra sa školskim drugovima. Petra bi često pratio njegov mačak Toša, matoro, ofucano stvorenje koje je izgledalo kao da Isusa pamti. Petar je od drugova čuo priču o onome što se dešava, a već je od ranije znao Bakicu, koja bi se uvek nasmešila Toši. I tako je Petar bio taj koji joj je ispričao, kad se vraćala sa bakalukom, a on ponudio da joj ponese stvari.

Nešto se pojavilo u kraju, rekao je, nekakva utvara ili tako nešto. Niko je nije video, ili bar nakon toga nije bio u stanju da priča o tome. Sve o čemu se pričalo jeste da ste nakon mraka mogli da čujete kako neko dahće iza vas, i mogli ste da osetite smrdljiv dah toga, šta god da je bilo, i to je bilo poslednje što biste ikad osetili. Osim bola. Mnogo bola. A onda bi pronašli vaše telo, raskomadano.

Bakica je pažljivo slušala Petra. Ona je uvek pažljivo slušala sve koji bi joj se obratili, a Petra je smatrala dobrim dečakom. I Toša joj se dopadao, ofucano stvorenje starije čak i od nje, moguće i duplo stariji od nje.

Frknula je na priču o dahtanju i zaključila da je to veoma nepristojno. Rekla je Petru da je dobro postupio što joj je ispričao, pametniji je od tih zvrndova iz kraja. I rekla da će uveče morati malo da prošeta.

Petar ju je podsetio na to da su ljudi nalaženi mrtvi. U komadima. Nasmešila mu se, i rekla mu da niko njoj neće dahtati za vratom, i poslala ga kući. Toša je tad krenuo njihovim uobičajenim putem do preko reke pa kući, Petar je pogledao Bakicu pa Tošu, klimnuo glavom, učtivo se pozdravio s njom i otišao.

Sva deca su bila kod kuće dobrano pre mraka. Nakon što je sunce zašlo, ulice su bile puste. Bakica je i ranije primetila da se to dešava, ali joj niko ništa nije rekao o leševima, i nije znala o čemu se radi.

Neko tu dahće po mraku. I ne pere zube, ili bi trebalo da poseti zubara i gastroenterologa. I plaši ljude unaokolo – nije da su svi u kraju bili dobričine i fini, pošten svet, ali nisu bili ni gori od drugih, a ponašali su se pristojno.

Plašiti pristojan svet, sramota.

Bakica je sačekala da se mrak u potpunosti spusti, a onda je izašla, ogrnuta maramom zbog hladnoće, noseći torbicu i štap, kao i uvek.

Prošetala je po kraju, lagano. Napravila nekoliko krugova, i ništa se nije desilo. Počela je da se umara, i sela na klupicu. Ništa. Niko ne dolazi da joj dahće kao neki prostak.

Nakon desetak minuta je ustala, i još malo prošetala. Ništa. A opet, ako ničeg nema, otkud raskomadana tela? Proverila je u novinama, stvarno je bilo mrtvih, ubijenih, mada novine nisu pominjale tela u komadima – i dobro je što nisu.

Polako je krenula kući, i tada je čula dahtanje. Isprva tiho, onda nešto glasnije. Iza nje. Nije čula nikakve korake, iako joj sluhu, uprkos godinama, ništa nije falilo. Samo dahtanje. A onda neopisiv smrad, kao da neko godinama nije prao zube.

Hitro se okrenula, i torbicom odalamila to što je bilo iza nje. Torbicom u koju je prethodno pažljivo spakovala ciglu. Čulo se iznenađeno skvičanje. Udarila je i štapom. Nije mogla jasno da vidi šta je to, ali reagovalo je na udarce. Očigledno nije bilo naviklo da ga se ne plaše, još manje da mu se suprotstavljaju. Sretala je već takve.

Ponovo je podigla štap, i videla nejasno obličje kako beži. Progunđala je da mu je bolje da se ne vraća i da ne uznemirava pristojan svet.

Stvarno. Dahtati ljudima za vrat, kakav je to način.

Potrajalo je neko vreme dok deca nisu ponovo počela da izlaze na ulice. Niko nije pričao o toj stvari, ali su je pozdravljali puni poštovanja, i pred vratima je nalazila poklone. Čak joj je i Toša protrljao gubicu o noge.

Stvari su ponovo bile na mestu. Dahtač se nije vraćao. Verovatno je otišao da dahće negde drugde; Bakica se nadala da i tamo ima nekoga ko ume da se obračuna sa nepristojnima.

Iii... Prevedeno!

2011-05-06T10:17:00.000-07:00

Zvanično prevođen mačji pisac!

Moja priča Hladno, ona koja se na engleskom pojavila na SRSFF sajtu, je prevedena i na rumunski, i možete je videti ovde. Sada sam i zvanično prevođeni pisac. Jej!

Danas Rumunija, sutra svet!

2011-04-21T08:47:00.000-07:00

Moja priča objavljena na rumunskom sajtu!

Ok, malko preterujem. Malko više. No, danas mi je javljeno da je moja priča Hladno, u engleskoj verziji, objavljena na rumunskom SRSFF sajtu. A biće i prevedena na rumunski, što će valjda biti prvi put da mi se priča pojavi u prevodu a da taj prevod ne radim ja.

Gde je smaji koji se kezi kada mi treba?

Kosingas u Poljskoj!

2011-04-19T11:23:00.000-07:00

Kosingas ide u Poljsku!

Početkom meseca, nakon što je pročitao moj prikaz romana Kosingas - The Order of the Dragon Aleksandra Tešića, jedan urednik iz Poljske me je pronašao na Fejsbuku i zamolio me za kontakt ili sa autorom ili sa izdavačem koji je knjigu izdao na engleskom, pošto je želeo da pročita roman i da ga eventualno otkupi. Prosledila sam mu sve kontakte koje imam.

Nešto preko nedelju dana - ništa.

A onda je danas potvrđeno da su Poljaci otkupili Kosingasa. Jej!

Izbor

2011-04-14T02:56:00.000-07:00

"Doktore... Spasite dete."

Kao moguća tema na radionici, pomenut je težak izbor. Jedna od prvih stvari koje su mi pale na pamet je izbor da li spasiti majku ili dete. A onda... Heh.

Izbor

“Doktore...”

Čekao je.

“Doktore... Spasite dete.”

Raširio je vilice i počeo da proždire majku, oslobađajući novorođenče iz tamnice utrobe. Hitrim, pažljivim pokretom je bacio dete ka ocu, njegovom prvom obroku.

Prevođenje

2011-04-05T08:44:00.000-07:00

Zaneta prevođenjem. Photo by onebutan-iphone

Zaneta prevođenjem, jedva da stižem bilo šta drugo.

Tu je moja manijakalnost: mogla bih još malo da prevedem, i još malo. A onda jedva gledam.

A tu je i količina teksta koju fizički treba prevesti.

A i nisam navikla na prevođenje romana.

Zanimljiv posao, i imala sam sreće da dobijem zaista simpatičnu knjigu. Pretpostavljam da će vremenom ići lakše, kad se uhodam, naučim kako da rasporedim stvari. Za sada, idem stihijski. Nekud ću valjda da stignem.

A kad stignem i kad se uhodam, biće i novih priča.

Libartes&Mačka na suncu

2011-04-01T05:26:00.000-07:00

U elektronskom časopisu Libartes danas je objavljena moja priča Mačka na suncu.

Uživajte!

Mačka na suncu. Photo by alcinababe

Naslovi inspirišu

2011-03-22T08:27:00.000-07:00

Nedavno sam naišla na tekst o duhu u jorganu. Sam naslov teksta mi je dao ideju za priču. Pokrivač, i duh.

Ispod pokrivača

Ušunjala se u podrum tražeći pokrivač. Onaj pokrivač. Njegov omiljeni. Ljutili su se na nju kad spava pod njim, kad se ušunja u njegovu sobu i uzme pokrivač, ili zaspi na njegovom krevetu. Znala je da ih je bolelo kad je vide tako, pod tim pokrivačem, sklupčanu, kao da... Nisu hteli da vide.

Bolelo je i nju što su joj branili. A i nije mogla da spava. Od saobraćajke, koju je ona preživela a on, sa kojim je nekad matericu delila i od koga se nikad nije razdvajala, nije, nikako nije uspevala da zaspi.

Zadremala bi nekad u fotelji, ili u školi na času, ali da spava nije mogla. Ne bez tog pokrivača.

Isprva su je puštali da spava pod njim, smatrali su da tako prevazilazi gubitak, a onda su počeli da slute. Nisu znali, ne zaista, ali su slutili, i to ih je plašilo.

Umro je. Teško je to, voleli su ga, ali je umro. I treba da ostane zakopan, da mu dolaze na grob, i da to bude to. A ne ovo što ona radi.

Podrum je bio hladan i vlažan. Stresla se. Nakon kraće pretrage uspela je da pronađe pokrivač, prohladan od vlage, ali i dalje mekan.

I dalje njegov.

