Jun je, što se čitanja tiče, bio dobar mesec - osam knjiga. I to većinom dobrih, knjiga za uživanje. Idemo redom.
Bait Dog, Chuck Wendig. Knjigu sam dobila na poklon od autora nakon što je zbog neažurnosti PayPala kasnio sa slanjem kupljene zbirke, Irregular Creatures. Ne bunim se, knjiga na poklon!
Prvi deo romana čini novela Shotgun Gravy, o tinejdžerki Atlanti koja se upravo vratila sa psihijatrijskog odeljenja, na kome je provela izvesno vreme nakon što je sačmaricom raznela testise švalera svoje majke koji je hteo da je siluje (u noveli ne saznajemo da li mu je to i uspelo, tek u romanu saznamo ponešto). U školi je izbegavaju, sa majkom je na ratnoj nozi (pošto ova nije htela da vidi šta se dešava), sva se ukoči na blizinu bilo čega muškog, čak i ako nekog zaista smatra za prijatelja. Dok se vraća iz škole, nailazi na trojicu siledžija koji maltretiraju venecuelanskog dečaka (pokušavaju da ga nateraju da pojede pseći izmet), i pomaže tom dečaku (naravno, time od siledžija stvara neprijatelje). Momak se zove Šejn, nije ga pre toga znala, samo nije mogla da tek tako prođe i okrene glavu dok nekog maltretiraju.
Ispada da je Šejn toliko zahvalan da može da ga se otarasi koliko i zahvalnog kučenceta. A ispada i da ima prijatelja po imenu Kris koga maltretiraju neke druge siledžije (Kris je gej).
Do tog trenutka, stvari liče na nešto oštriji YA. Međutim, u YA, bar do sada, nisam videla da gej tinejdžeru u anus nabiju ljute papričice i puter od kikirikija tako da ovaj nedelju dana krvari svaki put kad ode u WC.
Atlanta ne želi da se igra spasioca, želi samo da je ostave na miru, ali ponovo nije u stanju da okrene glavu i ignoriše kad nekog maltretiraju.
I tako, tu se još svašta dešava, da ne spojlujem dodatno, da bi se sve završilo nabudženim i ne baš uverljivim krajem - uz gomilu lokalnih neonacista i sličnih budala koje su uz to lokalni moćnici, zaista nije verovatno da troje klinaca može tek tako da pobedi.
Stvari postaju uverljivije na početku romana koji sledi. Zvanična verzija je da se Kris obesio o krušku, u šta ni Atlanta ni Šejn ne veruju. Šejn želi da njuškaju unaokolo i kazne krivce, ali se Atlanta već oseća užasno zbog svega što je pokrenula i što je uopšte izazivala lokalne moćnike, krivi sebe za Krisovu smrt, i ne želi da i dalje izaziva sudbinu, jer bi mogao da nastrada još neko.
Ispada da će i bez daljeg izazivanja nastradati i ona i majka joj, jer će ih izbaciti iz kuće zbog neplaćenih rata, i to tri meseca ranije nego što zakon zapoveda. Kako bi zaradila nešto novca, Atlanta prihvata molbu jedne bogate devojke da otkrije ko joj je ubio psa (i prethodno ga mučio - ako želite detalje, pročitajte knjigu).
Imaćete priliku da saznate sve što niste želeli da znate o borbama pasa. A, kako to već biva, ispašće da će rešavanjem slučaja sa psom Atlanta otkriti i šta se tačno desilo sa Krisom. A ima i divna argentinska doga.
Na kraju ponovo dolazimo do delimične tinejdžerske pobede, ovog puta za nijansu uverljivije, makar zato što dobijamo poruku da stvari ne postaju bolje same od sebe, već morate da ujedate i šutirate i borite se za ono što hoćete - i da snosite opake posledice zbog te borbe.
Knjiga je brutalna u toj meri da sam se povremeno pitala čemu baš tolika brutalnost, ima li to smisla sem brutalnosti radi brutalnosti - a onda se setim vesti koje povremeno čitam, o silovanjima i ostalim gadostima među američkom omladinom, i o siledžijama koje se neretko izvuku, samo im priprete prstom, i shvatim da, nažalost, ima smisla.