Ako se vrati gore sa pokrivačem, uzeće joj ga, bilo da legne u sopstveni krevet, bilo da ode u njegovu sobu, sada stalno pod ključem. A u podrumu je hladno.

Ali će bar moći da se naspava. Uz njega.

Sklupčala se na podu i umotala u pokrivač.

Kao i uvek, osetila je njegovo telo pored sopstvenog, više ne onako toplo kao nekad, ali i dalje njegovo, priljubljeno uz njeno.

Zaspali su kao dva mačeta.

Zaspali su kao dva mačeta. Sam Willson

***

Blog koji sam koristila kao skladište za linkove ka prikazima sad koristim za nešto drugo, pa da okačim ovde: Sto knjiga Bele Hamvaša.

Ekspedicija na Ostrvo prokletih

2011-03-19T04:50:00.000-07:00

Ostrvo prokletih, Đorđe Bajić, Paladin

U petak 18.03.2011. u knjižari Tardis održana je promocija romana Ostrvo prokletih Đorđa Bajića. Veliki popust (veći od prsa junakinja romana), hororično posluženje (zubi i pluća, mole se posetioci promocije koji su zaboravili svoje delove da po njih dođu), Goran Skrobonja i Đorđe Bajić koji predstavljaju knjigu (u razgovor se umešao i Dimitrije Vojnov, pričom o mogućnosti da se po romanu napravi film)... Fino je bilo.

Iskoristila sam priliku da smesta ćapim Sto knjiga Bele Hamvaša - kojih sto knjiga spasti sa Ostrva prokletih (ili odakle već) a da, ako samo tih sto knjiga opstane, uz njih opstane i književna baština čovečanstva. Knjigu sam pročitala isto veče, prikaz sledi uskoro.

Sto knjiga, Bela Hamvaš, Tardis

Dardaneli promocija

2011-03-17T02:24:00.000-07:00

Družina Dardaneli - Pavle Zelić i Dragan Paunović

U utorak, 15. marta, u SKC-u je održana promocija stripa Družina Dardaneli (scenarista Pavle Zelić, crta Dragan Paunović - čovek je inače slikar, i bio je zabavan momenat na promociji kada je za njega rečeno da u životu ništa pre ovog stripa nije nacrtao). Baš nas se dosta skupilo, po nekim izveštajima dvestotinak - nisam brojala, ali sam videla da je sala bila prepuna i da su oni koji su kasnije stigli morali da stoje.

Isto veče sam pročitala strip. Vrlo simpatično i zabavno, na nekim mestima je scenaristički moglo da bude bolje urađeno, deluje kao da je tu i tamo krpljeno, ali u principu sasvim u redu - biće valjda još nastavaka, samim tim i prilike da se scenarista, kome je ovo prvi strip, izvežba. Crtež je jako dobro ispao; kao slikar, Paunović je navikao da na jednom crtežu/slici bude kompletna priča, da je svaki scena za sebe. Nisam ekspert, ali meni se takav rezultat u stripu dopada.

Sve u svemu, preporuka - nadam se da će toga biti još, i to uskoro (i da ću imati pare da nastavke pazarim - ili ću da maznem, ovaj, pozajmim od nekog).

Radionica, anegdota, inspiracija, vesti

2011-03-12T08:02:00.000-08:00

Ratnik se proteže na trešnjinom drvetu - photo by Hisashi

Na ZS forumu bila martovska radionica, tema je bio dvoboj. Bila i moja priča, Povratak ratnika.

Povratak ratnika

Milica se uzvrpoljila.

“Još ga nema”, rekla je.

Majka je uzdahnula.

“Znam, dušo.”

Milica je poželela da pita kada će se vratiti, ali se suzdržala. To se nikad nije znalo. Odskitao bi, tukao se u pravim pravcatim dvobojima, pa se vratio. Nekad povređen, nekad ne. Najčešće zadovoljan.

Samo, sada ga već dva dana nije bilo. Šta ako mu se nešto desilo? Šta ako je jako povređen? Šta ako je... Ne, to već nije bilo verovatno, mada, opet, nije bilo ni nemoguće.

I kako ona da sedi mirno kada ga već dva dana nema?

“Smiri se već jednom”, progunđao je njen otac. Lako je njemu da priča, sedi tu, čita novine, nije on taj koji bi mogao da nastrada.

“Mama, a da bacim vračku?”

“Nikako! Razbesnela bi ga. Znaš kakav je kad se naljuti.”

Devojčica je pokunjeno klimnula. Nije bio preke naravi, ali, kako je samo umeo da ignoriše!

“Neku malecku? Tako da ni ne primeti?”

“Kakvu bi to vračku bacila a da on ništa ne primeti?”

“Pa... za sreću?”

Majka se nasmejala.

“Dušo, pa znaš da je sreća u njegovom domenu!”

Milica je klimnula. Znala je. Sve je znala, i da ne vredi nervirati se, i da su te tuče – pravi pravcati dvoboji! - muška posla i da ona tu ništa ne može, i da ne sme da baca vračke, ali kako da se smiri i čeka ga da se vrati kada je znala da je mogao da se vrati bez uveta, bez prsta (desilo se već dvaput, i, bez obzira na to što je uspešno regenerisao čitav prst, isprepadao ju je), bez dela noge... Šta ako mu neko odgrize parče tela? Oporavio bi se vremenom, ali nije volela da ga gleda povređenog.

Malecka u krevecu je zagugutala. Milica je smesta potrčala – malecka se uvek tako ponašala kada je on bio pred vratima.

Nije bila svesna osmeha koji joj se širio licem dok ga je puštala unutra i videla da je nepovređen, tigrasti mačak sa pokretima pantera koji ih je pozdravio mjaukom i uputio se pravo ka svojoj posudi za hranu, da bi kasnije zadovoljno zaspao, predući.

“Biće novih mačića u komšiluku”, rekla je majka, nakon što ga je znalački odmerila pogledom.

***

Ideja za ovu priču potiče od anegdote sa FDU. Jedan deo prijemnog ispita za dramaturgiju bio je da napišemo scenu na zadate elemente. Dve godine (ili tako nešto) pre nego što sam polagala taj prijemni, bila je zadata tema "Povratak ratnika". Pošto su to bile ratne devedesete, većina scena se odnosila na te ratove; jedna devojka je napisala scenu u kojoj likovi kukaju dok očekuju "ratnika" da se vrati, plaše se šta će biti s njim, da bi se na kraju ispostavilo da je "ratnik" mačak koji je bio u skitnji.

To je scena koju nam je prepričao asistent dok nas je pripremao za prijemni, uz lekciju da ne valja ići "na prvu loptu". To je scena koju je ispitna komisija pamtila godinama nakon tog prijemnog.

Ta prepričana scena mi je bila inspiracija za ovu priču.

***

Iz radoznalosti i u želji da naučim neke stvari (uglavnom SEO), počela sam da pišem za Suite101. Za sada su tu samo prikazi knjiga (Zoo City Lauren Beukes, Crooked Little Vein Warren-a Ellis-a, Dinner at Deviant's Palace Tima Powers-a i The Quiet Girl Petera Hoeg-a). Stay tuned!

Stihovi i muzika inspirišu

2011-03-05T10:29:00.000-08:00

Satyr Playing Flute -- photo by shakko

Nekada, stihovi ili muzika koje čujemo u nekom trenutku dugo ostanu sa nama, i, u nekom kasnijem trenutku, posluže kao inspiracija za priču.

U toku srednje škole, na času muzičkog, profesorka nam je pročitala deo Malarmeove poeme Poslepodne jednog fauna, da bi nam nakon toga pustila Debisijev Preludijum za poslepodne jednog fauna.

Takvi stihovi i takva muzika ostaju u sećanju, i lako mogu da inspirišu.

Recimo, na nešto ovakvo (disklejmer: ne takmičim se sa Malarmeom u kvalitetu).

Sanjarenje

Ležao je i sanjario o danima kada je trčao s njima, kikotavima, dok su se pretvarale da beže od njega, da bi završili u travi ili na opalom lišću, smejući se, dok smeh ne bude zamenjen nekim drugim zvucima.

Sanjario je i o onima koji su čuvali stada, isprva plašljivim, kasnije nasmejanim. I sa njima bi završio u travi, uz smeh i zadovoljstvo, a povremeno im je i pomagao, ili ih podučavao – sećao se jednog kojeg je učio da svira frulu, kako je lep bio! Naravno, sviranje frule nije bilo jedino čemu ga je učio, o ne.

Sanjario je i sećao se, i slušao njihove glasove dok su prolazili iznad. Smejali su se, pričali, svađali se... Ništa novo.

Osluškivao je hoće li čuti nešto o sebi, seća li ga se neko, pričaju li još o njemu. Isprva je bilo priča, ali, kako je vreme prolazilo, bile su sve ređe, da bi na kraju prestale. A on je sve vreme bio tu, čak ne ni duboko, hraneći korenje trave, slušajući ih i čeznući za njima, za njihovim smehom, za dodirom, za strasti. Ili bar za sećanjem, za spoznajom da ga i dalje pamte, pričaju o njemu, možda i sanjare o njemu kao on o njima.

Ništa.

Nekada su ga čak i bogom smatrali, a sada se osećao kao kakva utvara. I manje od toga, o utvarama bar govore, plaše njima malu decu, ili pokušavaju da komuniciraju s njima.

I dalje je bio tu, uprkos povicima nikuda nije odlazio, a bio je ništa.

Preostalo mu je samo da sanjari, i da se nada da će neko, možda, jednog dana sanjariti o njemu.

Warren Ellis i inspiracija

2011-02-23T07:45:00.000-08:00

Warren Ellis stvara izuzetno zanimljiva dela. Dela koja mogu da inspirišu, u kombinaciji sa mojim sopstvenim pisanjem.

Za moju zbirku Mačji snovi su rekli da je jedan od čestih motiva u njoj motiv mlade osobe, deteta, koje ne uspeva da se uklopi u svet odraslih, i beži u fantastično.

A šta ako ni fantastično ne nudi zadovoljavajuće rešenje?

Evo ga jedan od mogućih odgovora, inspirisan kako nekim mojim pričama, tako i epizodom stripa Hellblazer koju je pisao Warren Ellis, Shoot.

Njegova krilata sestra

Majka ga je ošamarila kada se vratio kući isflekanih pantalona i pocepane košulje. Na modrice i ogrebotine nije obratila nikakvu pažnju; poslala ga je u kupatilo da se opere, a zatim ga naterala da pre ručka opere i pantalone. Rekla mu je da će pre spavanja morati i da ušije košulju kako zna i ume, dosta joj je više da ona lipsava od posla oko razmaženog sina nasilnika.

Ćutao je. Bila je takva još od kada je otac otišao, a ni pre se nije mnogo drugačije ponašala. A i šta bi joj rekao? Da on ne izaziva, da ne traži tuču? Da ne odgovara na uvrede ni na ćuškanja, da se trudi da ih ignoriše, da se sklanja, ali ga svejedno ne ostavljaju na miru?

Probao je da ne uzvraća, opet bi ga tukli. Pokušao je i da uzvrati, da pokaže zube. Samo bi ga još više tukli, a i nije voleo nikog da udara.

Nastavnici? Nije ih bilo briga, imali su previše sopstvenih problema. Psiholog, pedagog, direktor... Izbegavao ih je, a oni su ga ignorisali.

Kada bi ga barem svi tako ignorisali!

Nije imao pojma šta je to što im toliko smeta na njemu. Što je večito tih i zamišljen, izgubljen u sopstvenim maštanjima? Što je sitan i među najslabijim dečacima u razredu? Što je nespretan? Što nema skupu garderobu kao neki, niti priča o krstarenju Karibima ili skijanju? Nije znao. Znao je samo da ga ne ostavljaju na miru.

Uveče, dok se mučio da nespretnim prstima zakrpi košulju (majka će sigurno reći da ništa ne valja, što će biti očigledno i bez nje, i naterati ga da je takvu nosi, na podsmeh svima), utonuo je u omiljene maštarije. O tome da ima sestru. Ne mora da bude starija, niti baš onako zaštitnički nastrojena. Samo da bude s njim. I da ima krila.

Iz nekog razloga, uvek je zamišljao krilatu sestru. Nije znao otkud mu to. Ljudi nemaju krila. Da je imao sestru, ona sasvim sigurno ne bi bila krilata. Mada, sa druge strane, samo je zamišljao, a može da zamisli šta god hoće, zar ne?

Imala je dugu crnu kosu, ta njegova izmišljena sestra. Bledu kožu, nalik na njegovu, samo bez svih tih modrica i ogrebotina. Vitka je, ni debela ni mršava, samo onako, normalna.

I ima krila. Kao krila šišmiša, samo veća, pošto moraju da budu dovoljno jakа da telo jedanaestogodišnje devojčice ponesu u vazduh, visoko, daleko, daleko od svih njih.

Prsti su mu bili skroz izbodeni kad je završio sa krpljenjem, a košulja nije ličila ni na šta.

Novi dan, novo mučenje u školi. Mučno iščekivanje kada će ga i sa koje strane napasti. Šta će mu uraditi. Nagađanje hoće li ovog puta potrčati, pokušati da pobegne, ili će samo tupavo stajati i čekati. Jedva da je čuo nastavnike dok je zamišljao šta će s njim biti tog dana.

Da je bar njegova sestra tu, da mu pomogne! Toliko je često zamišljao nju i njenu pomoć – pomoć za koju nije ni sam bio siguran kakva bi bila, možda da otera njegove mučitelje, jer on i dalje nije želeo nikog da povredi, bilo mu je muka od ideje da neko leži u bolovima, krvav, možda i uz neku slomljenu kost – da mu se činilo da ona samo što se nije pojavila. A nije je bilo, naravno, jer on nikad nije imao sestru.

Celog dana u školi niko ga nije dirao. Nije mu bilo jasno kako to, znao je samo da se sve više plašio. Šta im je? Šta li planiraju?

Nakon škole je potrčao što je brže mogao, što i nije bilo naročito brzo, samo da se skloni što dalje i od škole i od njih.

Tek što je zamakao iza ugla, opružio se koliko je dug. Sačekali su ga iza ugla i spotakli. Odrao je dlanove i bradu, osećao je ukus krvi u ustima, čuo je smeh petorice dečaka. Uličica je bila prazna, nikog tu nije bilo, mada je ionako bio siguran da mu niko ne bi pomogao sve i da je unaokolo bila masa sveta.

Razmišljao je da li da ustane, pa da ga najverovatnije opet obore, ili da se sklupča i čeka da završe s tim, šta god da su planirali.

Vrisnuo je kad su ga šutnuli u bubreg. Bol ga je ostavio bez daha; kada je sledeći udarac stigao, nije bio u stanju ni glasa da pusti.

Sve što je mogao bilo je da zamisli sestru. Zaštitio je lice rukama i mislio na nju, na svoju čudesnu krilatu sestru.

Nakon nekog vremena čuo je vrištanje, najverovatnije sopstveno, uspeo je da dođe do daha pa vrišti.

Onda je vrištanje utihnulo. Ni udarce više nije osećao.

Da li je to bila zamka?

Oprezno je provirio kroz prste. Ne, nije bilo novih udaraca. Pogledao je malo levo i desno, i dalje kroz prste. Nikog nije video.

Da li je...?

Sklonio je šake sa lica, uspeo nekako da ustane.

Da, bila je tu. Njegova utvarna krilata sestra. Sa velikim kožnim krilima, nalik na krila šišmiša. I dugačkim šiljatim zubima. Male blede šake završavale su se povijenim kandžama. Na usnama, bradi i kandžama video je krv.

Nije ih oterala. Sva petorica su i dalje bila tu. Pa, manje-više. Nije mu baš bilo do toga da prebira po komadima koji su ležali unaokolo, ali mu se činilo da ih ima dovoljno za petoricu dečaka.

Pogledao je sestru. Uzvratila mu je pogled, mirno, svojim tamnim očima bez beonjača. Pružila je svoju finu malu šaku ka njemu.

“Sestrice”, promrljao je, pružio joj šaku i ponudio grlo.

Ljudi inspirišu

2011-02-11T08:02:00.000-08:00

U toku prošlogodišnjeg Sajma knjiga, nakon što je pročitao prve dve priče iz Mačjih snova, izvesni gospodin mi je rekao da nije bio zadovoljan Krilčicom, da je očekivao drugačiji kraj, neku vrstu happy end-a (da ne spojlujem sad onima koji tu priču nisu pročitali - link vodi do priče, pa neka pogleda ko želi). Tada mi je na pamet palo ovo:

Hladno

Pitali su ga da li je to najhladnija zima koju pamti. Pamtio je on i gore, mnogo gore, ali oni nisu hteli da znaju za to, hteli su da veruju da nikad hladnije nije bilo. A, premda jeste pamtio i hladnije vreme, i ovo je bilo suviše hladno da bi sam starac mogao da preživi ako ga ljuta mlađarija izbaci iz sela. I tako im je rekao ono što su želeli da čuju.

Onda je saznao zbog čega im je potrebno da to čuju. Pomagalo im je u junačenju, jer nisu mogli da ostanu uz ognjište, morali su u mrak i led kako bi pronašli nestalo dete. Devojčicu. Njegovu unučicu Feju.

Užasnuo je kad je to saznao. Ne zato što je Feja nestala, već zato što je znao šta će biti kada je nađu.

Ako bi dečak nestao usred zime, nazvali bi ga nemirkom i celo selo bi ga tražilo. Nestala devojčica? Mora da je budalasta, takva nikom ne treba. Ženskadija treba da sedi u kući. Za devojčicama se nije tragalo, osim ako bi se posumnjalo da ih je vilin-narod odneo. A njegova Feja je bila sitne građe, baš vilinske, čak je bilo i govorkanja o tome ko joj je zapravo otac – kako bi onako krupan, stasit čovek mogao dobiti devojčicu vilinske građe, umesto kršnu, volu rep da iščupa, kakve su obično bile, sposobne da rade i rađaju? Nisu tu bila čista posla.