Što se zanatskog dela tiče, moglo je i bolje. Likovi se ponekad ponašaju onako kako autoru odgovara, i neka rešenja su zbrzana, kao da je autor upao u hiperprodukciju, nije stigao do kraja da osmisli, pa daj šta daš. Bez obzira na to, ukoliko imate jak želudac, knjiga je sasvim čitljiva.
Vendigov blog mi je i dalje bolji od njegovih knjiga.
The 4-Hour Workweek, Timothy Ferriss. Ono, kako da radite u proseku 4
sata nedeljno, a zarađujete dovoljno da se bavite onim što vas stvarno
zanima (i da imate vremena za to) - ne da zarađujete milijarde, već
dovoljno za finansiranje svojih zanimacija. Poneki savet je upotrebljiv,
gomila ne bu funkcionisala ovde, a gomila je nemoralna (uvali sve
drugima, laži i ucenjuj šefove, ako zabrljaš sa voljenom osobom neka
tvoja asistentkinja iz Indije (koja radi odande i plaćaš je 5 dolara na
sat) napravi simpatičan gest u tvoje ime...). Teško mi je da zamislim
nekog odavde da se 'leba najede prateći ove savete.
U miso supi, Rju Murakami. Ovo je... Počinje pričom o Kendžiju, mladom Japancu koji američke turiste sprovodi po Tokiju ne bi li našli nešto što im je privlačno za seks. Unajmi ga Amerikanac na tri dana, ok, važi se. Prvo veče bude malo čudno, al' ajde. A onda stigne drugo veče, i kreće ludilo. Usput je tu i prikaz savremenog Japana i otuđenog mladog sveta koji se bavi svim i svačim nešto crkava od gladi, već zato što se osećaju usamljeno, a ne znaju kako to da reše. I onda im se desi svašta.
Umetnost pisanja i drugi eseji, Robert Luis Stivenson. Ako vas naslov prevari pa očekujete eseje o pisanju, razočaraćete se. Početni eseji su o pisanju, kasnije čitate o Stivensonu kako šeta po šumicama, zabitima, Alpima, kakve ljude sreće, njegova zapažanja o ovome i onome... Nije neinteresantno, al' da je sve o pisanju, nije.
Spora smrt Lusijane B., Giljermo Martinez. Opaka priča o dvoje ojađenih ljudi koji su izgubili najmilije, ne prestaju jedno drugo da krive za to, i nisu u stanju da nastave dalje sa sopstvenim životima. Nesrećni posrednik se tu našao u sredini, i ni sam ne može da odredi šta je tu istina a šta postoji samo u poremećenom umu.
Verigaši, Zoran Stefanović. Prvu i treću novelu/priču sam pročitala i pre i sviđale su mi se i tada -
i zanimljivo mi je da uporedim svoju nekadašnju i sadašnju reakciju.
Sada dok sam čitala Vreme buke i besa, malo-malo pa sam mislila Ijao, studentsko pisanje, i bilo mi milo, kao blast from the past; prilikom prethodnog čitanja, pre koliko li godina, nisam imala taj osećaj. Struktura priče mi nije smetala ni nekad ni sad. Jezik je oneobičen, što mi je prilikom prvog čitanja bilo prosto zanimljivo, a sada se pitam da se ne radi možda o mladalačkoj težnji da se u jednu novelu unese sve što se nosi u sebi.
Mlađarija sa natprirodnim sposobnostima, fina tema ako se obradi na zanimljiv način. Pitam se o prozorljivim strancima - ako moć naših potiče od "Žive Vode", odakle potiče moć stranaca? Imaju li i oni sopstvene izvore i mesta moći, ili su svi strani prozorljivi zapravo poreklom naši? Svašta bi tu još moglo da se napiše (nadam se da hoće).
U Drini mi je ijekavica izgledala veštački. Posvete domaćim autorima su mi bile simpatične, plus su povezale Drinu sa prilično različitim delima domaće književnosti - poslastica za one koji prepoznaju (ja većinu nisam prepoznala :blush: ). Da nije ijekavice, Drina bi mi bila možda i bolja od Vremena.