A vilinskom narodu se ne sme dopustiti da otima ljudsku decu. Mora se ubiti i onaj ko je dete oteo i samo dete, kao nečisto.

Starac je osluškivao dok potera nije napustila selo. Potom se hitro obukao i išunjao iz kuće. Jeste bio star, ali je pamtio prečice za koje mlađarija nikad ni čula nije, a kamoli da je njima hodila.

Vilinske prečice.

Nije uopšte sumnjao u to da je vilin-narod odveo Feju; ne bi im bio prvi put da uzmu ljudsko dete, kad vide da ga sopstvena porodica ne želi, da ga tuku, ponižavaju, da je dete nesrećno. Sopstvenu decu su retko imali. Ljudsku, koju bi doveli u svoj dom, podizali su kao svoju, sve im pružali, a najviše ljubav i podršku za kojom su takva deca čeznula.

Požurio je. Morao je stići do Naroda, upozoriti ih na poteru, pomoći im ako treba. Pa i odvući poteru, ako treba. Neka ga dotuku kao ostarelog psa, samo da tiha Feja bademastih očiju dobije dom u kome će biti srećna. U kome joj se neće smejati kad peva stare pesme, ne samo one prostačke na koje se ljudi smeju. U kome će je naučiti da pleše, da se raduje, u kome neće biti nižeg ranga.

Zašao je u šumu. Nadao se zaklonu od vetra, ali čak i tako prste na rukama i nogama jedva da je osećao. Setio se vilin-dečaka koga je našao jedne zime, hladnije od ove, kada je i sam bio tek mladac; uspeo je da ga spase, ali je dečak ostao bez vrhova svojih šiljatih ušiju, i bez pola malog prsta. Stresao se i požurio onoliko koliko su mu sleđene noge i staro telo dopuštali.

Uskoro, stići će do starog hrasta, vilin-narod je tu redovno prolazio, poklonio bi se, pa bi nastavili dalje. Prepoznaće da li su begunci sa njegovom Fejom već prošli tuda, sačekaće ih ako treba, ili požuriti za njima.

Kod hrasta nije bilo nikoga, ali osetio je njihov prolazak. Slabašno se nasmešio i osetio kako mu usne pucaju. Suzdržao se da ih ne lizne, ignorisao je bol.

Bio je to njegov dar, da oseti njihovu blizinu, kuda su prošli, kada, je li sve u redu s njima. Mlađarija o tome pojma nije imala, a njemu na pamet nije padalo da im kaže. Ubili bi ga na mestu, najverovatnije, ili oterali u zimu.

Postajalo je sve teže kretati se, ukočeni udovi su slabo slušali. Ali morao je da nastavi, ma koliko hladno bilo. Morao je. Za Feju.

I dalje je osećao njihovu blizinu, treperav osećaj, nalik na srebrnastu muziku. Osećaj je postajao sve jači. Pokušao je da požuri, ali noge ga nisu slušale. Nema veze. Ako ih uskoro ne stigne, odmakli su na sigurno, nijedan čovek neće ih goniti na njihovoj sopstvenoj teritoriji. Ionako im prolaz ne bi bio dopušten.

Našao ih je. Jedan od vilin-naroda, opružen u snegu, vrata iskrivljenog pod čudnim uglom, mora da je to bio muž njegove kćeri, za koga se pričalo da je jak kao da mu je medved otac. Verovatno su njegovo delo bile i iščupane uši. Nije bilo mnogo krvi, ne na ovoj hladnoći.

Devojčica je bila malo dalje. Nije ni morao da gleda da bi znao. Oči iskopane da u vile ne gleda, jezik iščupan da im se ne obraća i da ne baje, prsti odsečeni da ne začara nekoga. Sve to dok je dete još bilo živo, da bi se nakon toga ugušilo u sopstvenoj krvi.

Klekao je pored malene. Nije bio u stanju ni da plače. Nije krivio vilinski narod; brojem su se smanjivali, činili su šta su mogli i koliko su mogli. Nije krivio ni sopstveni narod. Sve što je želeo bilo je da legne pored devojčice i da umre. Neka ga hladnoća ubije. Da ga više nema. Verovatno neće čak ni dugo potrajati. Verovatno će samo zaspati i više se neće probuditi.

Nakon vremena koje mu se činilo kao večnost a zapravo nije moglo dugo trajati, teško je ustao i počeo dug, teturav put do kuće, gde će ga vatra na ognjištu ugrejati.

Vesti (bez nesvesti)

2011-02-07T09:26:00.000-08:00

Elem, sa sajta Art-Anima saznajem da izdavačka kuća Tardis priprema zbirku priča Tardisovih pisaca fantastike, kao i da će i moja priča biti uvršćena - samo ne znam koja, pošto Spomenka Pululu, vlasnica Tardisa, te informacije drži vrlo poverljivim. Za sada je naslov zbirke "Možda zbrka".

Još jedna lepa vest: izdavačka kuća Sirius konačno je dobila i sopstveni sajt. Sajt je još uvek u izradi, radioaktivna riba je već tu (da, to je slika gore). Za sada su otkupljene tri knjige Tima Pauersa, Gozba kod Devijanta (ja pomagala u lovljenju grešaka u prevodu i kucanju, kao i još petoro-šestoro ljudi, bilo je to kolektivno ispadanje očiju u želji da izdanje bude što bolje, a i uživanje u ponovljenom iščitavanju), Kapije Anubisa i Na čudnijim plimama. Devijantno izlaženje se već desilo, u martu bi trebalo da naiđe i Anubis, a na čudnijim plimama plovićemo u maju.

Do tada, uzdravlje!

Fore inspirišu, deo drugi

2011-01-30T11:12:00.000-08:00

Kao što sam već pisala, fore na koje nailazimo preko Interneta mogu da posluže kao inspiracija za priču. Evo još jedne takve fore, opet sa mačkom i Isusom, koja je mene inspirisala.

Toša

Bio je to najofucaniji mačak kojeg je Petrova majka ikad videla.

“Ovaj verovatno i Isusa pamti,” rekla je. Ipak, popustila je pred molbama svog devetogodišnjeg sina i dopustila Toši da se useli kod njih.

Uprkos ofucanom izgledu, Toša nije bio ni bolešljiv ni slab. Jeste delovao matoro, ali matoro poput nekog krepkog čičice još uvek savršeno sposobnog da mladu barabu žestoko opauči štapom po glavi. Ne da je bio nasilan; na iznenađenje Petrove majke, podozrive prema mačkama, nije pokazivao sklonost da grebe i ujeda, čak ni da reži ili frkće.

Petar je bio presrećan. Napokon je dobio druga za igru. U kraju nije bilo dece njegovih godina, majka ga je retko vodila kod drugova koji su daleko stanovali, a samog ga nije puštala. Niti mu je dozvoljavala da nabavi psa – pas je bio odgovornost, ne kao mačka koja može sama da izađe, pa i da ulovi nešto kad ogladni. Dok Toša nije došao da živi kod njih, Petar nije ni znao da mačak može da bude tako dobar drugar za igru; kada se raspitao kod drugova u razredu koji su imali mačke, shvatio je da je njegov Toša poseban. Bio je savršeno voljan da ga prati dok je skitao po kraju, kao da je bio pas; bio je voljan da sa njim jurca unaokolo, kao i da se igra lova – nekad je Petar bio lovac, a nekad Toša. Petrova majka se nasmejala i rekla da ga Toša verovatno tretira kao mladunče, pa ga uči potrebnim veštinama. Premda je to moglo biti tačno, Petar je osećao da je Toša drugačiji. Mačak koji uz njega jurca kao pas. Mačak koji se igra lovca s njim. Mačak koji ga pažljivo posmatra kad mu nešto govori, kao da svaku reč razume (Petar je bio ubeđen da zaista shvata sve što mu se priča). Mačak koji nekad deluje smoreno poput nekog ko je već sve video, a sledećeg trenutka živahno skoči, osluškujući nešto, stane pred vrata, i čeka da Petar pođe za njim.

Kad bolje razmisli, Petar je češće pratio Tošu nego Toša njega. I to mu je delovalo savršeno logično, kao da tako i treba da bude.

Zima je bila duga i veoma hladna. Čak se i reka na oko kilometar od njihove kuće zaledila, što se poslednji put desilo kada je Petrova baka, sada starica od blizu devedeset godina, bila mala devojčica. Majka nije puštala Petra da mnogo izlazi iz kuće; Toša je uglavnom dremao pored peći. U retkim prilikama kada je izlazio iz kuće, nije izgledao kao da mu hladnoća smeta, samo je radije ostajao pored peći.

Konačno, hladnoća je počela da popušta. Majka je ipak sačekala da otopli dovoljno da se reka odledi pre nego što je dopustila Petru da se uputi u uobičajeno cunjanje po kraju.

Toši je bilo dosta boravka u zatvorenom prostoru koliko i Petru. Zevnuo je, protegao se i krenuo za dečakom.

Sneg je Petru bio do članaka, negde i dublji. Toša je ostavljao tek neznatne otiske u snegu. Pošto je bio krupan mačak, Petar se pitao da li bi tragovi ipak trebalo da su mu nešto dublji, no nije dugo razbijao glavu oko toga. Predugo je bio zatvoren u prostoru koji mu je postajao sve više tesan; sa radošću je delom trčao, delom samo šetao sa Tošom. I Toša je delovao više raspoložen za kretanje nego za nešto konkretno, poput lova.

A onda se ukočio. Petar se hitro osvrnuo oko sebe, čuljeći uši, pažljivo gledajući, i ugledao ih. Čopor pasa. U toku leta nisu bili opasni, uglavnom su se sklanjali od ljudi i krišom uzimali hranu sa đubrišta, ali u toku zime bi podivljali. Petar je čuo da su napali sedmoro dece i trojicu odraslih ljudi tokom zime, a to je bilo ono za šta se znalo i o čemu se i u novinama pisalo.

I psi su ugledali njih. Laganim kasom su pohitali prema dečaku i mačku. Petar se setio majčinog saveta da se, u sličaju da ga pas napadne, sagne kao da će uzeti kamen; suočen sa čoporom izgladnelih, podivljalih pasa, nije video nikakvu korist u tome. Pogledao je Tošu, kao da očekuje da će mačak umeti da reši problem.

Toša je potrčao.

Petar je potrčao za njim. Bio je siguran da bi mačak mogao da trči znatno brže. Kao da ga je čekao, kao da nije hteo da trči brže nego što je devetogodišnji dečak mogao da prati.

Petar je u trku gledao oko sebe, nadajući se drvetu na koje bi se mogao popeti, znajući da u blizini nema nijednog. Niti neke kuće.

Kad je pomislio na kuću, shvatio je da Toša ne trči ka njihovoj kući, već od nje. Ka reci. Ledenoj. Most je bio kilometrima na jugu. Nije bilo ni čamaca u blizini, bar ne koliko je Petar znao.

Nije imalo smisla da sad lupa glavu o tome. Rešio je da prati Tošu i da veruje njegovom sudu, bilo je prekasno za predomišljanje.

A i jeste mu verovao.

Bez obzira na pse koji su postojano smanjivali razdaljinu između sebe i njih dvojice.

Toša je stao kad su stigli do reke. Pogledao u Petra. Dečak mu je uzvratio pogled. Lagao bi kad bi rekao da ga je obuzeo mir, da se više nije plašio. I dalje je bio prestravljen. Ali je verovao Toši.

Mačak je mirno krenuo preko reke. Odmakao je nekoliko metara, zastao i okrenuo se ka dečaku.

“Da krenem za tobom?” upitao je Petar. Toša je nagao glavu i čekao.

Petar je krenuo za njim.

Bili su na sredini reke, dečak i mačak, kada je čopor pasa stigao do obale. Psi su besno lajali. Nekoliko ih je zakoračilo u vodu; ubrzo su izašli, delovali su kao da otresaju komadiće leda sa krzna. Nastavili su da laju i da idu gore-dole obalom. Toša je mirno olizao zadnjicu.

Toša i Petar su nastavili ka drugoj strani reke. Blizu druge strane je bio autoput. Petar je mobilnim telefonom pozvao mamu da dođe po njega. Na zbunjena majčina pitanja odvratio je da su njega i Tošu jurili podivljali psi. Petrova majka je na to smesta prekinula vezi, sela u auto i došla po njih.

Kad su se dečak i mačak bezbedno smestili u automobil, majka je nastavila sa pitanjima. Petar je zbunjeno odgovarao da su ih jurili psi i tu su dospeli i trebalo bi mu dugo da se odatle vrati kući i još bi morao da se nada da neće opet naići na pse. Nakon izvesnog vremena, majka je odustala – dete je bilo bezbedno i to je bilo glavno.

“Jesi li ga stvarno znao? Mislim, njega?” upitao je Petar te večeri, udobno ušuškan u krevet, dok mu je Toša ležao sklupčan kod nogu. Toša se protegao, zevnuo, ponovo se sklupčao i počeo da prede.

Agrona

2011-01-24T11:49:00.000-08:00

Bila januarska kreativna radionica na forumu ZS. Osnova: devojka retkog ili unikatnog imena se spušta dugačkim pokretnim stepeništem poput onog koje vodi u podzemnu kod Vukovog spomenika i ugleda nepoznatog joj mladića kako, na zidu kod stepeništa koje vodi na gore, sprejom ispisuje njeno ime; s obzirom na to da su taj forum i sajt posvećeni fantastici, u priči bi trebalo da bude elemenata iste. Maksimum 3000 slovnih mesta.

Priču pisala tako što sam kucala direktno u polje za prajvat poruku, i odmah poslala. Što se i videlo, po reči "zid" dvaput u istoj rečenici.

Evo priče, sa izbačenim zidom viška.

Agrona

Izvršni sudija Agrona spuštala se pokretnim stepeništem ka podzemnoj železnici kada je iza stepenica koje vode na gore ugledala mladića kako na zidu sprejom ispisuje: "Agrona".

Nanišanila je, prosula mu mozak po škrabotini, i pozvala Odeljenje za čišćenje kako bi uklonili ostatke prestupnika i štetu koju je prestupnik načinio.

Fore inspirišu

2010-12-31T04:04:00.000-08:00

Svi smo hiljadu puta nailazili na različite fore preko Interneta, kao što je ova sa mačkom koja nalazi Isusa. Takve fore mogu lepo da posluže kao inspiracija; znam da meni jesu.

Potraga

Tražio Ga je. Mnogi su mu govorili da postoji. I sam je u to verovao, ili je, bar, želeo da veruje, ali nikada Ga nije video.

Probao je sa crkvama, različitih konfesija; nije imao predrasuda po tom pitanju. Ali, tamo Njega nije bilo, ili Ga on nije video. Pokušao je i sa džamijama, sa sinagogama, sa različitim hramovima. Ništa.

Tražio Ga je kroz meditaciju, dok ga je njegov zelenooki mačak posmatrao. Meditacija mu baš i nije išla, bio je suviše nestrpljiv.

Priroda. Neki su mu rekli da je On u najlepšim delima prirode. Sa iščekivanjem je posmatrao izlaske i zalaske sunca, i u gradu, i u udaljenim, malim mestima, i sa vrhova planina. Nije zažalio što ih je posmatrao, jer su uistinu bili prelepi, ali Njega i dalje nije video.

Umetnost. Obilazio je najlepša umetnička dela širom sveta, toliko lepa da su mu suze lile niz lice, dok je slušao udaljene glasove kako pominju Stendalov sindrom. Nijedan od tih glasova nije bio Njegov, niti Ga je video u tim delima.

Čuo je za kuću Njegove majke i crkvicu sagrađenu odmah pored, pa je otputovao u Tursku. Znao je da Ona nije On, ali, možda će naći nešto? Našao je sestre u izbledelom devičanski plavom, sestre sa najlepšim osmehom koji je u životu video, osmehom onog ko se iskreno, od srca obraduje vašoj poseti. Osetio je radost, ali Ga i dalje nije video.

U pauzama potrage ponekad bi se izjadao svom zelenookom mačku. Mačak ga je mirno posmatrao, skoro kao da ga razume – ili, ne, nije baš njega posmatrao. Pogled mu je bio kao da istovremeno gleda i njega i nešto pored njega, istovremeno miran i ludački zabavljen pogled kakav samo mačke imaju.

Nešto pored njega. Nekog pored njega.

Okrenuo se, prateći mačkov pogled, i zaista, On je bio tu, sasvim blizu. Tamo gde je uvek i bio.

Pisanje inspiriše

2010-12-29T08:25:00.000-08:00

Nedavno sam napisala priču Smeh u travi, inspirisanu pričom Lidije Beatović Udno palisada. A onda sam se upitala: šta ako ti Drugi, ti koji mimikrijom toliko liče na ljude, ne mogu da govore kao ljudi? Sve mogu da imitiraju, sem ljudskog govora?

I tako, pisanje jedne priče je povuklo za sobom pisanje druge, u kojoj su na pomenuta pitanja dati meni logični odgovori.

Brbljanje

Nisu prestajali da pričaju.

Sedeli su za večerom, on, sinovi, snajke, petoro unučadi, i svi su pričali. Sećao se vremena kada je bilo nepristojno pričati u toku jela; to se promenilo. Sada su malo jeli, malo brbljali, pa bi opet nešto rekli, poneko bi se zagrcnuo, ali bi brže-bolje požurio da nešto kaže. Da bi se znalo da je to on, a ne Drugi koji se uvukao među njih. I sam starac bi povremeno nešto progunđao, ne zato što je želeo, ne više ni zato što mu je bilo do nečega stalo, već zato što bi pobesneli na njega ako bi ćutao.