Sa Uskom stazom sam se prvo susrela kao sa filmom, pa onda sa pričom u Politici, i sada i u knjizi. Kad sam videla film, reakcija mi je bila "Slabo šta kapiram, ali mi se dopada". Uz Vreme i Drinu, Uska staza je nešto jasnija. Mogla bi biti još jasnija, uz nekoliko romana o Verigašima. A može i da stoji samostalno, dovoljno je intrigantna da privuče pažnju, a ne mora sve da se crta.
Uživala sam u čitanju, i nadam se još brdu knjiga o Verigašima.
Divergent, Veronica Roth.
Omladinska distopija, prvenac mlade autorke. Prilikom čitanja sam osećala da je autorka dugo osmišljavala svet, smišljala šta se sve dešava u njemu, roman odiše svežinom i uživanjem u pisanju, i ta pozitivna energija autorke me je kupila, uprkos brojnim nedostacima (što dosta govori o tome koliko je knjiga zarazna).
A nedostaci su takvi da vas zabezeknu; drugim rečima, prilikom čitanja ovog romana korisno je poslati logiku i zdrav razum na neko lepo, sunčano mesto, da pijuckaju koktele i odmaraju se, kako vam ne bi veći deo vremena kukali kako to što čitate nema smisla.
Recimo, na jednom mestu junakinji, pre davanja injekcije, po propisu premažu mesto uboda dezinfekcionim sredstvom; međutim, kada gomila omladinaca ritualno bira kojoj će se frakciji pridružiti, što znači da zaseku svoju šaku i puste da im krv kaplje u odgovarajuću činiju, nigde se ne pominje ni dezinfekcija noža ni da je unapred pripremljeno onoliko noževa koliko ima omladinaca.
Na koricama knjige se pominje da se sve dešava u Čikagu u dalekoj budućnosti (uzgred, čitaoci iz Čikaga kažu da su zaista prepoznavali delove grada i da se baš vidi da je i sama autorka odatle, što je plus), a ta budućnost ispadne taman toliko daleka da žute trke na ulicama delimično nestanu.
Hranu uzgajaju na farmama u okolini Čikaga, ne pominje se trgovina sa drugim gradovima niti, čak, da drugi gradovi postoje, sve to što uzgajaju je genetski modifikovano jer samo toga ima, i iz nekog razloga jedu podgrejanu smrznutu hranu iz mikrotalasne (to je valjda autorkina ideja skromnog života).
Sama priča je uobičajena, glavna junakinja sa šesnaest godina bira jednu od postojećih pet frakcija - ako odabere onu u kojoj je rođena, ostaće u kontaktu sa porodicom, u suprotnom ih verovatno više neće videti - prolazi kroz inicijaciju, sve više sluti da sa društvenim uređenjem stvari nisu kako treba, da puca po šavovima, a pošto je ispalo da je posebna (mada ne i jedina sa trejdmarkovanom posebnom sposobnošću), pokušava da upotrebi svoje sposobnosti kako bi... I tako dalje, kako to već ide. Uz obaveznog momka u koga se zaljubljuje, naravno, i uz podjednao obavezne naznake ljubavnog trougla.
Dopalo mi se što glavna junakinja nije od starta najbolja i najpametnija, a nije ni histerična klinkica. Kasnije se približava trejdmarkovanim superprotagonistima, ali ne u toj meri da me ozbiljno iznervira.
Oseća se autorkino neiskustvo - baca glavnu junakinju iz traume u traumu, a ova i dalje funkcioniše; da i ne spominjem da šesnaestogodišnjaci koji prethodno nisu ni videli pištolj (uzgred, jedini grad koji se pominje je Čikago, ne pominje se razvijena industrija oružja niti preostale nehumano velike zalihe municije - a municije imaju na bacanje) u roku od jednog dana postaju sjajni strelci.
Sve u svemu, uprkos brojnim manama, entuzijazam autorke pleni i vuče na čitanje, a ono što ne zna, s obzirom na mladost, ima kad da nauči. Nadam se da i hoće - mada, ne sluti na dobro što je već krenula sa sumračnom forom iste priče al' iz njegovog ugla.
The Ocean at the End of the Lane, Neil Gaiman. Prilikom čitanja ove knjige, prva asocijacija mi je bio roman Voltonove Among Others. Ima tu neku nostalgičnu atmosferu, decu, unekoliko sličan tip magije. Among Others mi je bolja, kompleksnija - što uopšte ne znači da mi je Ocean loša, naprotiv.
Glavni problem koji sam imala sa Gejmenovom knjigom je što mi je sedmogodišnji narator (odnosno, sredovečni tip koji se priseća događaja iz vremena kada je imao sedam godina) zvučao neuverljivo, odnosno, toliko mi nije zvučao kao sedmogodišnjak da je to povremeno smetalo. U Among Others su mi reakcije junakinje ponekad bile over the top; kod Gejmena su over the top reakcije drastičnije (poprilično!), ali, sa druge strane, kod njega postoji opravdanje za to, jer nema suptilnosti Voltonove, nema pitanja da li je sve to u mašti glavnog junaka, pretnja je vrlo stvarna (makar i bila magijsko-neljudske prirode) i vrlo direktna. Lepa knjiga, sa ponekim neizgovorenim, a zastrašujućim pitanjem.
Prvi deo romana čini novela Shotgun Gravy, o tinejdžerki Atlanti koja se upravo vratila sa psihijatrijskog odeljenja, na kome je provela izvesno vreme nakon što je sačmaricom raznela testise švalera svoje majke koji je hteo da je siluje (u noveli ne saznajemo da li mu je to i uspelo, tek u romanu saznamo ponešto). U školi je izbegavaju, sa majkom je na ratnoj nozi (pošto ova nije htela da vidi šta se dešava), sva se ukoči na blizinu bilo čega muškog, čak i ako nekog zaista smatra za prijatelja. Dok se vraća iz škole, nailazi na trojicu siledžija koji maltretiraju venecuelanskog dečaka (pokušavaju da ga nateraju da pojede pseći izmet), i pomaže tom dečaku (naravno, time od siledžija stvara neprijatelje). Momak se zove Šejn, nije ga pre toga znala, samo nije mogla da tek tako prođe i okrene glavu dok nekog maltretiraju.
Ispada da je Šejn toliko zahvalan da može da ga se otarasi koliko i zahvalnog kučenceta. A ispada i da ima prijatelja po imenu Kris koga maltretiraju neke druge siledžije (Kris je gej).
Do tog trenutka, stvari liče na nešto oštriji YA. Međutim, u YA, bar do sada, nisam videla da gej tinejdžeru u anus nabiju ljute papričice i puter od kikirikija tako da ovaj nedelju dana krvari svaki put kad ode u WC.
Atlanta ne želi da se igra spasioca, želi samo da je ostave na miru, ali ponovo nije u stanju da okrene glavu i ignoriše kad nekog maltretiraju.
I tako, tu se još svašta dešava, da ne spojlujem dodatno, da bi se sve završilo nabudženim i ne baš uverljivim krajem - uz gomilu lokalnih neonacista i sličnih budala koje su uz to lokalni moćnici, zaista nije verovatno da troje klinaca može tek tako da pobedi.
Stvari postaju uverljivije na početku romana koji sledi. Zvanična verzija je da se Kris obesio o krušku, u šta ni Atlanta ni Šejn ne veruju. Šejn želi da njuškaju unaokolo i kazne krivce, ali se Atlanta već oseća užasno zbog svega što je pokrenula i što je uopšte izazivala lokalne moćnike, krivi sebe za Krisovu smrt, i ne želi da i dalje izaziva sudbinu, jer bi mogao da nastrada još neko.
Ispada da će i bez daljeg izazivanja nastradati i ona i majka joj, jer će ih izbaciti iz kuće zbog neplaćenih rata, i to tri meseca ranije nego što zakon zapoveda. Kako bi zaradila nešto novca, Atlanta prihvata molbu jedne bogate devojke da otkrije ko joj je ubio psa (i prethodno ga mučio - ako želite detalje, pročitajte knjigu).
Imaćete priliku da saznate sve što niste želeli da znate o borbama pasa. A, kako to već biva, ispašće da će rešavanjem slučaja sa psom Atlanta otkriti i šta se tačno desilo sa Krisom. A ima i divna argentinska doga.
Na kraju ponovo dolazimo do delimične tinejdžerske pobede, ovog puta za nijansu uverljivije, makar zato što dobijamo poruku da stvari ne postaju bolje same od sebe, već morate da ujedate i šutirate i borite se za ono što hoćete - i da snosite opake posledice zbog te borbe.