Setio se onog davnog vremena, pre Drugih, kada je bio u poseti prijatelju u Čikagu. Šiikaagu. Tada je u modi bilo “aktivno slušanje”, što je u praksi značilo da nije dovoljno da nekog ljudski saslušaš bez prekidanja, nego si, naprotiv, morao povremeno da ga prekineš glupostima tipa: “Ma nije moguće”, “Rili?”, “Omajgad!”... Sve to da bi taj, kao, znao da ga ti stvarno slušaš, da nisi odlutao u mislima. A njemu se činilo da je to pre znak da nekog ne slušaš, samo mehanički ubacuješ ono što se od tebe očekuje, ili samo čekaš na svoj red da ubaciš ono što se od tebe očekuje, pa da posle ti pričaš svoje, dok sagovornik ubacuje besmislice.

Tada mu je to smetalo, jako. Sada je žalio za tim vremenima. Ma koliko mu se to gadilo, bilo je beskrajno bolje od ovog sad. Sad više niko nikog nije slušao, niti su slušanje ili pretvaranje da nekog slušaš bili bitni. Bilo je bitno pričati, izgovarati ljudima razumljive reči, kako bi znali da nisi Drugi.

Odakle su Drugi došli, niko nije znao. Druga planeta, druga dimenzija, možda su oduvek bili tu... Nije ni bilo važno. Ono što je bilo važno jeste da ih je bilo sve više, i da su se uvlačili među ljude, tako što bi preuzeli oblik nekog čoveka, a zatim i njegovo mesto u porodici, na poslu, u društvu... Nije se znalo šta se tada dešava sa čovekom; često je dugo prolazilo pre nego što bi neko primetio bilo šta neobično, izuzem povećane ćutljivosti, a kako je većina ionako jedva obraćala pažnju na one oko sebe, to je lako prolazilo neprimećeno. Dok nisu shvatili da je ćutljivost znak, jer Drugi, ma kako inače savršeno oponašali ljude, nisu mogli da govore kao oni. Niko ih nikada nije čuo da ispuštaju bilo kakav zvuk. Na poslu, odavno kompjuterizovanom, to se slabo primećivalo – komunikacija preko kompjutera Drugima nije bila ni najmanji problem, a šefovi bi neretko primetili da im je zaposleni postao znatno efikasniji – ali ukoliko je u porodici postojao običaj da se bar povremeno razgovara, vremenom bi dolazilo do izražaja.

I tada je krenulo nepisano pravilo da svi stalno govore. Nije bilo bitno šta, dokle god su to bile ljudske reči. Nije bilo bitno slušati, osim da se primeti da to zaista jesu ljudske reči. Komunikacija jedva da je postojala u pravom smislu reči, samo brbljanje, brbljanje, brbljanje koje je u njemu budilo želju da ih sve pobije.

Nikad nije mnogo govorio, niti je voleo besmisleno ćaskanje ni banalne razgovore. Ako nemaš ništa značajno da kažeš, pa ćuti onda. Tišina je predivna. A sad je više nije bilo. Samo besmisleno brbljanje od kojih ni sopstvene misli nije mogao da čuje.

Ustao je. Isprva nisu obratili pažnju, ali su zagraktali: “Kuda ćeš?” kad su videli da navlači zimske cipele i jaknu i otvara vrata. Bez reči je izašao.

Nije to mogao više da trpi. Nije znao kuda će, ni kako da reši problem kad je ćutanje postalo zločin, bilo gde da ode, dočekaće ga brbljanje, ali nije mogao više da ih sluša.

Bez cilja je išao, skrenuo iza ugla, prešao ulicu, sleđeni sneg mu je krckao pod cipelama, nastavio je dalje pustim ulicama mestimično osvetljenim slabim svetiljkama.

Najzad malo tišine, samo što nije imao nameru da bude bez zaklona dok se ne smrzne. Moraće negde da se skloni. Nije imao ideju gde, a da ne bude okružen brbljanjem, brbljanjem, brbljanjem.

Tumarao je još neko vreme dok nije dospeo do velikog parka. Krenuo je kroz park, napola očekujući da neko iskoči iz mraka i opljačka, možda i ubije neopreznog starca, ali to se nije desilo. Nije bilo nikog. Osim...

U najmračnijem delu parka bili su nekakvi improvizovani zakloni, karton i stiropor. Gorela je i vatrica. Nekoliko prilika u debelim jaknama sedelo je oko vatre. Skitnice? Beskućnici? Nešto su dodavali jedan drugom, najverovatnije flašu.

Ništa se nije čulo. Požurio je, dok mu je osmeh iskrio u očima.

Stao je kad je stigao do njih. Pogledali su ga. Pomerili se, napravili mu mesta. Smestio se među njih. Otpio ponuđen jeftini alkohol. Potapšali su ga po leđima.

Konačno bez brbljanja.

Priče inspirišu

2010-12-18T01:25:00.000-08:00

Nedavno sam pročitala nagrađenu priču Lidije Beatović Udno palisada. Ne znam kako mi je uspelo da tu priču propustim onda kada je napisana (i nagrađena, 2007), mada, opet, naknadno čitanje za mene nije ništa neobično.

Dobra priča (uostalom, pročitajte, pa se uverite sami). I, kao što to nekad biva sa pričama, podstakla je nešto u meni, nešto što me je navelo na pisanje.

Lidijina priča je opakija od moje (ne znam ni da li bi se moja mogla nazvati opakom, pa da se nešto proglasi opakijim). I bolja.

Smeh u travi

Planetu su nazivali kolevkom čovečanstva, a kuća u kojoj su živeli bila je već generacijama u njihovoj porodici. I bezbedno su se osećali tu, svoj na svome, dugo, niko ih nije uznemiravao.

A onda su došli Drugi. Niko nije zaista znao odakle su došli, sa neke druge planete, iz druge dimenzije, odakle li. Sami Drugi su tvrdili da su oduvek bili tu; o sebi nisu mislili kao o Drugima, ljudi su im bili Drugi.

Drugi nisu bili nešto posebno agresivni niti osvajački nastrojeni, bar ne otvoreno. Nisu bili ni otvoreni, kad smo već kod toga; sposobnost menjanja oblika i imitiranja omogućavala im je da izgledaju isto kao ljudi. Ako je neko i znao kako izgleda pravi, originalni oblik Drugih, i imaju li ga uopšte, nije govorio o tome.

Razmišljao je o svemu tome dok je zabrinut stajao u dvorištu. Oduvek je mrzeo ograde, naročito one visoke, namenjene tome da kuću odvoje od okolnog sveta, da svetu drastično ograniče pristup; bio je druželjubiv čovek, i u samoj ideji tih ograda video je nešto pogrešno. Svejedno je oko svog dvorišta podigao visoku, čvrstu ogradu, kao i svi koje je znao. Ili koje je mislio da zna, uz Druge koji su se širili, ko je mogao reći ko mu je sused koga zna već trideset godina, a ko Drugi koji izgleda kao taj sused? Premda Drugi nisu otvoreno napadali, jesu se borili za svoj prostor, a borbe su nekad, sa ljudima nesklonim da bilo šta dele, bile krvave.

Gde je to dete? Potražio ju je pogledom, svoju osmogodišnju devojčicu, ali je nigde nije video. Ogradu je podigao kad je saznao da će dobiti dete; pričalo se da Drugi vole da se uvale porodici sa novorođenčetom, i tako se obezbede. Šta se sa pravim novorođenčetom dešavalo u takvom slučaju, nije znao, kao što nije znao ni koliko je ta priča istinita. O Drugima je postojalo puno priča, neretko međusobno kontradiktornih, a malo šta se pouzdano znalo.

Pozvao je dete, bilo je već vreme za večeru, ali odgovora nije bilo. Požurio je, počeo da pretražuje sva mesta u dvorištu gde bi krupno žbunje moglo da prikrije sitnu osmogodišnju devojčicu, i konačno ju je našao. Ih je našao.

Dve devojčice, naizgled jednojajčane bliznakinje, sedele su na travi i igrale se lutkom. Osetio je ponos što je svoje dete naučio da deli igračke sa drugima, što njoj toliko očigledno nimalo ne smeta da podeli omiljenu igračku sa novom drugaricom, a onda je stigao i užas.

Imao je samo jedno dete. Njegova devojčica se očito igrala sa detetom Drugih (ako je to bilo dete, imaju li ih Drugi uopšte?), a on pojma nije imao koja je od njih dve njegova. Pomno ih je razgledao, ali nikakvu razliku nije mogao da uoči. Izgledale su potpuno isto. Pokreti, gestovi, mimika, sve je bilo isto. Glasovi takođe. I smeh... Taj smeh koji je toliko voleo, smeh njegove srećne devojčice, obe su se isto smejale.

Smejale su se. Devojčice zanete igrom, jedna njegova, druga ko zna čija (i ko zna da li devojčica), su očigledno bile srećne.

Konačno su primetile njegovo prisustvo i pogledale ga. Pogledi su im bili identični, ali on je ionako već doneo odluku.

Obe ih je pozvao da večeraju, pa da posle gledaju crtane filmove.