Knjiga je brutalna u toj meri da sam se povremeno pitala čemu baš tolika brutalnost, ima li to smisla sem brutalnosti radi brutalnosti - a onda se setim vesti koje povremeno čitam, o silovanjima i ostalim gadostima među američkom omladinom, i o siledžijama koje se neretko izvuku, samo im priprete prstom, i shvatim da, nažalost, ima smisla.
Što se zanatskog dela tiče, moglo je i bolje. Likovi se ponekad ponašaju onako kako autoru odgovara, i neka rešenja su zbrzana, kao da je autor upao u hiperprodukciju, nije stigao do kraja da osmisli, pa daj šta daš. Bez obzira na to, ukoliko imate jak želudac, knjiga je sasvim čitljiva.
Vendigov blog mi je i dalje bolji od njegovih knjiga.
U miso supi, Rju Murakami. Ovo je... Počinje pričom o Kendžiju, mladom Japancu koji američke turiste sprovodi po Tokiju ne bi li našli nešto što im je privlačno za seks. Unajmi ga Amerikanac na tri dana, ok, važi se. Prvo veče bude malo čudno, al' ajde. A onda stigne drugo veče, i kreće ludilo. Usput je tu i prikaz savremenog Japana i otuđenog mladog sveta koji se bavi svim i svačim nešto crkava od gladi, već zato što se osećaju usamljeno, a ne znaju kako to da reše. I onda im se desi svašta.
Umetnost pisanja i drugi eseji, Robert Luis Stivenson. Ako vas naslov prevari pa očekujete eseje o pisanju, razočaraćete se. Početni eseji su o pisanju, kasnije čitate o Stivensonu kako šeta po šumicama, zabitima, Alpima, kakve ljude sreće, njegova zapažanja o ovome i onome... Nije neinteresantno, al' da je sve o pisanju, nije.
Spora smrt Lusijane B., Giljermo Martinez. Opaka priča o dvoje ojađenih ljudi koji su izgubili najmilije, ne prestaju jedno drugo da krive za to, i nisu u stanju da nastave dalje sa sopstvenim životima. Nesrećni posrednik se tu našao u sredini, i ni sam ne može da odredi šta je tu istina a šta postoji samo u poremećenom umu.
Sada dok sam čitala Vreme buke i besa, malo-malo pa sam mislila Ijao, studentsko pisanje, i bilo mi milo, kao blast from the past; prilikom prethodnog čitanja, pre koliko li godina, nisam imala taj osećaj. Struktura priče mi nije smetala ni nekad ni sad. Jezik je oneobičen, što mi je prilikom prvog čitanja bilo prosto zanimljivo, a sada se pitam da se ne radi možda o mladalačkoj težnji da se u jednu novelu unese sve što se nosi u sebi.
Mlađarija sa natprirodnim sposobnostima, fina tema ako se obradi na zanimljiv način. Pitam se o prozorljivim strancima - ako moć naših potiče od "Žive Vode", odakle potiče moć stranaca? Imaju li i oni sopstvene izvore i mesta moći, ili su svi strani prozorljivi zapravo poreklom naši? Svašta bi tu još moglo da se napiše (nadam se da hoće).
U Drini mi je ijekavica izgledala veštački. Posvete domaćim autorima su mi bile simpatične, plus su povezale Drinu sa prilično različitim delima domaće književnosti - poslastica za one koji prepoznaju (ja većinu nisam prepoznala :blush: ). Da nije ijekavice, Drina bi mi bila možda i bolja od Vremena.
Sa Uskom stazom sam se prvo susrela kao sa filmom, pa onda sa pričom u Politici, i sada i u knjizi. Kad sam videla film, reakcija mi je bila "Slabo šta kapiram, ali mi se dopada". Uz Vreme i Drinu, Uska staza je nešto jasnija. Mogla bi biti još jasnija, uz nekoliko romana o Verigašima. A može i da stoji samostalno, dovoljno je intrigantna da privuče pažnju, a ne mora sve da se crta.
Uživala sam u čitanju, i nadam se još brdu knjiga o Verigašima.
Omladinska distopija, prvenac mlade autorke. Prilikom čitanja sam osećala da je autorka dugo osmišljavala svet, smišljala šta se sve dešava u njemu, roman odiše svežinom i uživanjem u pisanju, i ta pozitivna energija autorke me je kupila, uprkos brojnim nedostacima (što dosta govori o tome koliko je knjiga zarazna).
A nedostaci su takvi da vas zabezeknu; drugim rečima, prilikom čitanja ovog romana korisno je poslati logiku i zdrav razum na neko lepo, sunčano mesto, da pijuckaju koktele i odmaraju se, kako vam ne bi veći deo vremena kukali kako to što čitate nema smisla.
Recimo, na jednom mestu junakinji, pre davanja injekcije, po propisu premažu mesto uboda dezinfekcionim sredstvom; međutim, kada gomila omladinaca ritualno bira kojoj će se frakciji pridružiti, što znači da zaseku svoju šaku i puste da im krv kaplje u odgovarajuću činiju, nigde se ne pominje ni dezinfekcija noža ni da je unapred pripremljeno onoliko noževa koliko ima omladinaca.
Na koricama knjige se pominje da se sve dešava u Čikagu u dalekoj budućnosti (uzgred, čitaoci iz Čikaga kažu da su zaista prepoznavali delove grada i da se baš vidi da je i sama autorka odatle, što je plus), a ta budućnost ispadne taman toliko daleka da žute trke na ulicama delimično nestanu.
Hranu uzgajaju na farmama u okolini Čikaga, ne pominje se trgovina sa drugim gradovima niti, čak, da drugi gradovi postoje, sve to što uzgajaju je genetski modifikovano jer samo toga ima, i iz nekog razloga jedu podgrejanu smrznutu hranu iz mikrotalasne (to je valjda autorkina ideja skromnog života).
Sama priča je uobičajena, glavna junakinja sa šesnaest godina bira jednu od postojećih pet frakcija - ako odabere onu u kojoj je rođena, ostaće u kontaktu sa porodicom, u suprotnom ih verovatno više neće videti - prolazi kroz inicijaciju, sve više sluti da sa društvenim uređenjem stvari nisu kako treba, da puca po šavovima, a pošto je ispalo da je posebna (mada ne i jedina sa trejdmarkovanom posebnom sposobnošću), pokušava da upotrebi svoje sposobnosti kako bi... I tako dalje, kako to već ide. Uz obaveznog momka u koga se zaljubljuje, naravno, i uz podjednao obavezne naznake ljubavnog trougla.
Dopalo mi se što glavna junakinja nije od starta najbolja i najpametnija, a nije ni histerična klinkica. Kasnije se približava trejdmarkovanim superprotagonistima, ali ne u toj meri da me ozbiljno iznervira.
Oseća se autorkino neiskustvo - baca glavnu junakinju iz traume u traumu, a ova i dalje funkcioniše; da i ne spominjem da šesnaestogodišnjaci koji prethodno nisu ni videli pištolj (uzgred, jedini grad koji se pominje je Čikago, ne pominje se razvijena industrija oružja niti preostale nehumano velike zalihe municije - a municije imaju na bacanje) u roku od jednog dana postaju sjajni strelci.
Sve u svemu, uprkos brojnim manama, entuzijazam autorke pleni i vuče na čitanje, a ono što ne zna, s obzirom na mladost, ima kad da nauči. Nadam se da i hoće - mada, ne sluti na dobro što je već krenula sa sumračnom forom iste priče al' iz njegovog ugla.
Glavni problem koji sam imala sa Gejmenovom knjigom je što mi je sedmogodišnji narator (odnosno, sredovečni tip koji se priseća događaja iz vremena kada je imao sedam godina) zvučao neuverljivo, odnosno, toliko mi nije zvučao kao sedmogodišnjak da je to povremeno smetalo. U Among Others su mi reakcije junakinje ponekad bile over the top; kod Gejmena su over the top reakcije drastičnije (poprilično!), ali, sa druge strane, kod njega postoji opravdanje za to, jer nema suptilnosti Voltonove, nema pitanja da li je sve to u mašti glavnog junaka, pretnja je vrlo stvarna (makar i bila magijsko-neljudske prirode) i vrlo direktna. Lepa knjiga, sa ponekim neizgovorenim, a zastrašujućim pitanjem.
No comments:
Post a Comment