Čitanje inspiriše, i dalje

2010-12-16T02:18:00.000-08:00

Trenutno čitam "Šum lišća" Laze Lazića. 450 strana lirsko-filozofskih razmišljanja, uz, povremeno, izuzetno informativne deonice o stvarima i ljudima manje poznatim. Sad, ako čitam filozofiju, radije bih da to liči na Svensenovu "Filozofiju straha"; sa druge strane, "Filozofija straha" ne inspiriše na pisanje onako kako to "Šum lišća" čini - evo i rezultata te inspiracije.

Baka na verandi

Starica sedi na verandi. Polako se ljulja na stolici. Seda kosa joj je uredno skupljena u punđu. U krilu joj drema žutooka mačka. Povremeno zaprede, tek reda radi. Kroz mnogo što-šta su prošle zajedno, starica i mačka, i uživaju u zasluženom odmoru, u ono varljivo doba kada noć polako stiže umesto dana.

Pridružuje im se dečak od možda deset godina. Priča baki kako se u školi potukao, i tuču izgubio. Prepričava kako ga je majka grdila zbog poderanih farmerki i iscepane košulje, zna li on koliko te stvari koštaju? Ošamarila ga je kada joj je odgovorio da bi baka umela da zakrpi. Pokazuje baki modrice koje je dobio u tuči. Krije onu koju je dobio od majke.

Zna da ne bi trebalo da se tuče, ali se ne stidi. Neće da trpi šale na račun bake.

Baka ćuti. Čuje se škriputanje stolice za ljuljanje, ali baka ćuti.

Dečaku ne smeta. Navikao je. Ni ne očekuje odgovor. Kako bi ga očekivao, od nekoga koga ni ne vidi, čijeg je samo prisustva svestan?

Prisustva je svestan na onaj način, drugačiji nego kada mu majka kaže da je njegova baka umrla mlada, premlada, nju rađajući, da nikada nije doživela da bude starica. Svestan je on da majka ne laže, ali je na drugi način svestan i da je njegova baka, ostarela, tu na verandi, da će ga saslušati kad god želi nešto da joj kaže. Uvek će tu biti, sa mačkom u krilu, mačkom čije mu se žute oči ponekad učini da vidi, jer su mačke takve, ne haju mnogo za ljudske ideje stvarnog i mogućeg.

Žute mačje oči ga posmatraju dok ustaje i vraća se u kuću. U stan na osamnaestom spratu. Dobar je on mladunac, taj dečak. I baka se slaže.

Ljulja se na verandi, starica sa mačkom u krilu.

Perin o Mačjim snovima

2010-12-13T00:43:00.000-08:00

Još jedan prikaz zbirke Mačji snovi, ovog puta by Perin. Domo arigato!

Prikaz!

2010-12-11T07:02:00.000-08:00

Prikaz zbirke Mačji snovi, napisao Ilija Bakić.

Čitanje inspiriše

2010-12-10T08:44:00.000-08:00

Ima onih koji smatraju da nije neophodno da pisac čita. Teoretski, možda i nije, možda neki barbarogenije može da pročita ukupno tri knjige u životu i da u drugim oblastima bude toliko pronicljiv posmatrač i da ima toliko talenta da napiše nešto zanimljivo, ali, pisci u čijim delima najviše uživam čitaju ili su čitali kao luđaci.

Što radim i ja, jer uživam u tome. Uživam u čitanju, u novim svetovima, drugačijim mislima, a uživam i u inspiraciji koju mi čitanje ponekad pruža.

Nedavno sam pročitala Torbu od vrbovog pruća Miroljuba Todorovića. Signalizam kao takav is not my cup of tea, ali... U pogovoru Dušana Stojkovića piše: "Jedino ispravno čitanje ove Todorovićeve pesme-proze može se izvesti tako što će se čitaoci uvući u same reči i čitati je iz tog pokretnog međugnezda. Čitati je tako što će joj pridruživati vlastite snove." Nisam ljubitelj toga da mi neko govori šta je ispravan način čitanja (Mind your own business!), ali, izgleda da se u taj ispravan način čitanja uklapam; čitanje sam, u trenutku inspiracije, prekinula kako bih napisala sopstvenu priču. Kratku, kakve moje priče često jesu; evo je u celosti ovde.

Starac

Kosa mu je bila seda, a brada duga i bela. Spretnim prstima pravio je korpe od pruća. Mogla sam satima da sedim i da ga posmatram. Nije mu smetalo što sam tu. Ponekad bi mi se osmehnuo, ili bar mislim da je to bio osmeh. Teško je reći šta je tačno bilo ispod tih brkova, delimično pokriveno bujnom bradom. Ali nisam mu smetala, i bilo mi je drago da sedim i da ga posmatram, beskrajno starog, spretnih prstiju.

Kasnije, premda je isto izgledao, nije mi više delovao star. Kada bi me njegove tamne oči pogledale, činio mi se bezvremen. Procenjivati njegovu starost imalo bi smisla kao i procenjivati starost vrbe ili hrasta. Nisu ista merila.

I dalje mi se činio bezvremen. Ali:

“Bolje bi izgledao bez brade”, rekla sam mu. Nasmejao se. Sledećeg dana kada sam došla, bio je glatko obrijan. Nije bilo bora na njegovom licu. Kako više nije bilo ni brade, videla sam da su mu prva tri dugmeta na košulji otkopčana. Nisam mogla da prestanem da zurim u prorez kože, bez obzira na to što su mu prsti bili i dalje fascinantno spretni. Bili su spretni i dok mi je otkopčavao košulju. Bili su spretni...

Prišao bi mi nekad, dok bih kuvala ili nešto drugo radila, i tada bih sa tim prekidala. Prilazila bih i ja njemu nekad, dok je pleo svoje korpe od pruća. Uvek je bio voljan. Često i nasmejan.

Primetila sam da mi koža postaje smežurana. Izborana. Na njemu, čije sam telo sad tako dobro znala, i dalje nikakvih bora nije bilo.

Ponovo je pustio bradu. U dvorištu je sedela devojčica i posmatrala ga kako plete korpe od pruća.

Legija Nepromočivih&knjiga u knjižari Tardis

2010-11-24T10:29:00.000-08:00

Danas je od 16h pa nadalje, u knjižari Tardis (Kneza Miloša 2) Željko Pahek potpisivao reizdanje svog poznatog stripa Legija Nepromočivih. I ne samo potpisivao, bili su to čitavi crteži; ja sam dobila leteću škombriju, jej!

Taman sam iskoristila priliku, pošto sam inače teška lenčuga, da fotografišem sopstvenu knjigu u knjižari, kao i poster.

Podsećanje&priča

2010-11-19T10:47:00.000-08:00

Elem, da podsetim da će beogradski Pink taksi korisnicima "na poziv" večeras poklanjati primerke zbirke Mačji snovi, i tako dvadeset komada. Dobitnici će zbirku moći da podignu u knjižari Tardis, Kneza Miloša 2.

A dok se ne domognete svog primerka, evo jedne priče koja nije u zbirci.

Ideju sam dobila letos, u Egiptu, kada sam jednu ženu dovoljno staru da bude u penziji gledala kako uporno flertuje sa našim vodičem, koji je izgledao dovoljno mlađe da bi sin mogao da joj bude. Flert se odvijao pred njenim mužem i još nekim srodnicima. Mom raspoloženju nije doprinelo to što je svojim ponašanjem usporavala vodiča i produžavala dosadan deo priče.

Flert

Dotakla je kosu rukom i nasmešila se vodiču.

Mrtvih očiju, bez osmeha, ispružio je ruku čekajući svoja dva novčića.

Pink taksi poklanja zbirku "Mačji snovi"!

2010-11-17T04:34:00.000-08:00

U noći između petka i subote (19.11. na 20.11) dvadeset korisnika "na poziv" Pink taksija dobiće kao poklon po primerak Mačjih snova. Knjigu će moći da podignu u knjižari Tardis (Kneza Miloša 2, ugao Kneza Miloša i Andrićevog venca, iza Pionirskog parka, nedaleko od bioskopa Tuckwood, preko puta turske ambasade, blizu galerije ОЗon...), radno vreme 08-20h svakog dana, uključujući i subotu i nedelju.

Vozite se Pink taksijem!

Promocija&prikaz

2010-11-16T07:29:00.000-08:00

Sinoć u 19h je održana promocija moje zbirke Mačji snovi. Osećala sam se pogubljeno, ljudi mi kažu da nisam delovala tako.

O promociji je izvestio Nevidljivi na Pogledu iz svemirskog broda. I Dragoljub Igrošanac na sajtu i forumu Art-Anima.

Već sledećeg dana, izašao je i prikaz zbirke koji je napisao Đorđe Bajić. Prvi prikaz, jej!

Na promociji se našlo i nekoliko ljudi koji su kupili knjigu (hvala!), i, naravno, dobili su primerak sa potpisom.

Vest u dnevnoj štampi

2010-11-07T04:57:00.001-08:00

U današnjoj Politici je izašla vest o novim knjigama domaće fantastike, i pomenuti su i Mačji snovi.

Knjiga dospela u knjižaru! (+promocija)

2010-11-04T09:14:00.001-07:00

Zbirka priča Mačji snovi stigla je u knjižaru Tardis (Kneza Miloša 2, ugao Kneza Miloša i Andrićevog venca, iza Pionirskog parka, nedaleko od bioskopa Tuckwood, preko puta turske ambasade, blizu galerije ОЗon...), gde može da se nabavi po ceni od 650 dinara, svakog dana od 08-20h, uključujući i subotu i nedelju.

Po nešto nižoj ceni moći će da se nabavi na promociji, 15. novembra 2010, u klubu Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" u 19h (Dom omladine Beograda, Makedonska 22, Tribinska sala na prvom spratu, ulaz iz Makedonske).

Tardis na Sajmu knjiga

2010-11-02T08:13:00.000-07:00

Izdavačka kuća Tardis, koja je izdala moju zbirku priča "Mačji snovi", je na Sajmu knjiga privukla pažnju medija. Evo kako je to izgledalo.

Bajkovito

2010-11-01T12:04:00.001-07:00

U drugom delu moje zbirke priča "Mačji snovi" nalaze se bajkoviti tekstovi, i postavljeno mi je pitanje šta je bila inspiracija za njih, otkud bajke.

Inspiracija nisu bile toliko bajke koliko neke obrade bajki. Najpre, tu je Krvava odaja Anđele Karter, delom kao inspiracija samom pristupu poigravanju bajkama, delom inspiracija za određene priče; "Šare zmajeve neveste" je inspirisana "Tigrovom nevestom", i tu se u rešenju slažem sa Karterovom, dok mi se rešenje "Vukodlaka" nije dopalo, pa je nastala "Vučja priča", znatno vedrija od "Vukodlaka". Na nastanak "Vučje priče" je dosta uticao i predivni Džordanov film The Company of Wolves. I dalje pamtim: I'm sorry. I never knew a wolf could cry.

Ideja za "Kraljičinu priču" potiče od Gejmenove Snow, Glass, Apple. Gejmenova priča mi se više dopada.

U priči "Bratac Ivica i sestrica Marica" je primećen uticaj Barkera, pretpostavljam njegove priče "Bluz svinjske krvi". Nije mi pao na pamet dok sam smišljala priču; zamislila sam je kao priču o devojčici poremećene percepcije koja za prase misli da je njen brat (to je na samom početku, nije spojler), a ostatak je logično usledio, ili je to bar neka moja logika. No, moguće je da je ova odlična Barkerova priča uticala na mene, mada je postojala i snažna scena sa gladnim svinjama u romanu Hanibal Tomasa Harisa, scena koja je na mene ostavila čak i jači utisak nego Barkerova priča. U vreme kad sam završavala tu priču bila sam u Hrvatskoj, i u naletu inspiracije za poigravanje bajkama napisala sam i "Pepela, drvo, princ i golubice", "Šare zmajeve neveste", "Plameni sjaj" i "Glad".

Ideja za "Glad" potiče iz anime Pet Shop of Horrors; ko je gledao epizodu sa sirenom, prepoznaće. Pet Shop of Horrors toplo preporučujem svima, i žao mi je što su urađene samo četiri epizode.

Priča "Šumski kralj" je zamišljena davno, dok sam posmatrala goblen koji je nekada imala moja baka, a koji je prikazivao jesen.

"Usnula lepota" je prvobitno pisana za jedan od konkursa za najkraću kratku priču; ideja mi je pala na pamet dok sam smišljala šta bih vrlo kratko mogla da napišem.

"Vitez, princeza i zmaj" je prvobitno napisana na engleskom. Englesku verziju sam izgubila, pa sam priču iznova napisala na srpskom. Svojevremeno je pisana da odgovori na mesečni izazov na Writers BBS Forums; tema izazova su bili zmajevi. To je jedna od prvih priča koje sam napisala na engleskom, i bila sam ponosna kada je jedna od mladih učesnica foruma izjavila da ju je priča vratila u vreme vrtića, dok im je vaspitačica pričala bajke.

"Baka"... Za tu priču sam čula da ljudima liči na nešto što bi napisala Anđela Karter, da je potpuno nepotrebno prepričavanje bajke "Ivica i Marica", da podseća na pisanje O'Henrija, čula sam i jedno: "Lele..." U vreme pisanja, ništa mi od toga nije palo na pamet, premda jesam čitala i Anđelu Karter i O'Henrija, naravno da mi je i bajka poznata... Priča je pisana za jedan od konkursa sajta Art-Anima, počelo je od kuće obrasle puzavicama na koju samo deca obraćaju pažnju, i još i više od toplog mirisa kolača vezanog i za kuću i za baku koja ih je pravila, a dalje se nastavilo mojom uobičajenom logikom.

Onima kojima se takva logika, neki je nazivaju uvrnutom, neki morbidnom, dopada, mogla bi se dopasti i zbirka.

Mekdonald i Tardisov rođendan

2010-10-29T13:43:00.001-07:00

Ijan Mekdonald je danas imao promociju na Sajmu knjiga, pa sam iskoristila priliku da dobijem autogram na "Knjizi izgubljenih snova".

Kasnila sam na promociju nekoliko minuta, i zapravo stigla taman na vreme, jer nije moglo da počne kad je bilo predviđeno zbog tehničkih problema. Mekdonalda, čije sam "Bespuće" i "Brazil" sa uživanjem pročitala, sam prvi put videla uživo. Simpatičan, zabavan, duhovit. Promocija je protekla opušteno, uz ćaskanje, i uz povremenu buku iz susedne sale koju smo se svojski trudili da ignorišemo.

Mekdonaldova posveta unutar "Knjige izgubljenih snova": Thanks for buying this.

Nakon toga, održana je proslava trećeg rođendana izdavačke kuće Tardis; Goran Skrobonja, Mekdonaldov domaćin, doveo ga je na tu proslavu.

Proslava je lepo protekla, uz gomilu ljudi, a hrana je bila smazana rekordnom brzinom.

Evo i snimka proslave.

Slike, poklon, dalja dešavanja

2010-10-27T03:09:00.000-07:00

Zahvaljujući dobrim ljudima, imam i sliku sa promocije.

A ima i slika sa predpremijere promocije:

U ime lepe ranije saradnje koja je prekinuta bez želje i volje bilo koga od nas, dobila sam poklon od divnih dama sa Portalibrisovog štanda, pa im se ovom prilikom zahvaljujem, kao i gospodinu Tešiću.

Danas ću na Sajmu biti na promocijama zbirki "Grotlo" Olivera Jovanovića u 16h (Tardisov štand, Hala 1), kao i zbirke "Manufaktura G" Adrijana Sarajlije u 18h, ista lokacija.

Bila promocija

2010-10-26T12:33:00.000-07:00

Najavljena promocija zbirke "Mačji snovi" je održana. Potpisivala sam friško kupljene primerke (jedan za bolesnog prijatelja posetioca Sajma koji nije mogao da dođe ali je želeo primerak što pre), odgovarala na pitanja, bilo je i slikanja (ne mojim aparatom, pa ću poneku sliku okačiti kad je se domognem).

Biću na Sajmu i tokom sledećih dana, uglavnom u popodnevnim časovima, pa ako neko želi potpisan primerak ili da pita nešto, može da me potraži na Tardisovom štandu.

Promocija

2010-10-26T01:28:00.000-07:00

Danas će na štandu izdavačke kuće Tardis (Hala 1) biti održana promocija zbirke "Mačji snovi" od 17-18h. Biću tamo da potpisujem knjigu, odgovaram na pitanja, slikam se kako se rukujem sa kupcima... :)

Cena knjige je 500 dinara, a nakon Sajma će biti 600 dinara.

Stigla knjiga!

2010-10-25T12:49:00.000-07:00

Konačno sam imala priliku da držim knjigu u ruci. I da se kezim.

Redosled priča:

Prvi deo:

Krilčica

Cena prelaska

Leopard u njenoj senci

O detelini i krilima

Timijeva sestra

Vetar iz Hamala

Njen ples

Šta sve možeš s lešom kad se dosađuješ

Devojčica i njen zeka

Pesma

Piće

Mali izgubljeni pas

Čeljust koja drži prst

Snovi

Drugi deo:

Baka

Vučja priča

Glad

Bratac Ivica i sestrica Marica

Šare zmajeve neveste

Pepela, drvo, princ i golubice

Plameni sjaj

Kraljičina priča

Šumski kralj

Usnula lepota

Vitez, princeza i zmaj

Kurzivom su označene ranije objavljivane priče.

Naslovnica i promocija na Sajmu knjiga 2010.

2010-10-23T14:14:00.000-07:00

Još je nisam držala u rukama, ali moja zbirka kratkih priča fantastike "Mačji snovi" biće na ovogodišnjem Sajmu knjiga.

Promocija će biti održana 26.10.2010. u 17h na štandu izdavača (Tardis), Hala 1.